Outsourcing je moralno ispravan (i neizbežan): Zapadne kompanije treba da traže najjeftiniju radnu snagu – tržišna realnost ili moralna obmana?

Ključne činjenice:
• Globalni IT outsourcing (SAD): 191,3 mlrd $ (2025) → 245,3 mlrd $ (2030)
• Ukupno globalno outsourcing tržište: 7,11 triliona $ do 2030.
• 90% G2000 kompanija outsourca bar jednu IT funkciju
• Srbija: 110.000+ ICT profesionalaca, IT izvoz 2,7+ mlrd €
• Indija GDP per capita: $370 (1990) → $2.700 (2024) — IT outsourcing kao pokretač
• Rana Plaza (2013): 1.134 poginulih — simptom sistema, ne jedne firme
• McKinsey: AI će automatizovati 30-60% BPO zadataka do 2030.
• Filipini: 1,3 miliona BPO radnika, 32 mlrd $ — egzistencijalna AI pretnja
• EU CSDDD (2024): obavezuje due diligence celog lanca vrednosti za EU firme
• David Autor (MIT): gubitak outsourcing posla = niže celoživotne zarade, gore zdravlje

Kada američka banka otpusti 500 softverskih inženjera u Njujorku i outsourca (izvuče van kompanije) njihove poslove timu u Indiji koji radi za trećinu cene, ko je tu žrtva, a ko pobednik? Njujorški inženjeri koji gube posao? Indijski programeri koji dobijaju posao koji im menja život? Akcionari banke koji gledaju rast profita? Ili američki potrošači koji dobijaju jeftiniji bankarski servis?

Odgovor nije ni jednostavan ni jedinstven – i svako ko vam kaže da jeste, ili ne razume problem ili ga svesno simplifikuje.

Outsourcing (spoljno izvođenje radova ili usluga) je jedan od onih ekonomskih fenomena koji je istovremeno neosporno funkcionalan i duboko etički ambivalentan. On je pokretao globalni ekonomski rast posled njih četrdeset godina, izvukao stotine miliona ljudi iz siromaštva u Aziji, stvorio čitave nove industrije u Istočnoj Evropi, i istovremeno uništio srednju klasu u delovima Sjedinjenih Država, eksploatisao radnike u sweatshops (fabrikama pod lošim uslovima rada) od Bangladeša do Kambodje, i kreirao strukturalnu zavisnost ekonomija koje su mislile da razvijaju nezavisnost.

Srbija u ovoj priči nije posmatrač. Ona je igrač koji ima direktan ekonomski interes u outsourcingu – i koji živi sa svim kontradikcijama koje taj interes nosi. Sa više od 110.000 profesionalaca u ICT sektoru i IT izvozom koji je dostigao 2,7 milijardi evra, Srbija je de facto outsourcing destinacija za zapadnoevropske i američke kompanije. Svaki srpski programer koji radi za holandsku firmu iz svog stana u Beogradu učestvuje u fenomenu koji ćemo u ovom tekstu analizirati sa svih uglova – ekonomskog, etičkog, istorijskog i praktičnog.​

I to je razlog zašto je tema vredna ozbiljnog tretmana koji prevazilazi slogane.

Šta je zapravo outsourcing u 2026.: Pojam koji je izrastao iz sopstvene definicije

Pre nego što uđemo u etiku, moramo biti precizni u terminologiji – jer „outsourcing“ u 2026. pokriva toliko različitih praksi da je govoriti o njemu kao o jedinstvenoj pojavi gotovo besmisleno.

Klasični offshore outsourcing (preusmeravanje poslova u jeftinije inostrane destinacije): Američka ili zapadnoevropska kompanija ugovara sa firmom u Indiji, Filipinima, Srbiji ili Rumuniji izvođenje specifičnih usluga – softverski razvoj, customer support (podrška korisnicima), računovodstvo, pravne usluge. Posao fizički putuje u drugu zemlju, uglavnom vođen cenovnom razlikom.

Nearshoring (preusmeravanje poslova u bliske geografske destinacije): Kompanija iz Nemačke ugovara sa firmom u Srbiji, Češkoj ili Portugalu. Geografska blizina, slične vremenske zone i kulturna kompatibilnost postaju faktor koji ublažava čisto cenovno razmišljanje. Nearshoring je rastući trend koji je posebno relevantan za srpski IT sektor.

Staff augmentation (proširenje osoblja eksternim stručnjacima): Kompanija ne outsourca funkciju nego „pozajmljuje“ individualne stručnjake koje integriše u sopstvene timove. Senior developer u Beogradu radi direktno sa production timom (timom za razvoj proizvoda) u Amsterdamu kao da je zaposleni – ali formalno nije.

Freelancing i gig ekonomija: Individualni profesionalac koji prihvata projekte od inostranih klijenata je, u ekonomskom smislu, individualni outsourcing provajder. Srpski freelancer na Upwork-u ili Toptal-u je deo iste ekonomske logike kao i outsourcing gigant Infosys.

