Može li veštačka inteligencija da „oživi istoriju“ i očuva kolektivno sećanje jednog naroda
Današnji sagovornik je Milena Šović, AI Implementation Specialist, koja živi i radi u Čikagu. Kreator je četbotova Nikole Tesle, Branislava Nušića, kao i Leskovačkog četbota, jedinog dijalekatskog četbota na ovim prostorima koji komunicira na prizrensko-timočkom dijalektu.
Povod današnjeg razgovora je četbot Veliki školski čas, koji se trudi da sačuva kolektivno sećanje na streljanje dece 21. oktobra 1941. u Šumaricama od strane nemačkog okupatora.
Pitanje: Kako ste došli na ideju da napravite četbot i kako on radi?
Odgovor: Ideja za četbot „Veliki školski čas“ rodila se iz želje da se sećanje na decu streljanu u Šumaricama 21. oktobra 1941. približi novim generacijama na način koji im je blizak, kroz savremenu tehnologiju. Umesto čitanja istorijskog teksta il gledanja dokumentarnih emisija, želela sam da mladi mogu da „razgovaraju“ sa nekim ko je proživeo te događaje. Četbot ima lik dečaka Petra, fiktivnog, ali istorijski utemeljenog naratora. Petar nije stvarna osoba, već lik koji predstavlja tipičnog 13-godišnjeg dečaka iz Kragujevca tog vremena I kombinuje istorijske činjenice i sećanja preživelih. On priča iz prvog lica, iz ugla deteta koje voli školu, ima svoje male radosti i strahove, a onda se suočava sa okupacijom i streljanjem.
Tehnički, sistem radi na hibridnom modelu, kombinuje retrieval-augmented generation (RAG) arhitekturu sa strogo ograničenim generativnim metodama. To znači da četbot ne „izmišlja“ ništa novo, on prvo pretražuje bazu verifikovanih istorijskih izvora (arhive, svedočanstva, dokumenta) i tek onda generiše odgovor. Na taj način je sprečena halucinacija i fabrikovanje neistina, što je ključno kada radimo sa traumatičnim temama.
Pitanje: Zašto baš straljanje djaka u Kragujevcu?
Odgovor: Zato što se o našim žrtvama premalo govori. Mi smo se previše bavili drugima, nekim Gazama, pa nekim nepostojećim Srebrenicama, pa nekim zemljotresima u Turskoj. Našim žrtvama se niko ne bavi i niko u regionu ni u svetu ne kači srpske zastave na profilne slike na društvene mreže 21. oktobra.
U Srbiji se ranije 21. oktobar obeležavao u svim školama, danas samo lokalno, u Kragujevcu. I to nije jedini zločin protiv Srba na koji niko ne obraća pažnju. Zaboravili smo naše heroje i naše žrtve, a narod koji zaboravlja svoju istoriju, osudjen je da mu se ona ponovi.
Osim toga, projekat ima i duboko ličnu dimenziju – moj deda (majčin otac) uhapšen je februara 1942. sa samo 15 godina i odveden u logor u Nemačkoj, gde je proveo tri godine. Preživeo je i zato sam ceo projekat posvetila njemu i svim deci koja nisu imala tu sreću.
Pitanje: Na šta ste posebno obratili pažnju kada ste kreirali ovog četbota?
Odgovor: Tri stvari sam imala na umu. Prvo, sve informacije moraju biti proverene i zasnovane na istorijskim izvorima, bez špekulacija, tračeva i savremenih ideoloških interpretacija. Drugo, perspektiva deteta od 13 godina bila je suštinska. Želela sam da čitav događaj bude ispričan iz ugla deteta i kako ono oseća nepravdu, strah, tugu i smrt. Treće, ovaj četbot se ne bavi ideološkim podelama između Srba, jer je među svima, i među četnicima i među partizanima, bilo i dobrih i loših ljudi, i patriota i izdajnika – onih koji Srbiji nisu mislili najbolje. Za ovo dete jedini neprijatelji i okupatori su Nemci.
Ne bavim se dnevnom politikom niti me zanimaju stranke, vlast ili opozicija. Moje interesovanje je usmereno isključivo na očuvanje sećanja i istine o stradanju srpskog naroda.
Pitanje: Kakvu ulogu mogu imati četbotovi u muzejima i memorijalnim prostorima?
Odgovor: Četbotovi mogu da „ožive” istoriju u muzejima. Osim da samo razgledaju eksponate, posetioci će sada moći da razgovaraju sa hologramima, digitalnim „svedocima“ događaja i postavljaju im pitanja. Na taj način će muzeji moći da se povežu sa posetiocima, pogotovo onim mlađima, koji istoriju neće doživljavati ako suvoparno štivo iz knjige.
Pitanje: Kakvi bi ovi botovi morali da budu da bi se koristili u školama i muzejima?
Odgovor: Moraju biti potpuno autentični, transparentni i etički bezbedni. Korisnik mora odmah znati da razgovara sa fikcijalnim naratorom, a ne sa stvarnom osobom. Sve informacije moraju biti verifikovane, a sistem mora imati jasne zaštitne mehanizme protiv zloupotrebe. Zato bi ovakvi sadržaji morali da budu odobreni od strane Ministarstva prosvete, nauke, tehnološkog razvoja, da deca budu zaštićena od dezinformacija, ali istovremeno nauče kako tehnologiju koristiti odgovorno.
Pitanje: Da li ovakvi botovi već postoje i gde? Po čemu se vaš razlikuje?
Odgovor: Da, postoje. Najpoznatiji su projekti USC Shoah Foundation („Dimensions in Testimony“ i „New Dimensions in Testimony“) gde se koriste interaktivni hologrami preživelih iz Holokausta. Slični sistemi postoje u Illinois Holocaust Museum („Survivor Stories Experience“), Museum of Jewish Heritage u Njujorku i britanskom projektu Testimony 360. Svi oni koriste prethodno snimljene odgovore i biraju ih pomoću NLP-a.
Moj četbot je drugačiji jer je prvi generativni, on ne pušta snimke, već u realnom vremenu generiše odgovore na osnovu RAG arhitekture i strogo kontrolisanog korpusa istorijskih izvora. Ne emulira stvarnu osobu, već koristi fikcionalnog kompozitnog naratora, što je etički sigurnije i fleksibilnije za pedagošku upotrebu.
Pitanje: Kako ste rešili etičke i pravne izazove korišćenja veštačke inteligencije u predstavljanju kolektivnog sećanja?
Odgovor: Jasno pravim razliku između emulacije stvarnih osoba (što nosi velike etičke i pravne rizike) i fikcionalnog naratora koji je u potpunosti zasnovan na verifikovanim izvorima. Pridržavam se smernica UNESCO-a o etici AI, EU AI Act-a, kao i preporuka International Holocaust Remembrance Alliance. Korisnik odmah dobija informaciju da razgovara sa fikcijalnim likom, a svaki narativ je jasno označen kao interpretativni. Nema mešanja činjenica i fikcije, nema privatnih podataka i nema senzacionalizma.
Pitanje: Kakvi su vam dalji planovi sa projektom i gde sve vidite primenu ovakvih četbotova?
Odgovor: Trenutno radim na proširenju baze podataka i usavršavanju RAG arhitekture. Želim da četbot postane deo zvaničnog školskog programa, ali i da se implementira u muzeje i memorijalne centre. U kontaktu sam sa muzejem “21. oktobar” u Kragujevcu i planiramo da četbot Petar bude deo stalne postavke muzeja.
Dugoročno mi je cilj da dam glas i drugim srpskih žrtvama, naročito žrtvama koncentracionog logora Jasenovac.
