Dread Delusion je mračni fantazijski open-world RPG koji povlači paralele sa pričama pisaca pulp fikcije iz ranog 20. veka. Pisanje, lore i dizajn igre deluju kao da su izašli direktno sa stranica H.P. Lovecrafta, uranjajući igrače u svet jezivog horora i kosmičkih misterija.
Razvijen od strane indie studija Lovely Hellplace i objavljen od strane Dread XP, poznatih po izdavanju nezavisnih horor igara poput zastrašujućeg Mortuary Assistant, Dread Delusion nudi epsko RPG iskustvo. Igrači istražuju svet snolikih, neizrecivih pejzaža i političkih intriga koje su utkane u fantastičnu narativu. Nažalost, Dread Delusion pati od neadekvatne borbe, plitkog loota i dizajna nivoa koji ponekad deluju prazno.
Najveća snaga Dread Delusion leži u njenom fascinantnom world building-u i pisanju. Igrate kao zatvorenik inkvizicije na Oneiric Isles, nizu ostrva koja lebde iznad nekada tehnološki napredne civilizacije uništene sopstvenom ohološću. Ova inkvizicija ne progoni one koji ne veruju u njihovu religijsku ideologiju; umesto toga, njihova vera je u nauku, a oni love vernike starih bogova. Oni nemilosrdno guše svaki pokušaj oživljavanja obožavanja božanstava nakon velikog rata sa bogovima koji je vratio moć ljudima.
Igra počinje kada vas inkvizicija pušta iz zatvora i prisiljava da lovite pirata po imenu Vela Callose. U potrazi za njom putujete kroz neke od najfascinantnijih i narativno najrazvijenijih teritorija koje sam nedavno susreo u igri. Ovo uključuje Endless Realm, ostrvo gde stanovnici nikada ne umiru, ali su prisiljeni da pate dok njihova tela trule i propadaju, i Clockwork Kingdom, gde živote građana kontroliše ludi robotski kralj koji govori u neshvatljivim zagonetkama. Ostrva i njihovi ljudi su postavljeni u bogat istorijski kontekst koji mi je bilo zadovoljstvo istraživati. Da biste uživali u Dread Delusion do kraja, verujem da treba da budete spremni da odvojite vreme da pročitate svaki dijalog i knjigu na koju naiđete.
Vizuelni stil Dread Delusion direktno je inspirisan klasičnim RPG-ovima poput Morrowind-a. Modeli sa niskim brojem poligona i rastegnute teksture evociraju nostalgični šarm igara iz 90-ih i ranih 2000-ih. Ovaj vizuelni stil može biti simpatičan, ali ponekad i vizuelno zamoran. Ogromna udaljenost prikaza dok ste na otvorenom može vizuelno preopteretiti i izgledati jednostavno ružno u nekim trenucima. Tu je i čudan efekat iskrivljenja ekrana, zbog čega modeli deluju kao da se njišu i dišu, kao da ste upravo uneli potentan koktel psihoaktivnih supstanci. Na sreću, developeri su omogućili opciju da se ovaj efekat isključi u podešavanjima, što mi je značajno olakšalo igranje igre.
Oneiric Isles su podeljene u tri različite regije. Svaka nova oblast mora biti otključana pronalaženjem načina da zaobiđete ili otključate mostove koji ih povezuju. Glavni zadatak se grana u dva različita puta koja možete rešavati po svom izboru, pružajući igračima određenu fleksibilnost u napredovanju. Na svakom ostrvu postoji mnogo sporednih zadataka za istraživanje, i lako se izgubiti u raznim pričama i avanturama. Igra ne označava NPC-ove koji imaju zadatke, pa se isplati razgovarati sa svima, posebno u gradskim centrima gde se većina zadataka može pronaći.
Sporedni zadaci su dobro napisani, zanimljivi i povezuju se sa temama različitih nebeskih ostrva. Jedan posebno upamćen zadatak odvija se u Endless Isles, gde su stanovnici prokleti da večno žive i konzumiraju ljudsko meso. Da bi izbegli rat sa ostalim ostrvima, izgradili su farme za humano uzgajanje mesa. Igrač otkriva šokantnu istinu koja postavlja etička pitanja o praksama uzgoja i mora doneti moralno dvosmislenu odluku. Ishodi zadataka i odluke u Dread Delusion nikada nisu crno-beli, što sam veoma cenio.
Dread Delusion snažno podstiče istraživanje skrivajući lobanje zvane „delusions“ širom sveta. Delusions su oblik iskustva koji koristite za nadogradnju glavnih sposobnosti nakon što ih sakupite dovoljno. Takođe dobijate delusions za kompletiranje sporednih zadataka. Za razliku od mnogih drugih RPG-ova, ne dobijate iskustvo iz borbi. Problem sa sistemom napredovanja zasnovanim na istraživanju je što mnoga područja deluju velika, prazna i vizuelno neinteresantna zbog nedostatka detalja u okruženju. Takođe, ograničena raznolikost loota dodatno smanjuje motivaciju za temeljno istraživanje.
