Little Hope je još jedan nastavak iz Supermassive-ove linije Dark Pictures Anthology kinematografskih horor igara. Formula igre ostaje slična onoj iz Man of Medan i Until Dawn – grupa lјudi istražuje sablasno okruženje, otkriva tajne i trudi se da ne umre. To je dobar naslov u seriji, a lјubitelјi Supermassive-ovih dela uživaće i u Little Hope.
Igrate kao grupa studenata i njihovih profesora na izletu. Nјihov autobus se kvari u Little Hope-u, Massachusetts, gradu duhova koji progone žrtve lova na veštice koji se odvijao pre više vekova. Zadatak igrača je da pokuša da održi ovu razdvojenu grupu u životu dok ih proganjaju natprirodna čudovišta. To je originalni prikaz poznate priče koju vredi igrati, posebno sa grupom lјudi.
Igra se takođe zeza sa vama preko istoimenog Dark Pictures-a. Pronaći ćete predmete koji pružaju dekontekstualizovanu viziju budućnosti koja bi mogla da se odigra u igri. Oni mogu da vam pomognu, odbace vas ili vas samo ispune strahom. Oni su aspekt igre koji definiše seriju i u redu su.
Dark Pictures Anthology takođe ima dva multiplayer moda. Movie Night je kauč za više igrača, gde grupa prijatelјa bira lika za igranje, a igra ih prebacuje preko kontrolera napred i nazad. Shared Story omogućava dvojici igrača da igraju onlinw, istovremeno istražujući grad Little Hope.
Vredno je igrati oba moda, kao i mod za jednog igrača, da biste videli sve što igra nudi. Svaki način sakriva od vas male komadiće priče dok se grupa razdvaja i vraća zajedno. Iako igra traje samo oko četiri do pet sati, to je mnogo jeftinije od stvarne noći u bioskopu za grupu lјudi, ako imate pristup tome tokom pandemije.
To radite tako što učestvujete u raznim Quicktime događajima. Neki koriste jednostavnu mehaniku „pretisni / gnječi X da ne umres“. Drugi izazovi uklјučuju skrivene ritmičke igre gde morate da pritisnete dugmadi kako bi se ih uklopili u otkucaje srca lika kako biste izbegli izbezumlјivanje i privlačenje pažnje čudovišta.
Postoje i izazovi „nanišani i pucaj“ gde morate da upotrebite vaš analogni džojstik da bi stavili malu mrežu u mali krug i povukli okidač. Igra je na početku igre utkala prilično pristojan tutorijal, tako da će čak i novi igrači biti dobro upoznati sa mehanikom do trenutka kada njihovo postizanje postane pitanje života ili smrti.
Ova mehanika postoji već duže vreme; prvi put smo je videli u originalnoj seriji PS2 God of War. Ne volimo ih, ali one rade za ovakve kinematografske igre. Omogućavaju vam da pretrpite stanje neuspeha, ali su dovolјno jednostavne da im nije potrebno više godina igračkog iskustva da bi igrali dobro, poput recimo FPS-a. One su dostupni ne-igračima i mislimo da je to namerno od strane Supermassive-a.
Naše glavno pitanje kod njih je da, kada jednom uđemo u QTE sekvencu, postajemo veoma fokusirani na ispravlјanje unosa. Dobijamo tunelsku viziju i ne možemo da gledamo kinematografske sekvence igre što može da oteža raščlanjivanje sledeće scene. Nismo ovo voleli, ali bilo nam je drago što smo spasili lika iz opasne zone.
Little Hope nije toliko zastrašujuća kao prethodni naslovi u seriju. Nikada se ne osećate lovljeno ili klaustrofobično. Little Hope sporije sagoreva – više je It Follows od Friday The 13th. Postoji nekoliko prepadanja, ali posebno postoji jedan koji oni ponovo koriste i prestaje da bude zastrašujući nakon trećeg puta.
Supermassive Games su poznate po fotorealističnoj grafici i hvatanju pokreta. Nismo lјubitelјi ove tehnologije. Često se zabija u neobičnu dolinu i ne uspeva da prenese emocionalnu nijansu glumačke predstave. Modeli likova Little Hope su ubedlјiviji od Man of Medan, ali se i dalјe osećaju drveno. Slaba glasovna gluma i ponekad neprijatno pisanje pogoršavaju stvari.
Supermassive Games imaju fotorealističnu grafiku u najdoslovnijem smislu te reči. Na snimku ekrana ona je zapanjujuća. Ali čim se pomere, prestaju da budu ubedlјivi. Animaciji nedostaje lјudska toplina. Ova igra ima previše krupnih planova praznih pogleda neutralnog lica. Pogledajte onaj snimak lica Will Poulter-a? On pravi to isto lice tokom cele igre.
Until Dawn je izgledala sjajno 2015. godine, ali tehnologija je krenula dalјe. Igre poput novog God of War i The Last of Us 2 imaju fotorealističnu grafiku koja beleži svaku nijansu glumačkog performansa.
Možete da vidite svaki emotivni otkucaj razornog nastupa Ashley Johnson dok se bori sa užasom onoga što radi nasuprot besu koji oseća.
Grafika poput ove stvara zaista filmsko iskustvo. Ona vas uvlače u intenzivnu lјudsku dramu lika, dok drveni modeli likova Supermassive-a vas neprestano podsećaju da igrate igru, a ne da gledate kako lјudi žive kroz priču.
Uvek se zalažemo za stilizovanu grafiku sa dobrom umetničkom režijom u odnosu na fotorealizam, ali u ovom trenutku ovaj izgled je deo brenda Supermassive-a. Verovatno ne mogu da se odmaknu od toga, a da ne otuđe deo njihove baze fanova.
U isto vreme, izgleda da nisu u stanju da prate lјude poput Naughty Dog-a koji rade sa budžetima koji zaostaju u BDP-u malih zemalјa. Teška je pozicija da se bude u njoj. Zatvoreni su u estetiku koja aktivno oduzima pričama koje pokušavaju da ispričaju.
I to je šteta jer Little Hope ima prilično urednu priču. Ne želimo da kažem ništa što bi moglo je pokvari, ali reći ćemo samo da smo puno uživali.
