Kada se nedavno na internetu pojavio video snimak na kom industrijska mašina nemilosrdno seče korice i uništava hiljade fizičkih knjiga, javnost je eksplodirala od besa. Mnogi su ovaj prizor odmah uporedili sa modernim, distopijskim spaljivanjem knjiga, pa čak i sa uništenjem Aleksandrijske biblioteke. Međutim, iza ove brutalne prakse ne stoje nikakvi politički cenzori niti ekstremisti, već najsavremenije tehnološke kompanije koje razvijaju veštačku inteligenciju.
Ovaj šokantan trend otvara mnoga etička, pravna i kulturološka pitanja. Zbog čega tehnološki giganti, čiji je primarni fokus na stvaranju digitalne budućnosti, odjednom pokazuju toliki interes za stare, prašnjave knjige – i zašto ih na kraju tog procesa bespovratno uništavaju?
Beg od digitalnog otpada na internetu
Da bismo razumeli ovaj fenomen, moramo se osvrnuti na način na koji funkcionišu veliki jezički modeli (LLM), poput onih koji pokreću popularne alate kao što su ChatGPT, Claude ili Gemini. Da bi ovi modeli postali „pametniji“, elokventniji i precizniji, potrebne su im nezamislive količine kvalitetnog teksta za obuku. U ranim danima AI revolucije, otvoreni internet je bio savršen, ogroman i besplatan izvor tog materijala.
Ipak, internet ekosistem se u poslednje dve godine drastično promenio. Mreže su danas preplavljene tekstovima i člancima koje je izgenerisala upravo veštačka inteligencija. Taj sadržaj je često pun halucinacija, šablonski je napisan i suštinski nekvalitetan. Ako inženjeri novi AI model treniraju na podacima koje je stvorio stari AI model, dolazi do fenomena koji se naziva „kolaps modela“ – kvalitet i inteligencija algoritma rapidno opadaju. Zato su laboratorije morale da krenu u hitan lov na „čist“ izvor ljudskih informacija.
Štampane knjige, a posebno one izdate pre 2022. godine, predstavljaju takozvani sveti gral za programere. One su prošle kroz ruke urednika, lektorisane su, stručno napisane i, što je najvažnije, garantovano su ljudsko delo, bez ikakve „AI kontaminacije“. Vođene tom potrebom, AI kompanije su počele tajno, preko posrednika, da otkupljuju stotine hiljada knjiga od antikvara i nezavisnih prodavaca širom sveta.
Surovi proces destruktivnog skeniranja
Kada te knjige u ogromnim paletama stignu do tehnoloških kompanija, one ne idu na police u urednim arhivama. Umesto toga, podvrgavaju se industrijskom procesu koji se stručno i poprilično hladno naziva „destruktivno skeniranje“.
Zadržavanje knjige u jednom komadu prilikom digitalizacije je izuzetno spor i skup proces. Zahteva ogromnu količinu ljudskog rada, pažljivo nameštanje i nežno okretanje svake pojedinačne stranice kako se povez ne bi oštetio. Tehnološkim kompanijama u Silicijumskoj dolini se žuri, pa su pronašle drastično efikasnije rešenje.
Radnici koriste moćne hidraulične mašine kako bi knjigama doslovno odsekli cele poveze, kičme i korice. Oslobođeni, pojedinačni listovi papira se zatim preuzimaju i ubacuju u industrijske skenere velike brzine koji celokupan sadržaj digitalizuju za svega nekoliko sekundi. Nakon što je tekst bezbedno unesen u sistem kao trening podatak, unakaženi ostaci knjige se skupljaju na gomilu i šalju na reciklažu ili se jednostavno bacaju na otpad.
Tajne operacije i skrivanje od javnosti
Cela ova industrijska praksa je donedavno bila strogo čuvana tajna. Prema nedavno otpečaćenim sudskim dokumentima, kompanija Anthropic, koja stoji iza moćnog AI bota Claude, sprovela je upravo jednu ovakvu operaciju enormnih razmera, sarađujući sa kompanijama koje posreduju u masovnoj prodaji.
Interni mejlovi i dopisi jasno pokazuju svest AI kompanija o tome koliko bi negativno odjeknulo saznanje u široj javnosti. U jednom od dokumenata se čak navodi upozorenje menadžmenta da naslov „AI kompanija uništava dva miliona knjiga“ sigurno ne bi doneo PR poene i simpatije društva. Zbog toga se celokupan proces otkupljivanja vrlo često maskira pod plemenitim plaštom „digitalne prezervacije arhiva“, a radnici i posrednici su vezani rigoroznim ugovorima o poverljivosti (NDA).
Naravno, otkriće ovih procesa dovelo je do velikog gneva pisaca. Grupa svetskih autora je podnela oštru tužbu zbog kršenja autorskih prava. Iako je Anthropic pristao na poravnanje u vrednosti od čak 1.5 milijardi dolara za ranije korišćenje piratizovanih digitalnih kopija knjiga, američki sud je istovremeno doneo kontroverznu odluku kojom je samo destruktivno skeniranje – prebacivanje kupljenog fizičkog formata u interni digitalni oblik (kopija jedan na jedan) – proglasio legalnim, pravdajući to principom poštene upotrebe (fair use).
Kulturni gubitak i cena tehnološkog progresa
Prodavci polovnih i retkih knjiga širom Sjedinjenih Američkih Država i Evrope našli su se u neobranom grožđu. S jedne strane, finansijski im izuzetno odgovara to što mogu u jednom potezu da rasprodaju ogromne zalihe starih naslova na veliko, čisteći magacine. S druge strane, kako mnogi od njih svedoče u medijima, postoji izuzetno gorak osećaj kada shvate da će retka izdanja koja su godinama čuvali zauvek biti samlevena. Reakcije su toliko snažne da se nedavno oglasio i Elon Musk na mreži X, navodeći da je svom AI timu izdao strogu naredbu da skeniranje retkih knjiga rade „na teži način“, upravo kako bi sačuvali originalne fizičke primerke.
Destruktivno skeniranje možda zaista jeste pravno legalno, neviđeno brzo i finansijski isplativo za laboratorije koje se utrkuju ko će napraviti pametnijeg chatbota. Ali cena koju društvo nesvesno plaća jeste trajni i nepovratan gubitak velikog dela istorije. Knjige koje prežive brutalni susret sa hidrauličnim sečivima provešće ostatak svog veka isključivo kao nizovi hladnih, bezumnih parametara u bazi nekog servera. Da li je brži napredak veštačke inteligencije zaista vredan sistematskog mlevenja kulturnog nasleđa? To je lekcija koju ćemo, po svemu sudeći, morati da naučimo na teži način.
