Digitalna ekonomija Srbije: Rizici zavisnosti od interneta

Srbija ubrzano gradi digitalnu ekonomiju. Tržište digitalnog oglašavanja raste 24% godišnje, e-commerce beleži rekordne brojke, a vlada reklamira digitalizaciju kao ključni stub razvoja. Ali iza ovih ohrabrujućih cifara krije se nešto o čemu retko ko govori otvoreno: što dublje zaronimo u digitalni svet, to postajemo ranjiviji na rizike koje još nismo ni počeli da shvatamo ozbiljno.

Key Takeaways – šta ćete saznati u ovom tekstu

Pre nego što krenemo dublje, evo najbitnijeg što ćete pročitati u ovom tekstu:

Srbija je na 9. mestu u svetu po riziku od sajber pretnji sa interneta, sa stopom od 18,27% – i samo svaka deseta kompanija adekvatno štiti svoju IT infrastrukturu.
Digitalna ekonomija u Srbiji vredi sve više, ali njena osnova je krhka: oslonjena je na strane platforme, strane servere i strane kompanije čije uslove niko u Srbiji nije pregovarao.
Digitalni jaz između gradova i sela nije samo socijalni problem – on je prepreka ekonomskom rastu cele zemlje.
Zavisnost od platformi (platform dependency) poput Googlea, Mete i Amazona znači da domaći biznisi svakodnevno posluju na tuđem terenu, po tuđim pravilima, bez prava glasa.
Novi Zakon o informacionoj bezbednosti stupio je na snagu oktobra 2025, ali implementacija kasni, a kazne su blaže od evropskih standarda.
Bez sistemskih promena, Srbija risikuje da postane zemlja koja konzumira digitalne usluge, a ne zemlja koja ih kreira i kontroliše.

Cilj ovog teksta nije da unese paniku, već da postavi pitanja koja niko ne voli da čuje – jer su odgovori neugodni.

Digitalna zlatna groznica: Brojke koje oduševljavaju i one koje zabrinjuju

Krenimo od onoga što vlada voli da ističe, jer to zaista jeste impresivno.

Prema istraživanju AdEx za 2024. godinu, tržište digitalnog oglašavanja u Srbiji dostiglo je vrednost od 132,5 miliona evra, što predstavlja rast od čak 24% u odnosu na prethodnu godinu. Search Engine Marketing (SEM) porastao je 35%, video oglasi 32,3%, a društvene mreže 28%. E-commerce sektor raste astronomskim tempom – potrošači u Srbiji potrošili su više od 540 miliona evra na online kupovinu u jednom kvartalu, što je porast od 30% u odnosu na isti period prethodne godine.

Ali postoji jedna cifra koja bi trebalo da zaustavi svako slavlje: digitalna potrošnja po glavi stanovnika u Srbiji iznosi svega 20 evra godišnje. Evropski prosek je 154 evra. To nije malo zaostajanje – to je ponor. I taj ponor nam govori da smo tek na početku digitalne transformacije, a već smo preuzeli sve njene rizike, a nismo izgradili gotovo nikakvu odbrambenu infrastrukturu.

Bruto domaći proizvod Srbije rastao je u 2025. godini za skromnih 2,0%, što Peščanik opisuje kao „rast bez razvoja“. Digitalni sektor je jedna od retkih grana koja ozbiljno doprinosi tom rastu, a upravo zbog toga njegova ranjivost mora da bude centralna tema ekonomske politike – a nije.

Sajber pretnje: Srbija u top 10 najopasnijih zemalja za online korisnike

Ovo nije naslov sa žutih portala. Ovo je podatak koji je izrekla kompanija Kaspersky 2024. godine, a koji je prošao gotovo neprimećen u domaćim medijima.

Srbija se nalazi na 9. mestu u svetu po stepenu rizika od sajber pretnji sa interneta, sa stopom rizika od 18,27%. Samo Bosna i Hercegovina u regionu ima lošiju situaciju, dok je na prvom mestu Grčka (21,77%). To su podaci iz izveštaja kompanije Kaspersky koji je prezentovan na konferenciji za novinare 2024. godine.

A sada dolazi deo koji je zaista alarm: samo 10% kompanija u Srbiji štiti sve svoje korporativne desktop i laptop računare, a tek 8% to radi sa mobilnim telefonima. Ostalo je otvorena vrata za sajber kriminalce.

Leto 2025: Dva miliona napada za jedan mesec

Ako mislite da je ovo teorija, podsetimo se onoga što se desilo u avgustu 2025. Prema podacima koje je preneo RTS, u avgustu 2025. zabeleženo je više od dva miliona hakerskih napada na digitalnu infrastrukturu Srbije. Napadi su pogodili više državnih sistema, ali tačan obim štete nikada nije potpuno otkriven javnosti.

Prema podacima Centra za sigurniji internet (CSI) iz decembra 2025, broj malicioznih uzoraka koje bezbednosne tehnologije detektuju prelazi pola miliona dnevno. Srbija je svrstana među vodeće zemlje po broju detektovanih pretnji u dolaznom e-mail saobraćaju, dok napadi na osetljive sisteme rastu dvocifrenim tempom.