Prvih 10 sati imao sam veoma mešovite, uglavnom negativne reakcije na igru zbog vremena koje sam provodio trčeći između različitih tačaka na mapi kako bih kompletirao zadatke. Ograničeni sistem brzog putovanja u ranim fazama igre dodatno je povećao moju frustraciju. Iako ovo može biti verno starijim RPG-ovima koje Dread Delusion emulira, u praksi nije zabavno. Moje iskustvo se značajno poboljšalo kada sam dobio čaroliju za ubrzavanje, koja povećava brzinu kretanja lika do komičnih nivoa. Omogućava vam da preletite mapu i bezbolno stignete do ciljeva zadataka bez standardnog zamora. Toplo preporučujem igračima da prioritizuju sticanje ove čarolije što je pre moguće. Ona je znatno poboljšala moje uživanje u igri i omogućila mi da se fokusiram na ono što igra radi kako treba: fantastično pisanje i lore.
Igra ne pruža markere zadataka i zahteva od vas da obratite pažnju na dijalog i konsultujete svoj dnevnik kako biste shvatili gde treba dalje ići. Tokom istraživanja Oneiric Isles, otključavate lokacije od interesa na mapi koje vam pomažu da se orijentišete. Potrebno je malo više razmišljanja nego u mnogim drugim modernim RPG-ovima da biste pronašli ciljeve zadataka, ali smatram da je to zabavno i nagrađujuće. Voleo bih da moderni RPG-ovi manje drže igrače za ruku, kao što to radi Dread Delusion, umesto da ciljeve zadataka učine smešno lako dostupnim za svaki zadatak.
Moj najveći prigovor na Dread Delusion odnosi se na borbu. Borba nije ni zabavna ni nagrađujuća. Igra je jednostavan hack and slash sa jednoličnim neprijateljskim AI-jem koji ponekad uopšte ne reaguje. Takođe, nema stvarnih boss borbi ili zanimljivih mehanika koje se razlikuju od jednog neprijatelja do drugog. Sveukupno, borba je previše laka tokom cele igre.
Kao čarobnjak, našao sam borbu samo malo zanimljivijom. Postoji dobar izbor čarolija, ali sam stvarno koristio samo jednu da bih se izborio sa svakim neprijateljem. Lako možete izbeći udarce dok napadate neprijatelje i većinu vremena oni neće moći da vas pogode. Igra nudi nekoliko različitih oružja za blisku borbu koja možete otkriti tokom svojih avantura, ali se ne osećaju značajno drugačije jedno od drugog. Dok luk nudi prijatniju alternativu, postoji čudno kašnjenje između ispaljivanja i nameštanja sledeće strele, što ga čini nespretnim za korišćenje.
Sa pozitivne strane, Dread Delusion nudi mnogo veću raznolikost oklopa i nakita sa različitim statističkim bonusima i efektima. Oklopi i oružja se takođe mogu nadograditi pomoću materijala za izradu koji se nalaze širom sveta, dodajući lepu sloj progresije izvan sakupljanja delusions-a. Ali borba je bila toliko laka da većina ovih statističkih bonusa nije bila neophodna.
Iako mi se jako dopada ideja da se akcenat stavi na istraživanje i zadatke za napredovanje, činjenica da ne dobijate iskustvo od ubijanja čudovišta učinila je većinu susreta besmislenim. Čudovišta izbacuju isti niz plijena i u nekom trenutku igre imaćete toliku zalihu predmeta da neće biti razloga za borbu. Pred kraj igre sam jednostavno počeo da preskačem većinu susreta jer sam bio potpuno opremljen predmetima i nije bilo nagrade za uključivanje u borbu.
Glavna priča u Dread Delusion je uživanje za igranje. Pratićete pirata sa neba, Vela Callose, dok pokušava da povrati artefakt iz pre velike kataklizme zvane world rend. World rend je uništio površinu planete i prisilio preživele da žive na lebdećim ostrvima na nebu. Ona se nada da će upotrebiti artefakt da preoblikuje svet u novu, bolju verziju. Ovaj artefakt je stvorila nekada velika pala civilizacija zvana Embarians koja je nekada živela na površini pre world rend-a. Neki veruju da su Embarians odgovorni za uništenje planete, što je razlog zašto se inkvizicija boji da artefakt ne padne u Veline ruke. Veruju da bi mogao dovesti do još veće smrti i razaranja ako bi se njime upravljalo.