Business Process Outsourcing (BPO): Preusmeravanje čitavih poslovnih procesa – HR, finansije, IT infrastruktura – eksternom provajderu. Globalno BPO tržište je u 2025. dostiglo procenjenih 263,8 milijardi dolara.​

Globalni IT outsourcing sektor dostigao je vrednost od oko 191,3 milijardi dolara samo u SAD u 2025., sa projekcijama rasta na 245,3 milijardi do 2030.. Ukupno globalno outsourcing tržište projektuje se na 7,11 triliona dolara do 2030.. Oko 90% G2000 kompanija outsourca barem jednu IT funkciju. Ove cifre govore jednu jasnu stvar: outsourcing nije marginalna praksa niti eksperiment – on je centralni stup globalne ekonomske arhitekture.

Istorija koja se ne uči u školama: Kako je outsourcing nastao i zašto

Da bismo razumeli moral, moramo razumeti poreklo. Outsourcing nije nastao iz pohlepe korporacija – mada pohlepa nije bila odsutna. Nastao je iz logike komparativnih prednosti koja seže do Davida Ricarda i 1817. godine.

Ricardova teorija komparativnih prednosti (comparative advantage) kaže da čak i ako jedna zemlja može sve da proizvodi efikasnije od druge, obe profitiraju od specijalizacije i razmene. Engleska koja je efikasnija i u produkciji tkanine i u produkciji vina treba da se specijalizuje za tkaninu, a Portugalu prepusti vino – jer su relativne razlike u efikasnosti ono što određuje gde je specijalizacija optimalna.

Primena ove teorije na outsourcing: SAD su efikasnije i u produkciji softvera i u, recimo, call centeru usluzi nego Indija – ali relativna prednost u softveru je toliko veća da je pametnije da se američki talenti fokusiraju na visokovredni razvoj, a rutinski customer support prepuste Indiji. Obe strane dobijaju nešto što su bez razmene imale manje.

Ovo je teorija. U praksi, tok outsourcinga u masovnoj formi počeo je 1990-ih sa liberalizacijom indijskog ekonomskog sistema 1991. pod tadašnjim ministrom finansija Manmohanom Singom i ekspanzijom globalnih telekomunikaciona infrastrukture koje su učinile koordinaciju geografski disperzovanih timova praktičnom.

Infosys, Wipro, Tata Consultancy Services (TCS) – kompanije koje su izrasle iz ovog talasa i koje su danas u top 50 globalnih IT kompanija – nisu bile tvorevine zapadne eksploatacije. Bile su tvorevine indijskog preduzetništva koje je prepoznalo ekonomsku prilikum i izgradilo industriju koja je transformisala indijsku ekonomiju.

Indija je 1990. imala GDP per capita (BDP po glavi stanovnika) od oko 370 dolara. Do 2024. godine, taj broj je porastao na oko 2.700 dolara. IT sektor je jedan od primarnih faktora ove transformacije: Bangalore, Chennai i Pune su postale globalne tech metropole. Narayana Murthy, osnivač Infosysa koji je počeo sa 250 dolarima pozajmljenih od supruge, izgradio je kompaniju vrednu desetine milijardi dolara. Ovo je priča o razvoju, ne samo o eksploataciji.

Argument za: Zašto je outsourcing ekonomski funkcionalan i moralno odbranljiv

Hajde da napravimo najpre najsnažniji mogući slučaj za tezu da je outsourcing moralno ispravan i neizbežan – jer ta argumentacija nije bez supstance.

Argument komparativne prednosti i ekonomske efikasnosti: Kada američka kompanija outsourca razvoj softvera timu u Srbiji, ona oslobađa resurse koje može investirati u oblasti gde je njena komparativna prednost viša – istraživanje i razvoj, product management, marketing, korisničko iskustvo. Rezultat je više inovacija, više visokovrednih radnih mesta u SAD i jeftinije krajnje usluge za potrošače. Ekon. efikasnost nije apstrakcija; ona se preliva u nižu cenu mobilnih aplikacija, bankarskih usluga, SaaS alata koje svakodnevno koriste i potrošači u zemjlama gde su ti poslovi outsourcovani.