Napadi su sve sofisticiraniji, bolje maskirani i sve češće koriste veštačku inteligenciju (artificial intelligence) za pripremu kompromitacija. Nisu više meta samo banke i državne institucije – napadaju se mali biznisi, mediji, organizacije civilnog društva.

Phishing, ransomware, DDoS – svakodnevnica srpskih firmi

ISAC Fund izveštaj o sajber pretnjama na Zapadnom Balkanu konstatuje da pretnje sa kojima se suočavaju ekonomije regiona „generalno odražavaju globalne pretnje“. Najčešći tipovi napada su: malver (malware), phishing (krađu identiteta), ransomware (iznudivački softver) i DDoS (Distributed Denial of Service – distribuirani napad uskraćivanjem usluge).

Sve ove reči možda zvuče apstraktno. Hajde da ih konkretizujemo.

Ransomware napad znači da firma ujutru dođe na posao, uključi računare i dobije poruku: „Svi vaši podaci su šifrovani. Platite kriptovalutu za ključ ili gubite sve.“ Prosečni trošak jednog ovakvog incidenta globalno je porastao na 4,88 miliona dolara u 2024. godini. Za srpsku firmu, čak i dvadesetina te cifre znači egzistencijalnu pretnju.

DDoS napad znači da vam neko namerno „zatrpa“ server toliko zahtevima da se sruši i postane nedostupan svim korisnicima. Za e-commerce firmu, jedan sat neaktivnosti može da znači gubitak desetina hiljada evra prihoda.

Phishing je i dalje najčešći ulaz napadača u sisteme firmi. Zaposleni dobije mejl koji izgleda kao poruka od direktora ili IT odeljenja, klikne na link, unese lozinku – i gotovo. Više od 90% uspešnih sajber napada i dalje počinje ovakvom greškom, ne nekim sofisticiranim hakovanjem.

Novi zakon: Pravi korak, ali da li je dovoljan?

Dobra vest je da Srbija nije stajala skrštenih ruku. Krajem 2025. godine usvojen je novi Zakon o informacionoj bezbednosti – tzv. srpski NIS2, koji usklađuje domaći pravni okvir sa evropskom NIS2 direktivom. Zakon je stupio na snagu 31. oktobra 2025. i proširuje obim regulisanih subjekata, jača institucionalnu koordinaciju i uvodi jasnije obaveze za organizacije koje upravljaju ICT sistemima od posebnog značaja.

Kompanije su sada dužne da sprovode redovne procene rizika, razvijaju interne akte o bezbednosti i brzo izveštavaju nadležne organe i korisnike o incidentima. Operatori moraju da implementiraju višefaktorsku autentifikaciju (multi-factor authentication), redovne rezervne kopije (backup) i praćenje ranjivosti (vulnerability monitoring). Rok za usklađivanje dokumentacije je 18 meseci.

Ali postoji problem. Prema analizi AmCham Serbia izveštaja o digitalnoj ekonomiji iz 2025, svest o sajber bezbednosnim rizicima u poslovnom sektoru je i dalje nedovoljna. Kazne predviđene srpskim zakonom su niže od evropskih standarda, što znači da za mnoge firme usklađivanje neće biti motivisano strahom od sankcija, već isključivo sopstvenim interesom.

Tržište sajber bezbednosti u Srbiji procenjuje se skromno, ali bi do 2029. moglo da naraste na oko 160 miliona evra uz složenu godišnju stopu rasta (CAGR) od 10,87%. Postoji potencijal – ali da li postoji volja?

Srbija je dobila i Sajber distrikt, novi inovacioni centar za sajber bezbednost, koji je otvoren početkom 2026. i u kome se planira razvoj i testiranje rešenja u oblasti sajber bezbednosti i primene veštačke inteligencije. Dobra vest – ali jedna institucija ne može da reši problem koji zahvata čitavu ekonomiju.

Platform dependency: Gradi se na tuđem terenu

Ovo je rizik koji mnogi ne prepoznaju kao rizik uopšte – jer je toliko ugrađen u svakodnevni poslovni život da nam se čini normalnim.

Zamislite da otvorite restoran, ali ga ne sagradite na svojoj parceli, nego na tuđoj. Zakup je besplatan, ali vlasnik može u svakom momentu promeniti uslove, povećati cenu, ograničiti vam parking, ili vas potpuno iseliti. I vi nemate nikakva pravna sredstva odbrane jer ste potpisali ugovor po principu „uzmi ili ostavi“.

To je tačno ono što domaći biznisi rade svaki dan kada grade svoja preduzeća na platformama kao što su Facebook, Instagram, Google, TikTok ili YouTube.

Promena algoritma = kolaps prihoda

Statistika je neumoljiva: 83% ispitanika u Srbiji koristi online plaćanja, a digitalni kanali preuzimaju sve veći udeo marketinških budžeta. Tržište digitalnog oglašavanja raste 24% godišnje. Ali od toga – ko prikuplja lav deo para? Strane platforme.

