U mnogim aspektima, Dragon Age: The Veilguard deluje kao pravi povratak BioWare-a u RPG formu. Lutanje svetom Thedas-a s prijateljima, balansiranje veština, nivoa i poena, kao i donošenje upitnih odluka s narativnim posledicama, tačno je ono što bih želeo od nove Dragon Age igre, a The Veilguard to sigurno donosi, i više od toga.
Naravno, nije savršena i ima svojih frustracija posle otprilike 76 sati igranja. Ipak, između iznenađujuće zadovoljavajuće mehanike borbe i pažljivo osmišljenih narativnih lukova koji se bave temama kao što su smrtnost, identitet i porodica, teško je previše zameriti igri zbog manjih sitnica.
Čak i nakon mnogo sati provedenih u Dragon Age: The Veilguard, moj glavni osećaj kada su počele odjavne špice nije bio olakšanje što je gotovo, već radoznalost u vezi s onim što sam možda mogao učiniti drugačije. Zadovoljan, ali željan još, što je najveća moguća pohvala za ovakav RPG.
Borba u Dragon Age: The Veilguard predstavlja konačan prelaz serijala iz klasičnog CRPG-a (kao što je Baldur’s Gate) ka akcijskom RPG-u gde u realnom vremenu koristite mačeve i magije, slično kao u Mass Effect-u. BioWare je u ovom pravcu išao još od Dragon Age: Origins, a ova promena sada deluje potpuno prirodno u The Veilguard.
Izbor između ratnika, maga i lopova na početku igre utiče na način igre, dok tri specijalizacije dodatno omogućavaju prilagođavanje stila, ali borba teče slično bez obzira na izbor. Kombinuje brze promene pozicije, napade, veštine i Rune, kao i vašu krajnju sposobnost i pomoć dva saputnika. Na početku je često bilo teško da pratim haos u borbi i matematičke vrednosti iza svega toga, ali s vremenom je borbeni sistem postao prirodan.
Možete da izbegavate, branite se i čak da izvedete napade na daljinu — u slučaju mog ratnika, bacajući štit tamo i nazad, levo i desno. Dosta toga se dešava, i u početku sam često imao poteškoća da pratim sav taj haos u borbi, kao i hladne matematičke izračune koji stoje iza toga.
Vremenom su se okršaji u Dragon Age: The Veilguard pretvorili u rutinu. Pokupio sam ili unapredio dovoljno predmeta da moj ratnik nanosi ogromnu bonus vatrenu štetu, kao i da spaljuje neprijatelje uz solidnu količinu smrti koja dolazi kroz bacanje štita.
Bellara, moja vilenjačka maga i majstorica za trikove, kao i Harding, patuljasti lopov sa svojim smrtonosnim lukom, služili su za blokiranje neprijatelja kroz magiju ili eksplozije (jedna sposobnost od jednog saputnika nanosi debuff, dok druga od drugog saputnika prouzrokuje eksploziju, što sve skupa stvara pravi spektakl), dok sam se ja bavio sečenjem i spaljivanjem svega oko sebe.
Ovakva borbena mehanika nije u mom ličnom komforu, jer sam uglavnom preferirao taktičku poteznu borbu. Obično bih se pridružio drugim nostalgičarima koji gunđaju zbog ovog prelaska na borbu u realnom vremenu, ali moram da priznam: funkcioniše. Imati Neve, mog saputnika maga i detektiva, koji zamrzne gomilu neprijatelja s jedne strane, dok ja detoniram gomilu stvorenja s druge strane, samo da bih se zatim okrenuo i uništio zamrznute neprijatelje, ostajalo je izuzetno zadovoljavajuće do samog kraja igre.
Za četvrtu igru u glavnoj liniji fantazijskog serijala s jedinstvenim okruženjem i ogromnim svetom koji je razvijan godinama, Dragon Age: The Veilguard je što pristupačniji i za nove igrače i za one koji su već zahvaljivali Stvoritelju. Prikladan kontekst je obezbeđen kad se koriste važni termini, omogućavajući da igra ne bude potpuno neprobojna i predstavljajući savršenu ulaznu tačku za svakog ko želi da se upusti u ovu avanturu. Istovremeno, igra odgovara na mnoga pitanja koja su dugogodišnji igrači imali godinama… dok uvodi još više tantalizirajućih nagoveštaja o onome što bi moglo doći. Moja jedina nada je da nećemo morati da čekamo još 10 godina da bismo saznali više.
Glavni antagonisti u Dragon Age: The Veilguard su dvojica aspirativnih tirana i drevna samoproklamovana vilenjačka božanstva koja su slučajno oslobođena. Ako niste upoznati s ranije uspostavljenim panteonima i kosmologijom, znanje da su Elgar’nan i Ghilan’nain iz Evanurisa oslobođeni iz svog zatvora u Fadeu iza Veila zbog prekida Fen’Harelovog rituala možda deluje kao hrpa imena i termina. Umesto da se oslanja na to predznanje, igra pokušava da pruži kontekst čim se ovi pojmovi pojave, koristeći dijalog kao primer da poveže koncepte „Evanurisa“ i „drevnih vilenjačkih bogova koji su u suštini bili moćni magovi“.
