Rogue: Genesia je ono što se desi kada pomešate Vampire Survivors sa deck-building roguelike-ovima i onda pojačate apsurdnost do maksimuma. Razvijena od strane solo programera Ouadija Huarda, igra preuzima poznatu formulu „bullet heaven“ i gura je do novih granica sa neograničenim skaliranjem, dubokom meta-progresijom i gotovo preteranim brojem oružja, perkova i sinergija.
U osnovi, Rogue: Genesia je roguelike preživljavanja u kome biramo oružja, skupljamo nadogradnje i uništavamo sve veće talase neprijatelja. Ono što je izdvaja je struktura: umesto jednog kontinualnog moda preživljavanja, igra vam dozvoljava da navigirate kroz razgranate puteve punje prodavnica, izazova, borbi sa bossovima i zona za odmor. Osećaj je sličan Slay the Spire, ali kombinuje najbolje delove kako bi funkcionisalo.
Jedan od nedovoljno cenjenih aspekata Rogue: Genesia je sistem likova koji se zovu avatari. Na početku igre imate Roga, standardnog lika, ali kako napredujete i otključavate Soul Coins, dobijate pristup različitim klasama koje drastično menjaju način igranja. Najbolji lik zavisi od vašeg stila. Ako volite brzu i agresivnu igru, Duelist je najjači izbor, dok Corrupted avatar održava stvari nepredvidivim. To je dobrodošao dodatak koji donosi izazov i menja dinamiku.
Osnovna petlja igranja je beskrajno zadovoljavajuća. Oružja se nadograđuju u razorne evolucije, artefakti dodaju trajne bonuse, a hordi neprijatelja postaju sve veće i opasnije. Svaka partija je vežba balansiranja. Počinjete pitanjem: da li da idete na čistu štetu, fokusirate se na brzinu napada ili se oslanjate na odbrambeno skaliranje? Vremenom postajete sve moćniji dok ne postanete nezaustavljiva mašina kože nivoe.
Barem, tako bi trebalo da funkcioniše. Nažalost, balans nije najjača strana Rogue: Genesia. Mnogi build-ovi su toliko jaki da igru čine trivijalnom, što strateške izbore čini nebitnim. Skoro bilo koja kombinacija oružja može da funkcioniše jer se statistike eksponencijalno povećavaju, a kada dostignete visoke nivoe korupcije, neprijatelji postoje samo da bi isparili u milisekundama. Iako je to zabavno u smislu power fantasy-ja, narušava tenziju koju dobar roguelike treba da ima. Izazovi postoje da dodaju težinu, ali većina deluje veštački – bilo onemogućavajući ključnu progresiju ili gurajući neprijatelje u apsurdno skaliranje.
Međutim, to takođe znači da odluke u build-ovima deluju manje strateški nego u drugim roguelike-ovima. Najuspešnije partije se često svode na čisto gomilanje statistika: Crit Rate + Crit Damage + Attack Speed = Profit. Neka oružja kao što su Kunai, Magic Wisp i Shaman Staff mogu postati toliko jaka da osujećuju čitave partije, dok druga očigledno zaostaju (pogled na tebe, Swordrang).
Ipak, ako vam se sviđa spektakl pretvaranja u neuništivi vrtlog destrukcije, Rogue: Genesia to pruža u izobilju.
Sa preko 60 oružja, 200 nadogradnji i gotovo neograničenim potencijalom skaliranja, Rogue: Genesia se oslanja na preterivanje. Postoji više likova, svaki sa jedinstvenim stilom igre koji se oslanja na melee, prizivanje saveznika ili čak manualno nišanjenje, što dodaje raznolikost iskustvu.
Raznovrsnost neprijatelja je solidna, ali ne revolucionarna. Obični neprijatelji ginju u gomilama, dok elitni monstri i bossovi uvode bullet-hell mehanike koje vas teraju da izbegavate ili menjate poziciju. Ipak, kada dostignete visoko skaliranje, čak i najjači bossovi se tope za sekunde, pretvarajući izazovne susrete u proveru statistika.
Za razliku od mnogih bullet heaven igara gde je kretanje jedina odbrana, Rogue: Genesia daje vašem liku dodge roll. Ovo dodaje dodatni sloj veštine u preživljavanju, posebno protiv napada bossova i kasnijih talasa neprijatelja. Mala promena, ali pomaže da borba ne deluje potpuno automatizovano.
Meta-progresija se odvija kroz Soul Shop, gde trošite valutu zarađenu u partijama da otključate trajne nadogradnje. Ovaj sistem omogućava da čak i neuspešne partije doprinose dugoročnom napretku, što čini grindovanje nagrađujućim umesto frustrirajućim. Igra se takođe oslanja na sinergijske build-ove – možete nadograditi oružja spajanjem, što vodi do razornih kombinacija poput brzometnih krit eksplozija ili ekrana prekrivenih projektilima koji prate mete. Ali pošto ništa nije ograničeno, vremenom dostignete tačku gde neprijatelji eksplodiraju čim se pojave, uklanjajući svaku težinu.
Za one kojima je Normal težina prelaka, Challenge Run-ovi nude modifikovana pravila, poput ograničavanja određenih nadogradnji ili nameću specifične build-ove. Ali umesto da uvedu pametne prilagodbe težine, većina jednostavno isključuje ključne mehanike koje ste otključali, što deluje više frustrirajuće nego nagrađujuće.
Iako ovo stvara katarzično iskustvo moći, takođe znači da je krivina izazova koncentrisana na početak. Često ste toliko jaki već u sredini partije da je jedina prava pretnja performanse igre.
Rogue: Genesia ima jednostavnu, ali šarmantnu pixel-meets-2.5D estetiku. Funkcionalna je pre nego blistava, sa jasnim dizajnom neprijatelja i glatkim animacijama. Problem? Potpuni haos kada vaš build dostigne vrhunsku ludost.
Stotine neprijatelja, hiljade projektila, konstantne eksplozije. Sve je zabavno dok bukvalno ne izgubite mogućnost da vidite šta se dešava. Neki igrači to vole, ali drugi će možda smatrati da je previše, posebno na visokim nivoima korupcije gde se neprijatelji pojavljuju toliko brzo da teleportuju na ekran.
Zvučni efekti su zadovoljavajući, posebno udari jakih napada i kritovi. Međutim, muzika je slabija karika. Iako sam u početku mislio da je soundtrack fantastičan, brzo je postao izuzetno repetitivan i ograničen. Verovatno ćete nakon nekoliko sati mutirati igru i uključiti svoju plejlistu. Ipak, ovakve igre su često poznate kao „podkast igre“, tako da to nije veliki minus.
Rogue: Genesia je jedan od najambicioznijih bullet heaven-ova na tržištu, a sve je delo jednog vrednog programera, Ouadija Huarda. Kombinuje najbolje delove giganta žanra kako bi stvorio igru sa neograničenim potencijalom build-ova, dubokom meta-progresijom i ogromnom krivinom moći. Ali nije savršena. Neuravnoteženost oružja i moć nadogradnji čine da izazov često bude potisnut u drugi plan, a vizuelni nered može biti previše za neke igrače. Ako volite min-maxing, ludo skaliranje i gledanje kako neprijatelji isparavaju u hiljadama, ova igra je za vas.