Srbija, kao jedna od zemalja koja nije digitalizovala svoje knjige, arhive i istorijske zapise suočava se sa ozbiljnim posledicama jer gubi priliku da njena kultura, istorija i jezik budu prisutni i prepoznatljivi u digitalnom prostoru. Bez sistematske digitalizacije, Srbija rizikuje da izgubi korak sa svetom koji sve više zavisi od tehnologije i podataka. Prema podacima UNESCO-a, više od 80% svetskog kulturnog nasleđa još uvek nije digitalizovano, što pravi veliki jaz u svetskom korpusu znanja.
Kulturna nevidljivost u digitalnom dobu
Digitalizacija nije samo skeniranje starih knjiga ili unošenje podataka u računar. Ona je ključ da naša kultura, jezik i istorija postoje u digitalnom prostoru gde se danas odvijaju naučna istraživanja, obrazovni procesi i razmena znanja. Bez digitalnih izvora, naučnici ne mogu da kreiraju pretražive baze podataka, razvijaju alate za analizu ili koriste napredne tehnologije poput RAG-a (Retrieval-Augmented Generation), koje pokreću pametne sisteme kao što su ChatGPT ili Grok. Nedostaju nam digitalna izdanja knjiga i dokumenata, otvoreni katalozi, povezane baze podataka – sve ono što omogućava brz i efikasan pristup znanju.
Ovo ima direktan uticaj na humanističke i društvene nauke. Istraživanja postaju sporija, skuplja i ograničena na fizičke arhive, koje su često nedostupne ili u lošem stanju. UNESCO godinama upozorava da je „nesmetan pristup dokumentarnom nasleđu“ osnova za dobro upravljanje, obrazovanje i održivi razvoj. U izveštaju iz 2015. godine, ova organizacija ističe da zemlje koje ne digitalizuju svoje kulturno nasleđe gube šansu da budu deo globalnog digitalnog ekosistema, što ih stavlja u podređen položaj u naučnim, kulturološkim i ekonomskim istraživanjima.
Modeli veštačke inteligencije uče na osnovu onoga što im je dostupno. Ako knjige, dokumenti i arhivi na srpskom jeziku nisu u digitalnom formatu, ovi modeli ih jednostavno ne vide. U digitalnom svetu, nevidljivost je isto što i nepostojanje. Jezici sa malo digitalnih resursa postaju „mrtve tačke“ za veštački inteligenciju. Takvi modeli slabo razumeju naš jezik, prave stilske i gramatičke greške, ne prepoznaju kulturne nijanse. Često „pozajmljuju“ izraze i strukture iz dominantnih jezika, poput engleskog, što dovodi do odgovora koji su netačni ili ne odražavajujezičke i kulturološke specifičnosti srpskog jezika.
Ako pitate veštačku inteligenciju o srpskoj književnosti ili istoriji, a podaci o tome nisu digitalizovani, odgovor će verovatno biti površan, zasnovan na stranim izvorima ili čak pogrešan. Ovo nije samo tehnički problem – to je pitanje kulturnog identiteta i prisustva u globalnom digitalnom prostoru.
Bez digitalnih baza znanja – skeniranih dokumenata, transkripata, kritičkih izdanja – provera činjenica postaje gotovo nemoguća. Novinari, nastavnici, pa čak i sami AI sistemi teže mogu da utvrde šta je tačno, a šta ne. Ovo otvara vrata proizvoljnim tumačenjima i dezinformacijama. UNESCO ovo pitanje već godinama tretira kao stvar javnog interesa: zemlje bez digitalne infrastrukture gube kontrolu nad sopstvenom istorijom i postaju ranjive na manipulacije.
Fizički gubitak knjiga i dokumenata je još jedan rizik. Svaki požar, poplava ili fizičko propadanje papirne građe znači nepovratan gubitak ako digitalne kopije ne postoje.
Projekat UNESCO/PERSIST (eng. Platform to Enhance the Sustainability of the Information Society Transglobally) predstavlja globalnu inicijativu UNESKO-a, pokrenutu 2013. godine, sa ciljem da se obezbedi dugotrajno očuvanje i dostupnost digitalnog kulturnog nasleđa. Ovaj projekat je nastao kao odgovor na preporuke iz Vancouver Declaration-a (2012), u kojoj se ukazuje na potrebu da se digitalizacija planira i sprovodi sistematično, uz jasno definisane smernice, jer nedostatak strategije za digitalnu zaštitu predstavlja sistemski rizik za kulturno nasleđe.