Argument razvoja ekonomija u razvoju: Outsourcing IT industrija je bio jedan od primarnih motora ekonomskog razvoja u nizu zemanja. Irska je u 1980-ima bila siromašna zemlja sa masovnom nezaposlenošću; kombinacija poreskih podsticaja i obrazovanog engleskog-govornog radnog tima privukla je američki tech i pharma sektor i transformisala je u jednu od najbogatijih zemalja EU. Singapur, Taiwan, Južna Koreja – sve su ove ekonomije prošle fazu u kojoj su bile destinacije za jeftiniju radnu snagu pa postale globalni tech igrači. Srbija je danas u analognoj poziciji – IT izvoz koji je premašio 2,7 milijardi evra i IT sektor koji čini rastući procenat BDP-a nisu nastali bez outsourcinga koji je privukao strane klijente i kapital.​

Argument slobodnog tržišta i dobrovoljnih ugovora: Kada srpski developer prihvati ugovor sa holandskom firmom, obe strane to čine dobrovoljno i u sopstvenom interesu. Niko nije prisilio holandsku firmu da outsourca, i niko nije prisilio srpskog developera da prihvati taj posao. Slobodna razmena koja koristi obeštrana u transakciji je – po klasičnoj liberalnoj ekonomiji – moralno neutralna u minimalnom smislu i pozitivna u smislu prosperiteta koji generiše.

Argument specijalizacije i kvaliteta: Outsourcing nije uvek – pa čak ni primarno – o jeftinijoj radnoj snazi. Kompanije outsourcuju jer nemaju internu kompetenciju za specifičan zadatak, ili jer outsourcing provajder koji se specijalizovao za usku oblast pruža kvalitetniju uslugu nego što bi ista kompanija mogla da razvije interno. Cybersecurity outsourcing, cloud arhitektura, AI/ML implementacije – u ovim oblastima, outsourcing je pristup specijalizovanoj ekspertizi koju nije realistično graditi interno za svaku kompaniju.

Argument tržišne neizbežnosti: U svetu sa slobodnim protokom kapitala i informacija, kompanija koja ne outsourca kada je to ekonomski optimalno gubi konkurentnost u odnosu na kompaniju koja outsourca. Ovo nije etički argument, ali je praktičan: da li je moralno tražiti od kompanija da budu nekonkurentne? Da li je moralno tražiti od zaposlenih u tim kompanijama da izgube posao jer je njihov employer (poslodavac) bankrotirao zbog etičke rigidnosti?

Argument protiv: Gde ekonomska logika ne govori celu priču

Fer analiza zahteva jednako snažan prikaz argumenata koji dovode u pitanje moralnu ispravnost outsourcinga – ne kao ideološku poziciju, nego kao analitičko razmatranje realnih efekata.

Argument eksploatacije asimetričnih odnosa moći: Kada multinacionalna korporacija sa milijardama dolara u tržišnoj kapitalizaciji ugovara sa kompanijom ili individualcem u ekonomiji u razvoju, to nije pregovaranje između jednakih strana. Informaciona asimetrija (klijent zna više o tržišnoj vrednosti usluge nego provajder), pregovaračka moć asimetrija (klijent može lako naći alternativnog provajdera, provajder ne može lako naći alternativnog klijenta iste vrednosti) i ekonomska vulnerabilnost asimetrija (gubitak jednog klijenta je katastrofalan za malu firmu, nije za veliku firmu) – sve ove asimetrije strukturno favorizuju stranu koja ima više moći.

U praksi, ovo znači da outsourcing cene često nisu određene slobodnom tržišnom ravnotežom nego pritiskom moći koji gura cene ka dnu. Istraživanja pokazuju da IT rate (satnica) u popularnim outsourcing destinacijama sistematski zaostaju za rastom produktivnosti – firme zarađuju više svake godine, a rate se sporo prilagođavaju.​

Argument „race to the bottom“ (trka do dna): Globalna konkurencija između outsourcing destinacija može da generiše dinamiku u kojoj destinacije međusobno konkurišu snižavanjem regulatornih standarda, poreskih stopa i zahteva za uslove rada da bi privukle kapital. Ovo nije hipoteza – to je dokumentovana dinamika u tekstilnoj industriji, elektronici i određenim IT segmentima. Bangladeš, Kambodža i Mijanmar su konkurisali Kini snižavanjem radnih standarda, ne podizanjem produktivnosti.

U IT sektoru ova dinamika je manje izražena nego u fizičkim industrijama, ali nije odsutna: freelanceri na globalnim platformama poput Upwork-a koji smanjuju rate da bi „pobili“ konkuernata iz zemalja sa nižim troškovima života učestvuju u mikro-verziji iste race to the bottom dinamike.

Argument deindustrijalizacije i srednje klase: Outsourcing nije ekonomski neutralan za emitujuće ekonomije. Kada su američki proizvodni poslovi u 1980-ima i 1990-ima outsourcovani u Meksiko i Kinu, to nije samo premeštalo „manje vredne“ poslove – to je uništavalo specifične lokalne ekonomije koje su bile organizovane oko tih industrija. Rust Belt (Pojasevi rđe) u američkom Midwest-u – gradovi poput Detroita, Clevelanda, Pittsburgha – nisu bili žrtve ekonomske neefikasnosti; bili su žrtve strukturnog prilagođavanja koje je ekonomski logično na makro nivou ali je katastrofalno za konkretne ljude i konkretne zajednice koji su bili deo tih struktura.

