Horor žanr, a posebno kooperativne igre preživljavanja, u poslednjih nekoliko godina doživljava pravu renesansu. Od naslova gde po ukletim kućama lovimo duhove do onih gde bežimo od asimetričnih čudovišta, tržište je postalo prilično zasićeno. Ipak, kada sam prvi put pokrenuo The Mound: Omen of Cthulhu, vrlo brzo sam shvio da je pred mnom nešto sasvim drugačije i daleko zlokobnije.
Razvojni tim iz studija Abyssal Interactive, u saradnji sa poznatim izdavačem Nacon, uspeo je da stvori atmosferu potpunog beznađa i kosmičke strave koja se retko viđa u modernim video igrama. Igra je od nedavno dostupna za PC (putem platforme Steam), PlayStation 5 i Xbox Series X/S, a ja sam proveo desetine sati sa svojom ekipom zaranjajući u mračne dubine ovog lavkraftovskog ludila. Ovo su moji utisci.
Priča i svet – duboko ispod površine zemlje
Za razliku od većine igara koje eksploatišu lik i delo kultnog pisca H. P. Lovecraft-a fokusirajući se isključivo na samog Ktulua i pipke koji izranjaju iz okeana, ova igra crpi inspiraciju iz jedne od njegovih intrigantnijih priča. Radnja je inspirisana novelom „The Mound“ (Mogila), koju je Lovecraft napisao u saradnji sa autorkom Zealia Bishop. Vi i vaš tim preuzimate uloge istraživača, arheologa i okultista koji, privučeni urbanim legendama i drevnim spisima, dolaze do uklete indijanske humke u Oklahomi.
Ono što počinje kao standardna ekspedicija, vrlo brzo se pretvara u silazak u K’n-yan – podzemni svet osvetljen sablasnom plavom svetlošću, pun drevnih ruševina, zaboravljenih tehnologija i bića koja prkose zdravom razumu. Autori su uradili maestralan posao kada je u pitanju izgradnja sveta. Dok lutate mračnim hodnicima, pronalazićete artefakte i spise koji detaljno objašnjavaju pad ove podzemne civilizacije. Svaki dokument koji pročitate, svaka freska na zidu, dodaje novi sloj napetosti. Osećaj da se nalazite na mestu gde ljudska noga nije smela da kroči je neprestan.
Mehanika igranja – saradnja, komunikacija i neizbežno ludilo
The Mound: Omen of Cthulhu je u svojoj srži kooperativna igra za do četiri igrača. Međutim, zaboravite na bezglavo trčanje i pucanje. Akcija je ovde svedena na minimum, a preživljavanje zavisi od vašeg intelekta, snalažljivosti i, najvažnije, komunikacije. Igra koristi takozvani „proximity chat“, što znači da jačinu i jasnoću glasa vaših saigrača određuje njihova udaljenost u igri.
Ova jednostavna mehanika stvara najstrašnije momente u igri. U jednom trenutku istraživali smo masivni podzemni hram posvećen božanstvu Tsathoggua. Moj prijatelj je otišao u susednu prostoriju da proveri simbole na zidu. Njegov glas preko mikrofona je odjednom postao prigušen, zatim se čuo neobičan, vlažan zvuk iz senke, a potom samo statika. Ostatak tima i ja smo stajali u mraku, ne znajući da li da idemo za njim ili da bežimo u suprotnom pravcu.
Zagonetke u igri nisu samo obično pronalaženje ključeva ili pritiskanje dugmića u pravom redosledu. Često zahtevaju prevođenje drevnih jezika pomoću dnevnika koji nosite sa sobom, manipulisanje svetlošću pomoću ogledala, ili čak žrtvovanje dela sopstvenog zdravlja kako biste otvorili prolaz.
Sistem razuma (Sanity) kao vaš najveći neprijatelj
Najinovativnija mehanika u igri je sistem mentalnog zdravlja. Svaki put kada svedočite nečemu neprirodnom, kada ostanete predugo u potpunom mraku ili vas napadne neko od stvorenja iz dubina, vaš razum opada. Ali, umesto da se samo ekran zamuti kao u drugim igrama, The Mound: Omen of Cthulhu počinje da se poigrava sa vama na individualnom nivou.
Kada vaš nivo razuma padne ispod određene granice, igra počinje da vam šalje lažne informacije. Čućete korake koji ne postoje. Videćete čudovišta koja vaši saigrači ne vide. U jednoj partiji, bio sam ubeđen da nas progoni kultista sa sečivom, vrištao sam ekipi da bežimo, dok su oni potpuno zbunjeno gledali u prazan hodnik ispred nas. Tek kada su moji saigrači upotrebili medicinski komplet za smirenje na meni, halucinacija je nestala. Ovaj sistem stvara neverovatnu dinamiku nepoverenja unutar tima – nikada niste sigurni da li je ono što vaš saigrač vidi stvarna pretnja ili samo plod njegovog slomljenog uma. To je kooperativni horor na potpuno novom nivou.
Protivnici i neprijateljska veštačka inteligencija
Ne bih previše da otkrivam kako vam ne bih pokvario iznenađenja, ali stvorenja koja naseljavaju podzemni svet K’n-yan su dizajnirana besprekorno, izazivajući osećaj jeze i gađenja. Od bezobličnih masa mesa koje gamižu po plafonu, do sledbenika boga zmija Yig-a koji vas prate iz senke, raznovrsnost pretnji je na zavidnom nivou.
