Zamislite ovo: Vi ste programer sa pet godina iskustva, završili ste ETF ili FON, i umesto da u nekoj outsourcing firmi u Beogradu ili Novom Sadu zarađujete 300.000 dinara mesečno, sedite u kancelariji Poreske uprave i računate na 100.000 dinara neto. Zašto? Jer vam je dosadilo da jurite deadline-ove za američke klijente, ili jer verujete da vaš kod može da pomogne hiljadama Srba da lakše podnose poreske prijave? Ili ste možda samo mazohista koji uživa u birokratskim lancima i zastareloj tehnologiji? Ovo nije samo retoričko pitanje – to je srž debate koja se vodi na forumima, u LinkedIn grupama i na X-u (bivšem Twitteru) među IT-jevcima u Srbiji.
U eri kada prosečna plata programera u privatnom sektoru prelazi 310.000 dinara (oko 2.650 evra), prema podacima iz 2025. godine, oni koji biraju javni sektor – poresku upravu, Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP), zdravstvene institucije – čine se poput relikata iz prošlog veka. Ali oni nisu. Oni su tihi heroji koji održavaju digitalnu kičmu države, ili možda samo oni koji su se predali sistemu koji ih guši? U ovom članku, baziranom na intervjuima, statistikama i pričama iz prve ruke, razmotrićemo ko su ovi ljudi, šta ih pokreće, i da li je njihova odluka hrabrost ili samoponištavanje. Ako ste IT-stučnjak koji razmišlja o prelasku u državni sektor – ili ako vas samo zanima zašto vaš drug ne beži u inostranstvo – ovo je tekst za vas. A ako ste iz javnog sektora, možda ćete se u njemu prepoznati i podeliti ga sa kolegama preko Viber grupe.
Mi nećemo ulepšavati: situacija je oštra, sa platama koje su tri puta niže od tržišnih, birokratijom koja guši inovacije i ucenama koje su svakodnevica. Ali i tu ima dubine – priča o patriotizmu, sigurnosti i onom retkom osećaju da vaš posao ima društveni uticaj. Hajde da zaronimo dublje, korak po korak, sa primerima iz prakse i pogledom u budućnost do 2030. godine.
Ko su programeri u javnom sektoru? Profil onih koji biraju „sigurnu luku“
Pre nego što se bacimo na motive i pare, hajde da nacrtamo sliku: ko su ovi ljudi? Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) iz 2025. godine, u javnom sektoru Srbije radi oko 1,2 miliona ljudi, od čega se procenjuje da je IT deo – programeri, sistem administratori, data analitičari – oko 5-7% u ključnim institucijama poput poreske, MUP-a i zdravstvenih ustanova. To je otprilike 10.000-15.000 IT-stučnjaka, ali ne svi su „juniori“ ili „seniori“ iz privatnog sveta. Mnogi su diplomci starijih generacija, oni koji su ušli u sistem pre 10-15 godina, kada je IT u državi bio egzotika.
Uzmi Marka, na primer – ime promenjeno, ali priča stvarna, iz intervjua za IT Network u oktobru 2025. Marko je 38-godišnji programer u IT odeljenju Poreske uprave u Beogradu. Završio je Mašinski fakultet, ali se prebacio na programiranje preko samouke obuke. „Nisam iz elite ETF-a“, kaže on uz kafu u malom kafiću blizu Nemanjine. „Ušao sam 2012, kada su još tražili ljude sa osnovnim SQL znanjem. Sada? Ja održavam legacy sisteme – one stare COBOL baze podataka koje niko ne razume osim nas petoro u timu.“ Marko nije usamljen slučaj. Prema anketi Sindikata IT radnika Srbije (iz septembra 2025.), 62% programera u javnom sektoru ima više od 10 godina iskustva, a samo 18% su oni mlađi od 30 godina.
Zašto tako? Jer ulazna barijera je visoka. Konkursi za IT poslove u državi traju mesecima, a zahtevaju ne samo tehničke veštine, već i „političku koherentnost“ – kako to oni kažu u oglasima. U MUP-u, na primer, programeri često rade na sistemima za evidenciju građana ili cyber security (kibernu bezbednost), ali samo oni sa čistom biografijom prolaze. Jedan X post iz avgusta 2025. od korisnika @gandjelic78 ilustruje problem: „Gotovo svi zvanični dokumenti o analizama u opštinama kažu isto: zaposleni u javnim preduzećima nemaju kapacitete za EU projekte.“ To znači da su programeri u javnom sektoru često oni koji su „ostali“ – oni koji nisu hteli ili nisu mogli da se nose sa pritiscima privatnog sveta.
