Tsugunohi je već nekoliko godina prisutan na PC-ju, ali iako se developer ponosno hvali brojem minuta gledanja u promotivnom materijalu (preko 100 miliona pregleda video sadržaja, navodno!), bio je niša i upravo takav nezavisni horor. Sada je dostupan na Nintendo Switch-u i to je fascinantna znatiželja. Istovremeno je odličan primer toga kako bi horor igra trebala da izgleda, ali i prilično loša horor igra.
Tsugunohi nudi jednostavnu, ponavljajuću premisu. Podeljen je na seriju kratkih priča, pri čemu svaka omogućava da preuzmete kontrolu nad jednim od velikog broja likova (uključujući i gostujući nastup Kizune AI, iz nekog razloga), a zatim ih vodite s desna na levo dok obavljaju repetitivnu aktivnost koju svakodnevno završavaju (šetajući kroz vozni vagon, idući kući iz škole, itd). Sve oko njih i njihovog predgrađanskog načina života je prilično normalno prvog dana. Drugog dana počinju da se dešavaju neke čudne stvari. U pozadini se pojavi prolazna vizija nečega. Putnik u vozu se čudno ponaša.
Te trenuci čudnovatosti postaju izraženiji i zlokobniji. Do petog dana, ceo svet se pretvorio u noćnu moru i znate da će se nešto strašno desiti liku. Ali jedina stvar koju možete da uradite je da pomerate lika s desna na levo, prema njegovoj neizbežnoj sudbini. Nema oružja za odbranu. Nema skrovišta niti prilike za bekstvo. Svaki korak kojim dovodite lika bliže sigurnoj propasti, i nema ničega što možete da uradite povodom toga.
Horor je namenjen da osećate nemoć. Kroz istoriju, stvari koje su nas plašile, od tih primitivnih legendi, do koncepta pakla, pa sve do vukodlaka, vampira, demona, Lovecraftovih čudovišta iz svemira i, u skorije vreme, horor zlikovaca poput Džejsona, Fredija, Leatherfacea i Majkla, su stvari koje su nepokolebljiva sila protiv koje se ne možemo boriti. Ako im stanemo na put, ništa nas neće spasiti. Naravno, priče obično imaju nekog preživelog, ali to nije pre nego što veći deo priče provodimo osećajući da je situacija beznadežna.
Ovo ima smisla ako se uzme u obzir da je horor bar delimično odraz naših društvenih strahova. Kako je navedeno u ovom dobro sažetom eseju o privlačnosti horora: „DJ Skal, kulturni istoričar, objašnjava da su horor filmovi odraz naših društvenih strahova. U svojoj knjizi „The Monster Show“, on govori o povezanosti zabave u hororu i velikih društvenih kriza našeg vremena. Rad Dejvida J. Skala je opisan kao „direktno povezan sa trenutnim ekonomskim problemima zemlje i strahovima u vezi sa nestajanjem sigurnosne mreže i promenama u svetu.“ Horor zabava je izlaz za izražavanje društvenih anksioznosti i postaje mesto za beg od društvenih neuspeha.“
Društvo, kao kolektiv, oseća strah od gubitka kontrole nad sopstvenom sudbinom. Zato toliko horora, na primer, ima strani faktor straha (bilo da su to vanzemaljci, invazivne vrste i slično). Lefkraft je bio poznat po rasizmu prema Afroamerikancima, ali taj eksplicitni rasizam lako se poklapao sa ksenofobijom implicitnom u njegovoj ideji „neznatno različitih“ vrsta koje dovode Amerikance do ludila samo gledanjem njih. Posmatrajući kako su se pravi Amerikanci u stvarnom životu uznemirili čak i zbog blagih kulturnih razlika, Lefkraftova ksenofobija čini se kao mudra opažanja društvenih anksioznosti u vezi sa „drugim“ kulturama. S druge strane, „slasher“ horor je odgovor na gubitak kontrole društva nad svojom mladeži zbog „seksa i droge“. Drakula je bio delom proizvod Brahma Stokera koji se borio sa svojom seksualnošću i osećao da je izgubio kontrolu nad njom – strah koji su mnogi osećali tokom tog seksualno potisnutog perioda. Religijski zasnovani horor, kao što su različite verzije filmova o egzorcizmu, igraju na strah da mnogi u društvu osećaju da svet oko njih, da citiram REM, „gubi svoju veru„.
Da bi horor funkcionisao kao odraz društvenih strahova, publika mora da se oseća nemoćnom posmatrajući objekt horora. Tsugunohi to postiže. Vi ste potpuno nemoćni jer možete raditi malo više od kretanja direktno prema izvoru noćne more.
Ovo postavlja pitanje „Na čemu se zasniva strah u Tsugunohi?“ i mislim da je to dirljivo pitanje danas. Svaki lik prolazi kroz savršeno obične, ali rutinske aktivnosti unutar svake priče. Njihovo lice je izbrisano i većinom bez osobina. Kreću se izuzetno sporo. Većina je nesvesna sveta oko sebe. Prvog dana je sve u redu. Svaki dan nakon toga, ovakva potpuno obična i dehumanizirajuća rutina postaje sve neizdržljivija dok noćna mora postane previše. Tsugunohi je odraz straha od iscrpljujućeg, ponavljajućeg, svakodnevnog postojanja koje mnogi osećaju u modernom životu. Postoji termin za to, „Koinofobija“, i s obzirom na to da gotovo polovina ljudi traži promenu posla tokom „Velike ostavke“, može se reći da je nemir zbog „zarobljenosti“ u poslu i rutini neka vrsta širokog društvenog straha koji se širi društvom danas. Čudovišta i noćne more u Tsugunohi su metaforički prikaz egzistencijalnog straha koji mnogi od nas osećaju dok se vraćamo kući istom stazom, istim ulicama, nakon što smo sišli sa istog voza na istoj stanici, nakon još jednog dana na istom poslu.
Tsugunohi sve to radi sa vrlo malo reči, i svaki scenario je izuzetno kratak, traje samo nekoliko minuta za igranje. To je važno, jer bi bilo koji scenario sa više reči ili duži kontraproduktivno otupio igrače do te mere da bi samo prolazili kroz pokrete i svaka petlja bi postala, ironično, rutinska. Srećom, developeri se odupiru tome, tako da svaki scenario ima maksimalni mogući uticaj.
Unatoč svim pozitivnim aspektima koncepta igre i pričanja priče, izvedba zaista razočarava. Razne zle entitete nisu zastrašujući, jer izgledaju kao nešto više od loše nacrtanih kartonskih isečaka. Razni stenjanje, jaukanje i vrištanje koje proizvode ima audio vernost snimke snimke. Nažalost, horor je iskustvo vođeno atmosferom, i koliko god sjajan bio koncept, nedostatak atmosfere zbog jeftine prezentacije sprečava Tsugunohi da bude jedno od indie remek-dela.
Tsugunohi košta samo nekoliko dolara za kupovinu, i to je vrlo čist koncept horor igre. Svako ko je ljubitelj žanra trebao bi sebi da priušti ovu igru. Kao akademska vežba i deo horor teorije, ovo je jedno od onih koje želite da rasklopite i proučavate. To će vam omogućiti da bolje razumete način na koji bolji primeri horora funkcionišu na psihološkom i intelektualnom nivou.