Istraživač David Autor sa MIT-a u seriji uticajnih radova dokumentovao je „China shock“ – efekte masovnog uvoza iz Kine i outsourcinga na američka lokalna tržišta rada. Autor nalazi da radnici koji su izgubili poslove usled kineske konkurencije imali su, u proseku, niže celoživotne zarade, višu nezaposlenost i lošija zdravstvena ishode nego kontrolne grupe. Vidljiva dobit od jeftinih uvezenih dobara je difuzna i ravnomerno raspoređena; nevidljivi gubitak je koncentrovan i intenzivan za specifičnu populaciju.

Argument moralne distance kao instrumenta eksploatacije: Akademski rad filozofkinje i ekonomistkinje objavljen u januar 2026. u PhilArchive direktno adresira ovu dimenziju – argumentujući da outsourcing funkcioniše kao „moralna tehnologija“ koja democrarijama (i korporacijama) omogućava da koriste plodove eksploatacije a da ne moraju direktno da vide ili prizna eksploataciju. Kada je američka majica šivena u Bangladešu, američki potrošač ne vidi radnicu koja šije tu majicu; vidi samo cenu od 12 dolara koja je niska. Distanca – fizička, kulturna, institucionalna – čini eksploataciju nevidljivom i stoga moralno tolerabilnom.​

Ovo nije deklarativna optužba; to je analitička teza o načinu na koji institucionalna fragmentacija (različite kompanije u različitim jurisdikcijama) raspoređuje odgovornost i moral na način koji je sistematski nepovoljan za najranjivije strane u lancu vrednosti.

Srbija kao outsourcing destinacija: Uspeh koji nosi sopstvene kontradikcije

Srbija je legitimna uspešna priča u IT outsourcingu. Sa projektivanim rastom IT usluga i BPO sektora od 6,1% godišnje i prisustvom kompanija poput Microsofta, Asusa i Della koji imaju regionalne urede ili razvojne centre u Beogradu, Srbija je pozicionirana kao nearshoring destinacija sa relevantnom kritičnom masom.​

Ali ova uspešna priča nosi unutrašnje kontradikcije koje vredi otvoreno analizirati.

Kontradikcija 1: Outsourcing koji je primamo se čudi outsourcingu koji dobija: Srpska IT zajednica, koja živi od toga da bude outsourcing destinacija za Zapad, često sa podsmehom ili nemirom gleda kada domaće kompanije outsourcuju određene funkcije u Severnu Makedoniju, Bosnu ili Kosovo, gde su troškovi niži. Logika je ista: komparativna prednost, slobodna razmena, obostrana korist. Ali subjektivno iskustvo je drugačije kada ste na strani koja gubi posao, a ne na strani koja ga dobija.

Srpski developer koji radi za holandsku firmu je „deo globalnog tržišta rada“. Holandski developer koji gubi posao jer holandska firma outsourca u Srbiju je „žrtva korporativne pohlepe“. Obje perspektive su emotivno razumljive i logički nedosledne.

Kontradikcija 2: Dependency trap (zamka zavisnosti): Ekonomija koja je izgrađena na IT outsourcingu kao primarnom generatoru prihoda je ekonomija čiji rast zavisi od tuđih odluka. Kada zapadna ekonomija ulazi u recesiju i kada korporativni budžeti padaju, prva stavka koja se reže su outsourcing ugovori – jer je to politički lakše od otpuštanja internih zaposlenih. Srbija je to iskusila tokom globalne tech korekcije 2022-2023: srpske outsourcing kompanije su gubile ugovore i otpuštale zaposlene.

Dugoročna strategija koja se oslanja isključivo na outsourcing bez razvoja sopstvenih produkt kompanija je strategija koja gradi infrastrukturu i veštine, ali ne gradi autonomiju.

Kontradikcija 3: Vrednostni lanac i gde Srbija zapravo stoji: U globalnom lancu vrednosti IT projekata, outsourcing destinacije uglavnom dobijaju onaj deo posla koji je implementacijski – pisanje koda po specifikaciji, testiranje, bug fixing. Visokovredni deo – product strategy (strategija proizvoda), arhitekturalni dizajn, tržišno istraživanje, brand – ostaje u emitujućoj ekonomiji. Ovo nije nužno loše u početnoj fazi, ali ako ostane trajno stanje, outsourcing destinacija je zauvek u poziciji subkontraktora, ne inovatora.

Irska je prošla tu tranziciju: od outsourcing destinacije za američki kapital u 1980-ima do domaćeg tech ekosistema koji je inkubirao kompanije poput Stripe i Intercom. Srbija ima ambiciju da napravi isti korak – ali dok je irski ekosistem pomagan i geografskom blizinom SAD (irska dijaspora u Silicijumskoj dolini) i ulaskom u EU, srpski ima drugačiji set okolnosti.