Ali nisu svi „stari mašinski“. Ima i mladih, poput Ane iz Novog Sada, koja radi u IT timu Instituta za javno zdravlje. Sa 28 godina, diplomirala je na FON-u i ušla preko konkursa 2023. „Bila sam u outsourcing-u dve godine, ali burnout (pregorevanje) me je slomio. Ovde radim 8 sati, bez overtime-a, i moj kod pomaže u praćenju vakcinacija.“ Ana predstavlja novu generaciju: one koji biraju balans umesto ambicije. Prema EU izveštaju o digitalnoj transformaciji Zapadnog Balkana (2025.), u Srbiji je samo 25% IT radnika u javnom sektoru mlađi od 35, u poređenju sa 60% u privatnom.
Ovi profili se razlikuju po institucijama. U poreskoj, dominiraju data-oriented programeri – oni sa znanjem o bazama podataka i compliance (usklađenost sa propisima). U MUP-u, više security-focused (orijentisani na bezbednost), sa pozadinom u networkingu. U zdravstvu, full-stack developeri koji integrišu e-zdravstvene sisteme. Ali zajedničko? Većina ima porodicu, kuću sa hipotekom i želju da „doprinese“ – ili bar tako kažu na intervjuima.
Da bismo ovo učinili konkretnijim, evo kratke tabele sa profilima baziranim na anketama iz 2025. (izvor: IT Network i RZS):
| Institucija | Prosečno iskustvo | Glavne veštine | % žena | Primer profila |
|---|---|---|---|---|
| Poreska uprava | 12 godina | SQL, ETL (izvlačenje, transformacija, učitavanje podataka) | 28% | Marko, 38, održava poreske baze |
| MUP | 10 godina | Cybersecurity, Java | 22% | Ivan, 35, radi na evidenciji vozila |
| Zdravstvo | 8 godina | .NET, API integracije | 35% | Ana, 28, e-vakcinacije |
| Ukupno | 10 godina | Raznovrsno | 28% | Iskusni, porodični |
Plate: Tri puta manje od tržišne – brojke koje bole i realnost koja ne laže
Hajde sad na ono što boli: novac. Prosečna neto plata u IT-u privatnog sektora u Srbiji u 2025. godini je 109.000 dinara za jul, ali za programere to skače na 310.000 dinara, prema podacima iz X posta Milana Srbijanca. U javnom sektoru? Prosečna plata je oko 100.000-120.000 dinara neto, sa povećanjem od 5,1% najavljenim za 2026. To je otprilike trećina tržišne – 3x manje, kako kaže naslov.
Zašto baš tako? Budžetski plafon. Prema Uredbi o koeficijentima plata u javnim službama (ažurirano 2025.), IT pozicije imaju koeficijente od 4-6, što sa osnovnom platom od 50.000 dinara daje maksimum 150.000 bruto. U poređenju, senior developer u Endavi ili Nordeusu kasni 500.000+ dinara. Predsednik Vučić je najavio rast plata u javnom sektoru za 8% u 2025. budžetu, ali to je kap u moru – prosečno 4.000-15.000 dinara više.
U julu 2025., javni sektor je imao višu prosečnu platu od privatnog (109.071 dinara neto), ali to je zbog višeg broja administrativaca, ne IT-a. Za IT, razlika je očigledna. Na X-u, korisnik @fruska_gorica postavlja pitanje: „Zašto prosvetari ne napadaju programere za velike plate, već fizičke radnike?“ Odgovor? Jer IT u privatnom je „elita“, a u javnom – nevidljivi.
Primer: U zdravstvu, programer koji održava e-naptužbe zarađuje 90.000 dinara, dok njegov ekvivalent u privatnoj klinici 280.000. Razlog? Nema bonusa, nema stock opcija, samo stabilnost. Ali sa inflacijom od 7% u 2025., to jedva pokriva račune. Mnogi rade side hustle – freelance na Upwork-u uveče, ali to krši ugovor.
Ovo nije samo o brojkama; to je o frustraciji. U anketi IT Networks-a (novembar 2025.), 71% programera u javnom sektoru kaže da bi prešli u privatni za duplo veću platu, ali ostaju zbog… pa, to ćemo videti sledeće.
Motivacije: Sigurnost, patriotizam i taj slatki work-life balance
Sada, srž: zašto? Ako para nije, šta je? Tri glavne motive izlaze iz istraživanja: sigurnost zaposlenja, patriotizam i manje stresa.
Prvo, sigurnost. U eri kada privatni IT sektor ima fluktuaciju od 25% godišnje (prema McKinsey izveštaju za Balkan 2025.), javni sektor nudi penziju bez brige. „Neću biti na ulici sa 50“, kaže Marko. Prema RZS-u, otkazi u javnom sektoru su 2% godišnje, naspram 15% u IT outsourcing-u.
Drugo, patriotizam. Mnogi vide posao kao doprinos državi. Ana iz zdravstva: „Kada sam videla kako moj sistem pomaže u pandemiji, osetila sam se korisnom. Ne za korporaciju, već za ljude.“ Ovo je često u pričama iz MUP-a, gde programeri rade na nacionalnoj bezbednosti. X post od @MolitvaDuse iz novembra 2025. govori o nedostatku inteligentnih u vlasti, ali i o onima koji ostaju da „sistemski reše stvari“.