Pravni i ekonomski izazovi digitalizacije
Digitalizacija u Srbiji često nailazi na pravne i institucionalne prepreke. Jedanod ključnih problema su „siročići“ (orphan works) – dela čiji autor ili vlasnik prava nije poznat. Bez jasnih zakona i strategije, institucije se plaše da digitalizuju i objave takve sadržaje, iako bi to bilo u interesu javnosti.Drugi problem odnosi se na strah od krađe intelektualne svojine i plagijata. Mnogi smatraju da se „ideja“ ili autorsko delo lakše može prisvojiti ako je javno dostupno na internetu. Treći, i možda najvažniji problem, jeste to što mnogi ne prepoznaju značaj digitalizacije istorijskih spisa I dokumenta, niti važnost da se sistemi veštačke inteligencije obučavaju upravo na tim podacima. Veruju da prošlost treba da ostane u prošlosti, a da će veštačka inteligencija „otići nekim svojim putem“, dok će ih budućnost „zaobići“.
Digitalizovano kulturno nasleđe nije samo stvar prestiža – ono je ekonomski resurs. Digitalizovani arhivi mogu se koristiti u obrazovanju, filmskoj industriji, turizmu i umetnosti.
Kasno ili haotično digitalizovanje donosi i dugoročne tehničke i finansijske probleme. Bez jasnih standarda, kasnije ispravke postaju skupe, formati nekompatibilni, a posao se duplira. Osim toga, masovno skeniranje i skladištenje podataka imaju ekološki otisak – serveri troše energiju, a bez plana, taj trošak raste. Održiva digitalizacija zahteva pažljivo planiranje, standardizovane metapodatke, kontrolisane rečnike i dugoročne sisteme za arhiviranje. To nije luksuz, već ulaganje u budućnost.
Kada veštačka inteligencija ne govori tvojim jezikom
Ako nema dovoljno digitalnih podataka, veštačka inteligencija ne može da „nauči“ naš jezik. Jezici sa malo resursa, poput srpskog, spadaju u kategoriju „low-resource“, što ih čini tehnološki nevidljivim. Istraživanja u oblasti obrade prirodnog jezika (eng. Natural Language Processing – NLP) pokazuju ogroman jaz između jezika sa bogatim korpusima i onih bez njih. Modeli za srpski jezik često greše u gramatici, ne prepoznaju dijalekte ili varijetete, i „pozajmljuju“ izraze iz engleskog.
Nedostatak domaćih digitalnih resursa podstiče „engleziranje“ digitalnog prostora. Korisnici se okreću engleskom da bi dobili precizniji i tačniji prevod, pametne asistente ili obrazovne sadržaje. Vremenom, srpski jezik će sve manje biti prisutan u naučnoj i stručnoj literaturi, pa u obrazovanju, a na kraju i u kulturi.
Međunarodni izveštaji, uključujući UNESCO i ACL (Association for Computational Linguistics) studije, pokazuju da je digitalizacija presudna za čuvanje kulturnog nasleđa i razvoj veštačke inteligencije. UNESCO upozorava da bez digitalizacije knjiga i arhiva, naša kultura rizikuje da bude izgubljena ili nevidljiva u digitalnom svetu. ACL, osnovano 1962, kroz preko 113.000 naučnih radova (ACL Anthology) otkriva da jezici poput srpskog, sa malo digitalnih izvora, postaju „nevidljivi“ za AI, što dovodi do netačnih i nepreciznih odgovora i gubitka jezičkog identiteta.
Većina svetskih jezika, uključujući srpski, ima ograničene digitalne resurse, što se empirijski meri u NLP performansama. Programi poput NLLB (No Language Left Behind) pokazuju da je za podršku „siromašnim“ jezicima potrebno ciljano prikupljanje podataka i ljudska evaluacija.
Bez digitalizacije, Srbija rizikuje da postane kulturno i tehnološki nevidljiva. Ovo nije samo gubitak nasleđa, već i propuštena prilika za ekonomski i naučni napredak. VI sistemi će nastaviti da favorizuju dominantne jezike, gurajući naš u drugi plan.
Gde je rešenje?
Rešenje nije nedostižno, ali zahteva planiranje i budžet. Potrebna je nacionalna strategija za digitalizaciju: stare knjige, novine, arhive iz XIX i XX veka moraju biti prioritet. Paralelno, treba graditi jezičke korpuse, standardizovane metapodatke i obučavati bibliotekare, arhivare i IT stručnjake. Bez toga, naši sistemi veštačke inteligencije zavisiće od stranih podataka i interpretacija.
Digitalizacija nije samo tehničko pitanje, to je borba za suverenitet nad sopstvenim resursima. Bez digitalnih biblioteka ne gubimo samo prošlost. Gubimo pravo da oblikujemo svoju budućnost.
Milena Šović, M.Sc.,CSM, CSPO
AI Implementation Specialist & Content Trainer