Textile (Tekstilna industrija) i sweatshops: Kada outsourcing kažnjava najranjivije

Da bismo bili potpuno pošteni prema kompleksnosti teme, moramo izaći iz IT sektora i pogledati outsourcing u industrijama gde su efekti na radnike daleko vidljiviji i daleko manje romantizovani.

Tekstilna industrija je najočigledniji i najtužniji primer outsourcinga koji ne nosi jednake koristi za sve strane.

Rana Plaza, Bangladeš, 2013: Osmospratna fabrika koja je snabdevala brendove poput Primark, Walmart, Benetton i Mango srušila se 24. aprila 2013. usled ignorisanja upozorenja o strukturalnim pukotinama. Poginulo je 1.134 radnika, od kojih je ogromna većina bila žene koje su radile za radnike od oko 38 dolara mesečno. Istraga je pokazala da je upravljanje zgradom odbilo da dozvoli evakuaciju radnika jer bi to usporilo isporuku porudžbine.

Rana Plaza nije incident koji se može pripisati jednoj lošoj firmi ili jednom lošem vlasniku. On je simptom sistema u kome globalni brendovi koji vrše pritisak na isporučioce da smanje cene, isporučioci koji vrše pritisak na fabrike da smanje troškove, i fabrike koje smanjuju troškove na jedinom mestu gde to mogu – na sigurnosti i uslovima rada radnika – produkuju predvidivi ishod koji je bio predvidljiv.

Brendovi koji su nabavljali iz Rana Plaza nisu namerno ubili te radnike. Ali sistem koji su podupirali – u kome je moralna distanca između markirane majice u Londonu i fabrike u Dhaki bila dovoljna da se ubede da „to nije naš problem“ – stvorio je strukturalne uslove u kojima je taj ishod bio statistički neizbežan.

Nakon Rana Plaza, industrija je reagovala. Bangladesh Accord on Fire and Building Safety koji je potpisalo više od 200 brendova uveo je nezavisne inspekcije i mehanizme odgovornosti. Bangladeški tekstilni radnici su dobili povišice. Ali plate su i dalje daleko ispod onoga što bi se moglo nazvati „living wage“ (životnom platom) – platom koja omogućava dostojanstveni život, ne samo preživljavanje.

U 2026, globalni fashion (modni) brend koji plaća 300 miliona dolara godišnje za marketing i čiji CEO zarađuje 20 miliona dolara, koji nabavlja od fabrike u kojoj radnici zarađuju 80 dolara mesečno u uslovima koji ne zadovoljavaju osnovne sigurnosne standarde, tehničko-ekonomski je „moralno ispravan“ u smislu da sve to radi legalno i u skladu sa tržišnim mehanizmima. Ali da li je etički ispravan? Ovo pitanje zahteva odgovor koji nije „tržišna logika“.

Outsourcing i AI: Novi talas koji menja sve

Ovaj tekst ne bi bio kompletan bez adresiranja onoga što se dešava sa outsourcingom u doba generativnog AI.

Paradoks koji se razvija pred našim očima je sledeći: AI automatizacija primarno targetuje upravo one kategorije posla koje su bile najčešće predmet outsourcinga – rutinski customer support, osnovno programiranje, unos podataka, prosta pravna analiza, standardizovano računovodstvo.

Compaije su godinama outsourcovale te funkcije u Indiju, Filipine, Egipat i istočnoevropske destinacije jer su bili jeftini. Sada, sa ChatGPT, Claude i sličnim sistemima, te iste funkcije mogu biti automatizovane za cenu koja je niža od čak i najjeftinije outsourcing opcije.

Šta to znači za destinacije koje su izgradile ekonomiju na ovom modelu?

Filipini su primer koji je direktno relevantan: ta zemlja ima BPO industriju koja zapošljava više od 1,3 miliona radnika i koja generiše oko 32 milijarde dolara godišnje. Ogromna većina tih 1,3 miliona radnika radi u call centru ili data entry (unosu podataka) funkcijama – upravo onim funkcijama koje su najranjivije na AI automatizaciju.

McKinsey Global Institute procenjuje da će generativni AI automatizovati između 30 i 60% zadataka koji se danas obavljaju u BPO industriji do 2030. Za Filipine, čija ekonomija je strukturno zavisna od BPO prihoda i doznaka filipinskih radnika u inostranstvu, ovo nije akademska projekcija – ovo je egzistencijalna ekonomska pretnja.

India je u sličnoj poziciji za niže-vredan outsourcing rad, mada njen IT sektor ima širu i sofisticiraniju bazu koja mu omogućava tranziciju ka AI-augmentovanim uslugama – pisanje AI modela, ML (machine learning – mašinsko učenje) inženjering, AI sistem integracija – što je nova generacija IT outsourcinga.

