Vest da je ruska tehnološka kompanija Sber objavila nastavak romana „Mrtve duše“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, nastao uz pomoć veštačke inteligencije, ponovo je pokrenula raspravu o granicama između autentičnog književnog stvaralaštva i algoritamske stilizacije. Naslovi koji sugerišu da je mašina „napisala spaljeni drugi tom“ pružili su nepotpunu sliku o ovom poduhvatu. Reč je o dvogodišnjem književnom eksperimentu i obimnom izdavačkom projektu u kojem su učestvovali Sberova laboratorija za veštačku inteligenciju (Sber AI Lab), napredni model GigaChat MAX i tim ruskih književnika i filologa.
Primena veštačke inteligencije u podražavanju stila književnih klasika otvara pitanje u kojoj meri čitaoci, pa i književni stručnjaci, mogu da prepoznaju autentični autorski rukopis, ali i da li tekst nastao na ovaj način može posedovati književnu vrednost.
Kako je zaista nastao drugi tom „Mrtvih duša“
Knjigu „Mrtve duše. Drugi tom. Preporod“, koju je objavila izdavačka kuća „Ripol klasik“, čine 464 stranice. Oko 350 stranica posvećeno je književnom tekstu, dok je ostatak knjige namenjen detaljnom prikazu primenjene metodologije. Rukovodilac projekta, pisac Vladislav Otrošenko, i predstavnici kompanije Sber ističu da cilj nije bio rekonstrukcija rukopisa koji je Gogolj spalio u februaru 1852. godine, svega desetak dana pre smrti u Moskvi. Delo nije predstavljeno ni kao pronađeni izgubljeni original.
Autorski tim svesno je odlučio da ne koristi pet sačuvanih nacrta poglavlja drugog toma. Umesto dopunjavanja postojećih fragmenata, radnja nastavka počinje tamo gde se završava prvi tom. Otrošenkovo obrazloženje da bi moralistički preobražaj Pavla Ivanoviča Čičikova narušio unutrašnju logiku i uverljivost lika predstavlja tumačenje autorskog tima, a ne istorijski potvrđen razlog zbog kojeg je Gogolj uništio rukopis.
Stvaranje teksta bilo je znatno složenije od zadavanja jednostavnog upita jezičkom modelu. GigaChat MAX obučavan je na korpusu koji je obuhvatao više od dva miliona karaktera i preko 80 autorskih listova pisane građe. Pored romana i pripovedaka, analizirana su i Gogoljeva pisma i lične beleške. Prepiska sa izdavačima poslužila je za oblikovanje administrativnog i poslovnog jezika 19. veka, dok su pisma bliskim prijateljima pomogla u usvajanju kolokvijalnog tona, dosetki i karakterističnih sintaksičkih obrta.
Ljudi su unapred osmišljavali svaku scenu i modelu zadavali precizan narativni okvir – od Čičikovljevog dolaska u novu sredinu do lokalnih glasina i dinamike dijaloga. Generisani tekstovi potom su višestruko prerađivani: redakcija je odbacivala neuspele pasuse i davala konkretne smernice za njihovu izmenu i dopunu.
Veštačka inteligencija korišćena je i za izradu ilustracija u štampanom izdanju. Knjiga je objavljena i u digitalnom formatu, kao i u obliku audio-knjige u interpretaciji ruskog glumca Mihaila Gorevoja.
Moje iskustvo sa Nušićem
Pre skoro dve godine razvila sam četbota – digitalnog dvojnika našeg slavnog komediografa Branislava Nušića, koji u prvom licu pruža informacije o njegovom životu i delu. Cilj je bio da se napravi četbot koji će što uverljivije pisati u Nušićevom stilu i podražavati njegov humor.
Slično postupku ruskih istraživača, četbota sam obučavala na korpusu Nušićevih komedija, drama i pripovedaka, uz instrukcije da što vernije oponaša njegov stil pisanja. Njegovi odgovori vremenom su postali dovoljno uverljivi da se nametnulo pitanje: mogu li razliku da prepoznaju i oni koji se profesionalno bave srpskim jezikom i književnošću?
Zato sam pre godinu dana sprovela istraživanje kako bih ispitala da li čitaoci mogu da razlikuju Nušićeve originalne tekstove od onih koje generiše veštačka inteligencija. Četbotu sam zadala da napiše četiri pasusa na određene teme, a zatim sam ih uporedila sa četiri odlomka iz manje poznatih Nušićevih dela. Odabrane tekstove predstavila sam nastavnicima i profesorima srpskog jezika i književnosti, čiji je zadatak bio da utvrde koje je odlomke napisao Nušić, a koje veštačka inteligencija.
Rezultati su pokazali da oko polovine ispitanika nije uspelo da napravi ovu razliku. Navedeni podatak ukazuje na to koliko ubedljivo veštačka inteligencija može da podražava stil književnog klasika, čak i pred onima koji se profesionalno bave jezikom i književnošću.
Više o istraživanju možete pročitati u naučnom radu koji sam napisala u koautorstvu sa dr Milenom Škobo:
Imaju li tekstovi generisani veštačkom inteligencijom književnu vrednost?
Činjenica da je polovina ispitanika pomešala autentične odlomke sa onima koje je napisao četbot ne svedoči o nastanku novog književnog dela, već o uspešnom podražavanju forme. Model je pokazao da može da reprodukuje spoljašnje odlike piščevog rukopisa: ritam rečenice, arhaičnu leksiku i karakteristične sintaksičke konstrukcije. Međutim, to samo po sebi nije dovoljno da bi tekst postao književno delo.
Književna vrednost podrazumeva celovitost, unutrašnju logiku radnje, slojevitu psihološku razradu likova i smisao koji se oblikuje u odnosu na životno iskustvo i istorijski kontekst određene epohe. Dok mašina u nekoliko rečenica može da stvori uverljivu stilsku iluziju, izgradnja složene književne celine predstavlja znatno veći izazov. To pokazuje i ruski projekat nastavka „Mrtvih duša“: algoritmu nije prepušteno samostalno oblikovanje celine, već je ljudski autorski tim osmišljavao scene, usmeravao generisanje teksta i intervenisao tamo gde je bilo potrebno sačuvati njegovu smisaonu i stilsku doslednost.
Etičke dileme
Oba primera otvaraju važna etička pitanja. Prvo se odnosi na transparentnost – svako naknadno stvoreno delo ili odlomak mora biti jasno označen kao savremena stilizacija, kako se ne bi predstavljao kao autentično delo književnog klasika. Drugo se tiče poštovanja autorove volje i stvaralačkog integriteta. U slučaju Gogolja ostaje otvoreno pitanje opravdanosti dopisivanja i objavljivanja dela koje je sam pisac svesno odlučio da uništi.
Veštačka inteligencija u književnosti tako se pre profiliše kao složen alat za jezičko modeliranje i interpretaciju nego kao stvaralac izvornih književnih vrednosti. Njen doprinos kulturi ne meri se time da li može da zameni Gogolja ili Nušića, već time koliko, uz odgovarajuće ljudsko usmeravanje, može da doprinese razumevanju njihovog jezika i približi njihovo delo čitaocima u digitalnom dobu.
Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer
