Ovog meseca je prava gozba za ljubitelje retro igara. Od zvezdane šesnaestobitne pucačine Earthion, koju potpisuje Yuzo Koshiro i njegov studio Ancient, do nadolazeće 2D nindža igre Shinobi: Art of Vengeance koja budi nostalgiju, počinje da se čini kao da je ponovo 1994. godina. Na talasu te iste nostalgije, Fallen City Studio i izdavač Eastasiasoft predstavljaju nam Fallen City Brawl, skrolujuću tabačinu koja ima za cilj da prizove duh klasika žanra kao što su Streets of Rage, Final Fight i Capcomov The Punisher. Ali, iako je strast developera prema ovim klasicima očigledna, nejednaka produkcija i sveopšti utisak nedovršenosti sprečavaju Fallen City Brawl da se uzdigne na nivo svojih inspiracija.
Fallen City Brawl prati poznatu priču. Nemilosrdna banda, predvođena zagonetnim Ignition Gear-om, preuzela je kontrolu nad nekada mirnim gradom Fallen City. Sada, četiri stranca moraju da udruže snage kako bi povratili ulice i porazili šest vođa bandi koji vladaju urbanim prostranstvom ogrezlom u kriminalu.
Igrači mogu birati između četiri heroja, od kojih svaki ima svoj jedinstveni pristup čišćenju ulica. Narednik Clay, bivši SWAT oficir kome je smešten zločin koji nije počinio, je zaokružen borac sa solidnim balansom brzine i snage. Takođe može da pošalje talase neprijatelja u let jednim hicem iz svoje sačmare. Ricco, operativac specijalnih snaga čija je jedinica stradala od Ignition Gear-a, preferira brzinu i količinu – zasipa protivnike brzim udarcima i rafalima iz svog pištolja od 9mm.
Natasha, mlada mehaničarka koja traži svoju sestru – namaljenu da se pridruži redovima Ignition Gear-a – bori se brzim udarcima koji se lako vezuju u komboe. Iako joj nedostaje sirova snaga Clay-a ili Ricco-a, njena lavina pesnica i udaraca čini je idealnom za „žongliranje“ grupa neprijatelja. Takođe baca komično ogroman francuski ključ kao bumerang, ravnajući siledžije uz zadovoljavajući metalni zveket. Na kraju, tu je i Iron Jackson, ogromni džin koga je izdala banda kojoj je nekada verovao. Građen kao tenk, sporiji je od svojih saveznika, ali je razoran izbliza, vitlajući teškim lancima i bacajući molotovljeve koktele koji pale nivo u plamen.
Iako se svaki od igrivih heroja u Fallen City Brawl-u može snaći, najviše sam naginjao ka Clay-u, zahvaljujući čistoj zaustavnoj moći njegove sačmare. To je odličan alat za kontrolu mase – baca neprijatelje preko celog bloka u eksploziji šarenog novca i dragulja – a i prosto izgleda kul. Malo šta u igri pruža takvo zadovoljstvo kao čišćenje ekrana jednim gromoglasnim urlikom njegove sačmare.
Osim dobrodošlog dodatka vatrenog oružja, urbane makljaže u Fallen City Brawl-u se uglavnom drže konvencija žanra. Dugme za napad oslobađa udarce pesnicama i nogama koji se, nakon prvog pogotka, automatski vezuju u kratak kombo. Takođe možete skakati i izvoditi udarce iz skoka, standard u žanru koji je koristan za obaranje neprijatelja i kupovinu malo prostora za disanje u gužvama.
Kada su protivnici na zemlji, pritiskanjem nadole i dugmeta za napad izvodite kažnjavajući udarac po zemlji za dodatnu štetu pre nego što uspeju da se oporave. Tu su i specijalni napadi koji se izvode dvostrukim pritiskom napred i dugmetom za napad. Ove sposobnosti nanose veću štetu i mogu oboriti neprijatelje s nogu, što ih čini idealnim za razbijanje grupa ili prekidanje dolazećih udaraca.
Dok se probijate kroz talase neprijatelja, oni ispuštaju dragulje koji postepeno pune metar. Kada se napuni, možete osloboditi moćne „riot“ super-poteze ili pozvati pojačanje u vidu do zuba naoružanih plaćenika koji uz škripu guma uleću na ekran u jarko crvenim Korvetama i na brzim sportskim motorima. To je stilski detalj koji dodaje eksplozivni vizuelni šmek i održava akciju dinamičnom i preteranom.
Nažalost, čak i sa ovim solidnim mehanikama, mane igre počinju da se gomilaju i narušavaju celokupno iskustvo.
Ako ste stigli dovde sa čitanjem, možda mislite da Fallen City Brawl zvuči kao skoro savršen omaž slavnim danima arkadnih tabačina. I, da budemo pošteni, igra to svakako i cilja da bude. Nažalost, pregršt značajnih nedostataka se povremeno udruži da pokvari iskustvo, kao kada sa oduševljenjem zagrizete parče torte koje ste upravo izvukli iz smrskane kante za smeće, samo da biste shvatili da je pokvareno.
Ovi problemi se kreću od čudnih dizajnerskih odluka do tehničkih grešaka koje, u najboljem slučaju, čine da Fallen City Brawl deluje manje upečatljivo nego što bi trebalo, a u najgorem, potpuno sruše igru. Jedan od najočiglednijih problema je nedostatak zvučnih efekata, zbog čega akcija deluje čudno šuplje. Motocikli nečujno klize preko ekrana, neprijateljski bacači granata bljuju vatrenu smrt uz jedva čujan šapat, i ključni trenuci zbog toga gube na snazi.
Najupečatljiviji primer desio se tokom pretposlednjeg nivoa, gde razbuktali pakao uzrokuje da vatrene grede padaju sa plafona. To bi trebalo da bude haotičan trenutak visokog rizika. Umesto toga, grede padaju tiho kao perce, potpuno potkopavajući napetost i spektakl cele scene.
Kad smo već kod ubijanja spektakla, bosovi u Fallen City Brawl-u – iako generalno zabavni za gledanje – su razočaravajuće laki za „stun-lock-ovanje“, omogućavajući vam da većinu njih porazite za nekoliko sekundi. Da bi to kompenzovali, oni nanose apsurdnu količinu štete; jedan udarac može da vam zbriše od pola do tri četvrtine zdravlja. To je nespretan pokušaj balansiranja koji deluje više kažnjavajuće nego promišljeno. Daleko bih više voleo pametnije, dinamičnije protivnike sa zanimljivim šablonima napada, umesto „staklenih topova“ bez ikakvog osećaja za strategiju.
Konačno, tokom perioda recenziranja, naišao sam na fatalnu grešku koja je srušila igru prilikom izvođenja sposobnosti Chaos lika Iron Jackson, što me je izbacilo na ekran sa greškom. Srećom, igra je ponudila opciju da nastavim gde sam stao nakon povratka na naslovni ekran.
Prezentacija Fallen City Brawl-a je mešovita. Neka okruženja i sprajtovi su zaista privlačni, sa detaljnim pozadinama nivoa i tečnim animacijama napada koje hvataju sirovu energiju klasičnih arkadnih tabačina. Ali taj kvalitet nije dosledan. Veličina sprajtova likova drastično varira. Neki deluju neobično malo, dok su drugi toliko ogromni da izgledaju kao da su uvezeni iz potpuno druge igre. Rezultat je vizuelno neslaganje koje razbija koheziju sveta. Kao da gledate borbu G.I. Joe figurica sa He-Man figurama. Tehnički je funkcionalno, ali vizuelno bode oči.
Igra takođe pati od nekih napadnih, previše pikselizovanih okruženja koja mogu biti gotovo bolna za gledanje. Uzmite za primer područje na slici iznad – nivo ispunjen zaraslim žbunjem koji je postao toliki vizuelni haos da je bilo teško čak i pratiti akciju. Poslednji nivo ne prolazi ništa bolje. Trebalo bi da prikazuje uličnu tuču na kiši, ali bi isto tako mogao biti smešten u industrijski zamrzivač ili slabo osvetljen akvarijum. Zamagljeni vizuali su teški za praćenje i samo služe da potkopaju ono što bi trebalo da bude dramatičan zaključak.
Srećom, dok vizuelni aspekt ostavlja prostora za poboljšanje, muzika u Fallen City Brawl-u je ništa manje do spektakularna. Igra sadrži saundtrek za koji je zaslužan švedski kompozitor Daniel Lindholm, koji je prethodno radio na muzici za Resident Evil 6, Street Fighter V i Lollipop Chainsaw. I, kao što biste i očekivali, muzika pogađa u centar, puna je gitarskih solaža i sintisajzerskih melodija koje bi se savršeno uklopile u prosečan akcioni film o pandurima iz 80-ih. Svaka numera je dosledno sjajna i nateraće vas da klimate glavom u ritmu dok prebijate ološ iz Fallen City-ja.
Fallen City Brawl ima svoje snage, sa svojom sočnom borbom, solidnom raznovrsnošću oružja i fantastičnim saundtrekom. Ali te svetle tačke su često povučene nadole nedoslednim vizualima, nedostatkom poliranja i nekim frustrirajućim dizajnerskim odlukama. Sa više vremena i doterivanja, mogao je da stane rame uz rame sa modernim velikanima žanra kao što su Streets of Rage 4 ili TMNT: Shredder’s Revenge. Ovako, to je pristojno, ali neujednačeno iskustvo u kojem će ljubitelji žanra možda i dalje uživati, posebno u kooperativnom režimu, pod uslovom da uđu u igru sa umerenim očekivanjima.