Za Srbiju, koja je pretežno pozicionirana u softverskiom razvoju a manje u rutinskom BPO radu, rizik od AI automatizacije je niži nego za Filipine ali nije odsutan. Rutinizovani softverski razvoj – pisanje koda po jasnoj specifikaciji, osnovno testiranje, copy-paste rešenja – već je delimično dostupan kroz AI coding asistante. Senior softverski inženjering koji uključuje arhitekturalne odluke, kontekstualno razumevanje biznis problema i komunikaciju sa klijentom ostaje relevantan i ranjiv na automatizaciju u daljem horizontu.

ESG i etika lanca snabdevanja: Kako se menja pritisak na korporativno ponašanje

Jedna od najznačajnijih promena u poslovnom okruženju posled nih pet do sedam godina je porast ESG (Environmental, Social, Governance – Ekološki, Socijalni i Upravljački) standarda koji se primenjuju na korporativno ponašanje – uključujući prakse u lancu snabdevanja.

ESG nije filantropiski program; to je investitorski okvir. Institucionalni investitori – penzijski fondovi, osiguravajuće kompanije, suvereni fondovi – sve više inkorporiraju ESG kriterijume u investicione odluke jer veruju da kompanije sa slabim ESG profilom imaju viši regulatorni, reputacioni i operativni rizik.

Praktičan efekat na outsourcing: kompanije koje su pod pritiskom investitora da demonstriraju „S“ (socijalni) deo ESG profila imaju podsticaj da pažljivo biraju outsourcing partnere i da insistiraju na određenim radnim standardima u lancu snabdevanja.

EU Corporate Sustainability Due Diligence Directive (CSDDD – Direktiva EU o korporativnoj dužnoj pažnji u oblasti održivosti) usvojena je 2024. i obavezuje velike kompanije koje posluju u EU da identifikuju i adresiraju negativne uticaje na ljudska prava i životnu sredinu u celokupnom lancu vrednosti – uključujući outsourcing partnerima i podizvođačima u trećim zemljama. Ovo je pravno bindujuća obaveza, ne dobrovoljni standard.

Za Srbiju koja se pozicionira kao EU-orijentisani outsourcing partner, CSDDD ima direktne poslovne implikacije: srpske IT kompanije koje žele da rade sa EU klijentima biće sve više pod pritiskom da demonstriraju etičke radne prakse, transparentnost i dobar governance (upravljanje) – jer njihovi klijenti to moraju da demonstriraju prema regulatoru.

Ovo je kontraintuitivna ali važna poenta: EU regulacija može učiniti srpski IT sektor konkurentnijim u odnosu na manje regulisane destinacije poput Indije ili Filipina, jer mu pomaže da ispuni standarde koje EU klijenti moraju da zadovolje.

Moralna filozofija outsourcinga: Tri pozicije koje vredi razumeti

Filozofija etike nudi korisne analitičke okvire za ovu debatu koji prevazilaze intuitivne odgovore.

Utilitaristička pozicija (maksimiziranje ukupnog blagostanja): Outsourcing je moralno ispravan u onoj meri u kojoj ukupna suma blagostanja svih pogođenih strana raste. Ako indijski developer koji sada zarađuje 2.000 dolara mesečno dobija veću korist od outsourcing posla nego što američki developer gubi gubitkom tog posla (uz pretpostavku da američki developer naći alternativu, što je često tačno u periodu pune zaposlenosti), onda je outsourcing neto pozitivan. Ali ova kalkulacija postaje komplikovanija kada su pogođene strane u različitim ekonomskim uslovima i kada je „naći alternativu“ za bivšeg fabričkog radnika u Rust Belt-u daleko teže nego za IT stručnjaka u prosperitetnom gradskom centru.

Deontološka pozicija (pravo i dužnost kao kriterijum): Kant-ijanska etika pita: da li je prihvatljivo koristiti osobu kao sredstvo, a ne kao cilj sam po sebi? Outsourcing model koji zapošljava radnike u uslovima koji ne bi bili prihvatljivi u emitujućoj ekonomiji – jer su radnici u destinaciji toliko ekonomski ranjivi da pristaju na te uslove – koristi tu ekonomsku ranjivost kao sredstvo za sticanje profita. Ovo je deontološki problematično čak i ako je utilitarno pozitivno po ukupnom blagostanju.

Komutativna pravda i pošteni ugovori: Aristotelova komutativna pravda kaže da razmena treba da bude fer – proporcionalna doprinosu svake strane. Outsourcing ugovor koji plaća Bangladešku radnicu 80 dolara mesečno za rad čija tržišna vrednost u Londonu bi bila 2.000 dolara mesečno nije fer u ovom smislu – čak ni ako je dobrovoljno potpisana transakcija, jer je „dobrovoljnost“ kompromitovana ekonomskom disperacijom koja ne ostavlja realan izbor.

Odgovornost u globalnom lancu vrednosti: Ko je moralno odgovoran?

