Nisam bio previše oduševljen Red Barrelsovom serijom Outlast. Originalna igra bila je pristojan, mada haotičan horor naslov, ali njen nastavak je za mene bio razočaranje – promašeni pokušaj koji je više izazivao frustracije nego pružao zabavu. Činilo se očiglednim (barem iz mog ugla) da serija zahteva značajne promene u dizajnu kako bi uspešno povratila svoju popularnost.
„The Outlast Trials“ izgleda kao ta dugo očekivana promena. Dok zadržava osnovne elemente originalne igre, takođe uvodi mnoštvo novih funkcija koje se mnogo bolje uklapaju sa atmosferom igre nego što je to pokušao „Outlast 2“. Ovo deluje kao pravi inkarnacija Outlasta i tek počinje da se zagreva. Na neki način, može biti zabrinjavajuće videti Red Barrels kako se okreće fokusu na kooperativnu igru, ali ne samo da to radi u njihovu korist, već takođe odlično funkcioniše i kao solo iskustvo.
Radnja se vrti oko tajanstvenog testnog centra koji vodi Murkoff, gde program spavačkih agenata MKUltra usmerava brainwashovanje svakog jadnog duha dovoljno očajnog da se prijavi za to. Mi smo među tim nesrećnicima. Da bi to postigli, svaki učesnik mora proći kroz seriju testova i eksperimenata koji su dizajnirani da im oduzmu identitet i čovečanstvo. Kada ta osoba dovoljno pretrpi da postane oblikovana ljuštura, može napustiti objekat.
Moj interes za „The Outlast Trials“ se probudio kada sam čuo razvojne timove kako diskutuju o svojim inspiracijama za igru. Oni su spomenuli filmove poput „Saw 2“, „Cube“ i „The Manchurian Candidate“, kao i knjige poput „CIA Manual of Trickery and Deception“ i „Thought Reform and The Psychology of Totalism“ Roberta J. Liftona.
Bez ličnog iskustva sa „The Outlast Trials“, lako bi se moglo odbaciti ove tvrdnje kao obično ćaskanje. Na osnovu mojih prethodnih iskustava sa serijalom, bio bih skeptičan u vezi uspešne integracije ovih uticaja u igru. Retko se dešava da inspiracija direktno prelazi u implementaciju, ali kako se sve dublje upuštate u „The Outlast Trials“, možete primetiti značajan uticaj ovih inspiracija – i još mnogo više – kako u samoj igri tako i u razvijanju priče.
Kako se radi o igri iz serijala „Outlast“, očekujte da će ovi testovi biti oko užasnih događaja – koji se prilično često dešavaju. Jedno od prvih iskustava koje vaš lik prolazi je ugradnja noćnih naočara sa noćnim vidom u lobanju. Iako razumem praktičnost stalno prikačenih naočara, ovo može biti malo preterana interpretacija praktičnosti.
Svaki nivo u „The Outlast Trials“ se odvija na setu unutar ogromnih hangara koje Murkoff naziva „Društvenim svetovima“ („Social Worlds“). To su modeli životne veličine stvarnih okruženja, i ako ne gledate previše pažljivo, ili čak gore, možda biste pomislili da se radi o stvarnim okruženjima. Ali pažljivim posmatranjem pejzaža možete primetiti veštačke pukotine, a pogled prema gore otkriva da vas vaši tamničari posmatraju sa platformi. U igri punoj uznemirujućih stvari, mislim da ništa ne može nadmašiti osećaj da vas posmatraju na taj način.
Učesnicima u ispitivanjima dodeljuju se zadaci koji na prvi pogled deluju obično. Podešavanje radija, okretanje ventila i slično. Ali tu postoji i dodatni problem. Taj problem čine pakleni divljaci koji patroliraju područjem igre. Jedna od stvari koja me brzo privukla konceptu „The Outlast Trials“ je to što me podsetio na jednu od mojih omiljenih horor igara svih vremena – „Manhunt“ iz Rockstar-a. Ta igra je bila ispred svog vremena, a meta-komentar o prisiljavanju na nasilje (ali zapravo ne) me je oduvek fascinirao. Takođe me je privukla ideja protagonista koji je primoran da reaguje na situaciju u koju je potpuno prisiljen. U „The Outlast Trials“ ima mnogo elemenata koji podsećaju na ove stvari, i usudio bih se reći da je to učinilo čitavo iskustvo još boljim. Da, učinilo jeste!