To, naravno, ne znači da nema obilje pozivanja na prošlost, pojavljivanja poznatih lica i referenci na sve što je bilo pre. Za ljude poput mene koji su igrali i zavoleli svaki Dragon Age naslov čim su izašli, ima dovoljno sadržaja da popuni… pa, jedan pravi kodeks. Međutim, sve je kontekstualizovano ili predstavljeno na način koji dodaje dubinu, a ne eksplicitno značenje.
Na primer, ako nikada niste igrali Dragon Age: Inquisition, možda ćete samo misliti da je „muzika super“ dok lutate Dock Townom uz melodične tonove bardova i njihove muzike. Ali ako jeste, možda ćete prepoznati akorde pesme ‘Sera Was Never’, čak i ako ne i reči.
Bez otkrivanja konkretnih ishoda, Dragon Age je poznat kao franšiza koja se fokusira na saputnike i vaše odnose s njima, kao i na smislene izbore praćene posledicama, a Dragon Age: The Veilguard svakako nastavlja tu tradiciju. Sa šest frakcija, sedam saputnika i desetinama sati provedenih u trčanju po severnim delovima Thedasa, postoji mnogo različitih načina da sve odigrate kako treba… kao i mnogo načina da potpuno zabrljate.
Misije su uglavnom tri tipa: glavna priča, saputničke misije i kombinacija frakcijskih i regionalnih misija. To je i otprilike njihov prioritet – glavne priče su ono što bi se moglo smatrati ključnom putanjom, dok je sve ostalo dopunski sadržaj, mada ćete verovatno loše proći na kraju ako ignorišete sve što ne pomera centralnu priču napred.
Sve ove misije se odvijaju u određenoj regiji povezanoj sa svakom frakcijom – Dock Town za Shadow Dragons, Arlathan Forest za Veil Jumpers, i tako dalje – uz nekoliko dodatnih tačaka od interesa, kao i vašu glavnu bazu operacija, Lighthouse, gde možete provesti vreme sa svojim saputnicima i zajedno isplanirati sledeći potez. Na papiru ovo može delovati kao mali prostor za istraživanje, ali dok igrate, ne oseća se ograničeno, a mogućnost da slobodno ulazite i izlazite iz oblasti zbog različitih zadataka znači da ste uglavnom u određenom mestu onoliko koliko sami želite.
Sve ovo je u velikoj meri osnova igre, i narativno i mehanički, a da ova recenzija nema tako specifična ograničenja o spoilerima, rado bih napisao dvostruko dužu analizu o „kako“, „zašto“ i „šta to sve znači na kraju dana“. Uglavnom, sve to zaista funkcioniše; svaki deo. Čak sam tačno predvideo veliko otkriće u svojim beleškama čitavu nedelju pre nego što sam ga potvrdio, iako je bilo dosta drugih preokreta koje nisam mogao da predvidim.
Iako volim sve svoje nespretne saputnike jednako – Taash se za mene iznenada istakao kao neobičan romantični izbor, i shvatićete zašto kad zaigrate – smatram da većini izbora u igri nedostaje ozbiljnija težina. Osim samog kraja igre, borio sam se samo s jednom odlukom, i čak je i ta ostavila gorak ukus u ustima uprkos svojoj važnosti, jer se pojavila gotovo niotkuda i automatski me zaključala van nekoliko zadataka koje još nisam stigao da završim. To je relativno mali prigovor za igru veličine i obima kao što je Dragon Age: The Veilguard, ali verovatno će zasmetati mnogima.
Možda na sve ovo utiče činjenica da je jedan od prvih događaja u mojoj karijeri bio hands-on brifing za Dragon Age: Origins na E3 2009, gde sam slučajno prošao kroz Dalish elf origin. Postoji određena lepota u simetriji igranja Dragon Age: The Veilguard 15 godina kasnije, i mogu samo da se nadam da sam kao pisac ostario graciozno kao i sama franšiza. Novija, sjajnija i drugačija nego ranije, ali i dalje sa istim čvrstim temeljima.
Uprkos nekim malim zamerkama, prolazak kroz novu Dragon Age igru posle dugih 10 godina bio je i lično katarzičan i pomalo nestvaran, i verovatno bi bio takav čak i da u njemu nisam istinski uživao. Da parafraziram moto Sivih Čuvara da dokažem svoju poentu: ako je sve ovo bio rat za naše kolektivno vreme i novac, Dragon Age: The Veilguard deluje kao pobeda.