Jedno od najtežih pitanja u etici outsourcinga je pitanje distribucije moralne odgovornosti u produženom lancu vrednosti.

Kada brand naruči robu od distributera koji naruči od fabrike koja naruči od podfabrike koja zapošljava radnike u lošim uslovima – koji od ovih aktera je moralno odgovoran za uslove rada u podfabrici?

Standardna korporativna pozicija je: „Nismo mi direktno zaposlili te radnike; odgovornost leži na direktnom poslodavcu.“ Ova pozicija je pravno često tačna – ali moralno je sve teže odbraniti.

Filozofska analiza (poput one objavljene u PhilArchive, januar 2026.) argumentuje da institucionalna fragmentacija koja razdvaja korporativnu korist od radnih uslova nije moralno neutralan strukturalni aranžman – to je sistemski mehanizam koji je namerno ili funkcionalno projektovan da razdvoji korist od odgovornosti. Kompanija koja ima dovoljno tržišne moći da postavi cenu isporuci određuje i strukturalne parametre u kojima isporučilac može da posluje – uključujući parametre unutar kojih može da plaća radnike i investira u uslove rada. Nametanjem cena koje ne ostavljaju prostora za dostojanstvene radne uslove, kompanija de facto kookodiše (sukreira) te uslove, čak i ako nema nikoga iz te kompanije u pogonu.​

Ova analiza ima praktičan ekvivalent u zakonodavnom razvoju: EU CSDDD upravo temelji na pretpostavci da je lanac vrednosti celina u kojoj su svi akteri dužni da demonstriraju due diligence (dužnu pažnju), a ne samo direktni poslodavci.

Šta je „pravedni outsourcing“ i može li uopšte postojati

Iz prethodne analize izvlačimo pitanje koje je možda korisno kao orijentir: pod kojim uslovima je outsourcing moralno prihvatljiv, i koji uslovi ga čine neprihvatljivim?

Predlažemo sledeći okvir:

Outsourcing je moralno odbranljiv kada:

• Radnici u destinacionoj ekonomiji dobijaju platu koja im omogućava dostojanstven život prema standardima te ekonomije (living wage, ne subsistence wage)

• Uslovi rada zadovoljavaju međunarodne standarde ILO (International Labour Organization – Međunarodna organizacija rada) bez obzira na lokalnu legislativu

• Pregovarački odnos između klijenta i provajdera je baziran na realnoj vrednosti rada, a ne na eksploataciji ekonomske ranjivosti

• Emitujuća ekonomija ulaže u transition support (podršku tranziciji) za radnike koji su pogođeni gubitkom poslova

• Outsourcing partner ima pravo i kapacitet da odbije ugovor koji ga stavlja u poziciju da ne može poštovati radne standarde

Outsourcing je moralno problematičan kada:

• Cena je postavljena tako nisko da outsourcing partner strukturno ne može da plaća dostojanstvene plate i investira u sigurne uslove

• Klijent svesno bira destinacije sa slabijim regulatornim okvirom da bi izbegao standarde koji postoje u sopstvenoj jurisdikciji

• Ugovori uključuju klauzule koje eliminišu mogućnost radnika da se organizuju ili pregovaraju

• Moral distanca se koristi kao svesni mehanizam za negiranje odgovornosti za uslove koji su funkcionalna posledica cenkovnih pritisaka klijenta

Ovaj okvir nije utopistički – mnogi outsourcing aranžmani već funkcionišu po prvoj listi. IT outsourcing između Srbije i zapadnoevropskih kompanija generalno funkcioniše u zoni koja je moralno prihvatljiva jer je srpski developer relativno dobro plaćen prema srpskim standardima, ima prava koja garantuje srpsko radno pravo i pregovara iz pozicije koja nije despericija.

Tekstilni outsourcing iz velikih korporacija ka bangladeškim ili kambodžanskim fabrikama generalno funkcioniše u zoni koja nije moralno prihvatljiva po ovom okviru, jer su cene koje korporacije postavljaju strukturno inkompatibilne sa dostojanstvenim radnim uslovima.

Budućnost outsourcinga: Trendovi koji definišu narednu dekadu

Sa svim ovim kontekstom, pogledajmo kako se outsourcing razvija i šta možemo očekivati u horizontu 2030. i dalje.