Prepreke koje vam stoje na putu su raznovrsnije nego ikad. Tu su obični poremećeni manijaci, ali tu su i likovi poput Noćnog lovca, koji takođe ima noćne naočare za noćno osmatranje kao i vi, samo trajno pričvršćene na njegove oči. Zatim tu je i Prodavac droge. Bezumnik koji vam daje doze psihotropnih lekova koji menjaju vašu percepciju stvarnosti i zahtevaju trku do protivotrova kako biste izašli sa svakim udom i organom netaknutim.
Bez obzira na sve gadosti koje se pojave u vašim ispitivanjima, uvek postoji rešenje. Na primer, Noćni lovac je nemoćan u osvetljenim prostorijama. Možete primetiti skrivače koji se kriju ispod stolova i u drugim zakutcima i izbeći ih kako biste izbegli brutalno prebijanje. Problem je u nepredvidljivosti svega toga. Retko kada znate koja pretnja vreba iza sledećeg ugla, a kada počnu da se udružuju protiv vas, brze i impulzivne reakcije više nisu dovoljne. Panika se javlja i greške se prave.
Uvođenje dodatnih igrača u igru samo povećava haos. Intenzitet „The Outlast Trials“ varira kada se igra solo, ali ostaje izuzetno intenzivan i u režimu više igrača. Jedan aspekt koji se posebno ističe kada igrate „The Outlast Trials“ je njegova sličnost sa filmom „Saw 2“ – mojim omiljenim filmom u serijalu „Saw“. „Timski dinamički“ element uveden u „Saw 2“ savršeno ilustruje kako se većina kooperativnih igara odvija u ovom kontekstu.
Najefikasniji aspekt kooperativne igre u „The Outlast Trials“ je taj što ne obavezuje tim od do četiri igrača da sarađuje ako to ne žele. Međutim, dinamički pomak koji proizlazi iz takvog izbora je izuzetno vredan. Bez obzira da li je timski napor potpuni fijasko ili se može meriti s veštinom pljačkaške ekipe Džordža Klunija i Breda Pita u filmu „Oceanovih jedanaest“, svaki učesnik će doživeti ličnu priču. To je putovanje koje se kreće kroz opasne vode između sebičnosti i nesebičnosti. Euforična priroda organskog izbora donosi mnoštvo mogućih ishoda.
U „The Outlast Trials“ ste uglavnom bez odbrane, ali ne u istoj meri kao u prethodnim igrama. Možete pokupiti predmete poput cigli kao improvizovano oružje kako biste omamili napadače, i tu je izbor posebnih dodataka koji vam pružaju ličnu prednost. To uključuje sistem sličan eholokaciji za pronalaženje neprijatelja i set omamljujućih mina koje možete postaviti kao odbrambeni perimetar dok obavljate određene zadatke. Ako vaša grupa može organizovati raznolik set alata za unošenje u ispit, veća je šansa da budete spremni za svako novo pakleno iskušenje koje vam se nametne.
Igra voli da zada poslednji udarac baš kada pomislite da ste sve shvatili. Posebno u kooperativnom modu. Situacije i ispiti mogu probuditi sebične želje kod svih, a u tome je ukusna drama u tome koliko brzo dobre stvari mogu krenuti naopako.
Red Barrels obećava da će igra rasti i razvijati se tokom vremena, a ono što već ima u Early Access verziji je ubedljiv dokaz da može postati još bolja igra nego što već jeste. „The Outlast Trials“ je osvežio serijal i postavio ga na put ka potencijalnoj slavi.