Ono što ih čini zastrašujućim nije samo njihov izgled, već ponašanje veštačke inteligencije. Neprijatelji u ovoj igri ne trče samo pravolinijski ka vama. Oni love. Skrivaju se u mraku, prate izvore svetlosti i reaguju na zvuk. Ako trčite kroz vodu ili preglasno komunicirate preko mikrofona u igri, možete privući pažnju onoga što spava u tami. Određena stvorenja su potpuno imuna na konvencionalno oružje (koje je ionako retko i neefikasno), pa su bežanje, skrivanje i postavljanje zamki vaše jedine opcije. Improvizacija je ključ preživljavanja.
Grafika, optimizacija i dizajn zvuka
Vizuelna prezentacija je impresivna. Korišćenjem Unreal Engine 5 tehnologije, razvojni tim je uspeo da stvori okruženja koja oduzimaju dah, ali u isto vreme izazivaju snažnu klaustrofobiju. Osvetljenje je ključno – senke se dinamično prelamaju, a plavičasta svetlost koja isijava iz fosforescentnih gljiva duboko u pećinama daje celom svetu vanzemaljski izgled. Detalji na artefaktima, arhitektura koja podseća na kombinaciju mezoameričke i potpuno vanzemaljske kulture, sve je odrađeno sa neverovatnom pažnjom.
Igrao sam na PC-ju i na PlayStation 5 konzoli, i mogu da potvrdim da je optimizacija veoma solidna. Na PS5 igra radi u stabilnih 60 frejmova u sekundi u režimu performansi, što je krucijalno za napete situacije u kojima morate brzo da reagujete. Učitavanja su minimalna, a tranzicije između različitih nivoa podzemlja su neprimetne.
Ipak, prava zvezda ove igre je dizajn zvuka. Ako nemate kvalitetne slušalice, propustićete polovinu iskustva. Ambijentalni zvuci kapanja vode, eho vaših koraka u masivnim dvoranama, šaputanje koje se pojačava kako vam opada nivo razuma – sve je dizajnirano da vas drži na ivici sedišta. Osećaj paranoje koji zvučna slika stvara je nešto o čemu će se dugo pričati u horor zajednici.
Sistem napredovanja i ponovna igrivost
Jedna od mojih glavnih briga pre nego što sam počeo da igram bila je ponovna igrivost (replayability). Srećom, The Mound: Omen of Cthulhu nudi robustan sistem proceduralno generisanih zadataka i rasporeda prostorija. Iako su glavni arhitektonski elementi uvek isti, lokacije artefakata, zagonetke koje treba rešiti, pa čak i vrste čudovišta koje će vas loviti, menjaju se u svakoj partiji.
Nakon svakog uspešnog bega (ili tragične smrti), dobijate poene za istraživanje koje možete uložiti u pasivne veštine ili otključavanje nove opreme. Možete započeti ekspediciju sa boljim lampama, detektorima za natprirodnu aktivnost ili medicinskim zalihama. Ovaj RPG element progresije daje igri dubinu i razlog da joj se vraćate iznova i iznova. Ipak, igra je pažljivo balansirana tako da vas bolja oprema nikada ne pretvori u akcionog heroja – i dalje ste samo običan čovek suprotstavljen silama univerzuma koje ne možete ni da pojmite.
Nedostaci i prostor za poboljšanje
Da li je igra savršena? Naravno da nije. Prva stvar koja mi je zasmetala jeste pomalo nezgrapan korisnički interfejs u glavnom meniju i sistemu za uparivanje igrača (matchmaking). Pronalaženje javnih partija može ponekad potrajati duže nego što bi trebalo, mada je iskustvo daleko bolje ako igrate sa prijateljima preko privatnih pozivnica.
Takođe, animacije samih likova koje kontrolišu igrači ponekad deluju malo kruto, posebno tokom trčanja ili preskakanja prepreka. S obzirom na to koliko je okruženje fotorealistično, ovakve nesavršenosti na modelima likova umeju blago da naruše imerziju, iako u žaru borbe i panike to najčešće nećete ni primetiti. Nadam se da će razvojni tim u budućim zakrpama malo ugladiti ove animacije i dodatno optimizovati mrežni kod.
Konačna presuda
The Mound: Omen of Cthulhu nije samo još jedna igra u kojoj se krijete po ormarima. To je izuzetno pametno osmišljeno, brutalno napeto i psihološki iscrpljujuće iskustvo koje postavlja nove standarde za kooperativne horor igre. Abyssal Interactive je uspeo da savršeno uhvati srž lavkraftovskog kosmičkog horora, gde opasnost ne vreba samo iz mraka, već i iz vašeg sopstvenog uma.
Ukoliko imate ekipu prijatelja koja je spremna na komunikaciju, rešavanje zagonetki pod pritiskom i prihvatanje činjenice da nećete preživeti svaku ekspediciju, ovo je naslov koji jednostavno morate imati u svojoj biblioteci. Igra uspeva da stvori atmosferu stalne paranoje i testira granice vašeg strpljenja i hrabrosti na najbolji mogući način. Obucite svoje istraživačko odelo, pripremite lampe i spremite se za spuštanje u dubine K’n-yan-a. Samo pazite kome verujete u mraku – možda vas ne laže vaš saigrač, već vaš sopstveni um.