Trend 1 – Nearshoring kao odgovor na supply chain risk: Pandemija je demonstrirala rizike koji prate offshore (geografski udaljeni) outsourcing: prekidi lanca snabdevanja, kašnjenja, koordinacioni problemi usled velikih vremenskih zona. Mnoge kompanije pomera balans prema nearshoringu – bliže, čak i skuplje, ali pouzdanije. Za Srbiju i istočnu Evropu, ovo je strukturno povoljan trend.​

Trend 2 – AI augmentovan outsourcing: Umesto da AI eliminiše outsourcing, verovatniji scenario je da AI menja njegovu strukturu. Outsourcing tim koji koristi AI alate može biti manji ali produktivniji – što znači nižu cenu za klijenta ali i nižu zaposlenost u destinacionoj ekonomiji. Rebalansu između ova dva efekta nije lako predvideti.​

Trend 3 – Outcome-based modeli (ishod-based modeli): Više od 80% anketiranih lidera smatra da su managed services i outcome-based modeli esencijalni za strateške rezultate. Umesto da plaća za vreme (hourly rate – satnica), klijent plaća za ishod (isporučena funkcionalnost, dostignuti KPI – Key Performance Indicator – ključni pokazatelj performansi). Ovo menja ekonomiku outsourcinga i povećava pritisak na provajdere da budu produktivni, ali i daje im više autonomije u načinu rada.​

Trend 4 – Etički sourcing kao konkurentska prednost: Regulacija (CSDDD, EU Forced Labor Regulation), investitorski pritisak (ESG) i potrošački aktivizam kreću konvergentni pritisak prema etičnijem outsourcingu. Kompanija koja može da demonstrira clean supply chain (čist lanac snabdevanja) u smislu radnih i ekoloških standarda imaće kompetitivnu prednost u tenderima i investitorskim evaluacijama.

Trend 5 – Reshoring iz Kine i geopolitička fragmentacija: Američko-kineske tenzije i širi geopolitički trend deglobalizacije pokreću deo reshoring (vraćanja posla u matičnu zemlju) i friend-shoring (outsourcing u geopolitički savezničke destinacije) dinamike. Ovo znači da geografska i politička blizina postaju faktori outsourcing odluka – što ponovo pogoduje Srbiji kao potencijalnoj EU članici i geopolitički neutralnoj destinaciji.

Tržišna realnost i moralna realnost nisu iste stvari – i to je problem koji ne sme biti ignorisan

Outsourcing je neizbežan u globalnoj ekonomiji koja ima slobodan tok kapitala, informacija i – u određenoj meri – radne snage. Ova neizbežnost nije argument za njegovu moralnu ispravnost; neizbežne stvari mogu biti moralno problematične.

Argument „to je tržišna realnost“ je deskriptivan – opisuje šta se dešava. Argument „to je moralno ispravan“ je normativan – govori šta bi trebalo da se dešava. Ova dva argumenta često se mešaju u popularnnom diskursu na način koji je intelektualno nepošten.

Tržišni mehanizmi su alati koji nemaju inherentni moral. Nož je moralno neutralan; zavisi od toga ko ga drži i zašto. Outsourcing koji povećava životni standard radnika u ekonomijama u razvoju dok donosi ekonomske koristi klijentima i krajnjim potrošačima je moralno pozitivan ishod koji nije garantovan mehanizmom, nego

odgovornim korišćenjem mehanizma od strane aktera koji imaju dovoljno moći da postave uslove.

Outsourcing koji eksploatiše ekonomsku ranjivost radnika u destinacionim ekonomijama, koji gura cene ispod nivoa koji omogućava dostojanstven rad i koji koristi institucionalnu fragmentaciju kao mehanizam za negiranje moralne odgovornosti za predvidive posledice svojih cenkovnih pritisaka – taj outsourcing nije moralno ispravan, bez obzira na to što je legalan i što je „tržišna realnost“.

Razlika između ova dva tipa outsourcinga nije metafizička – ona je konkretna i merljiva kroz plate koje radnici dobijaju, uslove u kojima rade, kapacitet da odbiju ugovor koji ih stavlja u nemogući položaj i kroz to da li emitujuća ekonomija preuzima odgovornost za tranzicione troškove koje outsourcing nameće njenim radnicima.

Srbija je, kao outsourcing destinacija, u privilegovanoj poziciji u ovoj debati: njen IT sektor generalno funkcioniše u zoni moralno prihvatljivog outsourcinga – uz sve strukturalne nedostatke koje smo dokumentovali. Ali Srbija nema luksuz da ignoriše širu sliku – jer ista globalna dinamika koja je učinila srpski IT izvoz mogućim stvara i uslove u kojima AI automatizacija može redefinisati poziciju srpskog sektora u globalnom lancu vrednosti.

Neizbežnost outsourcinga je tačna. Neizbežnost etičnog outsourcinga nije – ona zahteva svesni napor od strane svih aktera: kompanija koje outsourcuju, provajdera koji prihvataju ugovore i vlada koje regulišu uslove u kojima se ta razmena odvija.

Tržišna realnost i moralna realnost nisu iste stvari. I to je tačno – i na strani onih koji odbijaju da vide ekonomsku logiku outsourcinga, i na strani onih koji odbijaju da vide njegovu moralnu kompleksnost.

Prihvatiti obe dimenzije istovremeno – bez romantizacije ni jedne ni druge – jedini je put ka outsourcing politici koja je i funkcionalna i etički odbranljiva.

Tabela outsourcing trendova 2026-2030.