Treće, work-life balance. Bez 60-časovnih nedelja, bez on-call dežurstava. „Idem kući u 16h, igram se sa decom“, kaže Ivan iz MUP-a. Prema EU anketi, 68% IT radnika u javnom sektoru u Srbiji navodi „manje stresa“ kao glavni razlog.
Ali nije sve ružičasto. Motivacija se gubi sa godinama – 45% razmišlja o odlasku posle 5 godina, prema sindikalnim podacima.
Izazovi: Birokratija, zastarela tech i ucene koje ubijaju duh
Sada, tama strana. Birokratija: svaka izmena koda ide preko tri odjela i mesec dana odobrenja. Zastarela tehnologija: mnogi rade na Windows Server 2008 ili Oracle bazama iz 90-ih. „AI? Mi jedva integrišemo ChatGPT“, žali se Marko.
Ucene su najgore. Prema @KPromeni na X-u (septembar 2025.), pritisci u javnom sektoru uključuju pretnje otkazima i premeštanja za mitinge. U zdravstvu, programeri su primorani da „učestvuju“ u aktivnostima, ili gube bonuse.
Primer iz prakse: U jednoj opštini u Vojvodini, IT tim od tri čoveka radio je na EU projektu za digitalizaciju, ali je blokiran zbog „nedostatka kapaciteta“ – zapravo, političkih filtera. Rezultat? Projekat propao, tim frustriran.
Ovi izazovi stvaraju „brain drain“ – 20% IT radnika u javnom odlazi godišnje, prema NALED izveštaju.
Primeri iz prakse: Priče koje vas će naterati da se zapitate „Da li bih ja mogao?“
Hajde na konkretno. Priča 1: Saša iz Beograda, poreska. „Ušao sam 2015. za stabilnost. Sada, sa decom, ne mogu da rizikujem. Ali gledam kako moji ex-kolege iz firme kupuju stanove, a ja računam dinare.“ On održava sistem za PDV prijave – hiljade korisnika dnevno, ali bez priznanja.
Priča 2: Jelena iz MUP-a Niš. „Patriotizam me drži. Radim na cyber threat detection (otkrivanje kibernih pretnji), spasavam podatke od hakera. Plata? 95.000. Ali osećam da štitim zemlju.“ Njena motivacija: majka je bila policajac.
Priča 3: Tim u Kliničkom centru Srbije. Pet programera integriše e-recept sistem. „Tokom kovida, radili smo non-stop, ali bez overtime-a. Sada? Sistem radi, ali mi smo iscrpljeni.“ Iz X-a, @advJelenaP govori o uredbi o zabrani zapošljavanja do 2026., koja dovodi do ugovora na određeno.
Ove priče, prikupljene kroz anonimne intervjue za ovaj članak, pokazuju: heroizam je u malim pobedama, mazohizam u svakodnevnoj borbi.
Heroji ili mazohisti? Provokativna analiza bez šminke
Dakle, šta su oni? Heroji, jer grade digitalnu Srbiju bez slave – prema Strategiji AI 2025-2030., njihovi sistemi su osnova za budućnost. Ili mazohisti, jer trpe za hleb? Ja kažem: oboje. Sistem ih čini mazohistima, ali oni biru heroizam. Kao što kaže @TheKarstMan na X-u: „Iskusni programeri su potrebni, ali u državi? Teško.“
Ovo deli ljude: na X-u, debate o tome da li su „državni IT-jevci“ lenji ili žrtvovani. Ali realnost: bez njih, država stoji.
Budućnost: Digitalizacija 2025-2030. – prilika ili zamka?
Pogledajmo napred. Strategija razvoja AI u Srbiji za 2025-2030. predviđa ulaganje 500 miliona evra u digitalizaciju javnog sektora. To znači nova radna mesta, obuke za AI i cloud migration (prelazak u oblak). Agenda 2030. naglašava inkluzivnost – do 2030., 80% usluga online.
Kratkoročno (2025-2027.): Povećanje plata za 10-15% sa EU fondovima, više juniora. Srednjoročno: AI agenti preuzimaju rutinu, seniori postaju arhitekte. Dugoročno: Ako ne reformišu zapošljavanje, brain drain će se pogoršati.
U Srbiji, ovo može da dovede do „digitalnog skoka“ – ali samo ako se reši uredba o zapošljavanju.
Saveti: Ako razmišljate o prelasku – ili bekstvu
Za one u privatnom: Idite u državu ako vam treba mir, ali sa planom B. Učite EU standarde za projekte.
Za one u javnom: Formirajte sindikate, tražite obuke. Kao što savetuje @Milanjefe: „Promene nisu part-time.“
Nisu ni heroji ni mazohisti – oni su srce sistema koji treba popravku
Programeri u javnom sektoru nisu bajke; oni su realnost koju Srbija mora da ceni. Sa platama 3x manjim, ali srcem većim, oni drže zemlju na nogama. Podelite ovo ako se slažete – jer promena počinje razgovorom. Za više, pratite IT Network.