Kada je Facebook 2018. godine promenio algoritam i organski doseg pao sa 16% na ispod 2%, hiljade domaćih brendova izgubilo je kontakt sa publikom koju su godinama gradili. Nije bilo upozorenja. Nije bilo kompenzacije. Nije bilo pregovora. Jednostavno – jednog jutra, vaš sadržaj više nije stizao do vaših pratilaca.

Google je promenio algoritam pretraživanja toliko puta da je praćenje tih promena postalo posebna industrija (SEO). Svaka nova verzija Google Core Update-a može da potopi veb sajt koji je godinama bio na prvoj stranici. Rast SEO tržišta od 25% u Srbiji tokom 2024. godine govori upravo o tome koliko srpski biznisi ulažu samo da bi pratili pravila tuđe igre.

Amazon i srpski e-commerce ćorsokak

Ovde dolazimo do jednog od najkonkretnijih primera platform dependency-ja koji direktno pogađa srpske preduzetnike: niko u Srbiji ne može da prodaje na Amazon-u jer Srbija nije članica EU. Dok se srpski potrošači slobodno registruju i kupuju na Amazonu, domaći prodavci su sistematski isključeni iz jedne od najvećih prodajnih platformi na svetu.

Rezultat? Srpski e-commerce se oslanja pretežno na domaće platforme ili ulazi u partnerstvo sa stranim distributerima pod nepovoljnim uslovima. Kada je Temu ušao na srpsko tržište, domaće kurirske službe su bukvalno bile zatrpane paketima – ali dobit od tih transakcija nije ostala u Srbiji.

Zavisnost od stranih cloud servisa

Malo ko razmišlja o tome gde se čuvaju podaci srpskih kompanija, državnih institucija i banaka. Odgovor je najčešće: u serverima Amazona (AWS), Microsofta (Azure) ili Googlea (Google Cloud) – negde u Frankfurtu, Dublinu ili Amsterdamu.

To nije nužno loše. Ti servisi nude nivo pouzdanosti i sigurnosti koji domaće kompanije teško mogu same da dostignu. Ali to znači da ako dođe do bilo kakvog konflikta – regulatornog, diplomatskog, ili geopolitičkog – srpske kompanije mogu da ostanu bez pristupa sopstvenim podacima. Ovo nije paranoja: dovoljno je pogledati šta se desilo ruskim kompanijama kada su AWS i Google Cloud prekinuli usluge na tržištu Rusije 2022. godine.

Digitalni jaz: Kad pola zemlje ne igra istu igru

Digitalna ekonomija pretpostavlja jednu stvar koja se u Srbiji i dalje uzima zdravo za gotovo – da svi imaju jednak pristup internetu. Pa nemaju.

Ministarstvo informisanja i telekomunikacija je u decembru 2025. najavilo drugu fazu projekta izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim predelima. U narednom periodu biće izgrađeno više od 3.200 kilometara optičkih trasa, što će pokriti oko 470 sela u kojima živi 212.000 građana. To je svakako pohvalno.

Ali hajde da budemo precizni u računu: ako 212.000 građana tek treba da dobije pristup brzom internetu do 2027. godine – šta su ti ljudi radili u poslednjih deset godina? Koliko poslovnih ideja nije realizovano? Koliko dece nije imalo pristup online obrazovanju? Koliko zdravstvenih usluga e-zdravlja nije iskorišćeno?

Rupa u digitalnoj karti Srbije

Digitalni jaz (digital divide) nije samo pitanje infrastrukture. On je i pitanje digitalne pismenosti (digital literacy), starosti stanovništva, ekonomskog statusa i geografske izolacije. Postavljanje optičkog kabla u selo ne znači automatski da će stara žena od 70 godina početi da koristi internet banking ili da će lokalni farmer početi da prodaje na online tržištu.

Prema najnovijim analizama, Srbija je zemlja u kojoj postoji fundamentalna razlika između urbanih i ruralnih digitalnih kapaciteta. Ta razlika se polako smanjuje, ali sporost tog procesa ima direktan ekonomski trošak koji se retko kvantifikuje u javnom diskursu.

Ako sedam miliona stanovništva – od kojih je značajan deo u ruralnim i polururalnim sredinama – ne participira punopravno u digitalnoj ekonomiji, onda govorimo o ekonomiji koja veslama samo s jedne strane čamca.

Koncentracija bez alternative: Kada svi jaja nose u jednoj korpi

U svetu informacione tehnologije postoji termin koji svakom inženjeru digne dlake na vratu: SPOF – Single Point of Failure (jedinstvena tačka pada). To je onaj jedan element sistema čiji kvar ruši čitav sistem.

Prema Anomali istraživanju, SPOF može da izazove totalni operativni kolaps, gubitak podataka, enormne finansijske štete i dugoročno narušavanje reputacije. 2017. godine, jedan incident na Amazon Web Services izazvao je masovne padove stotina kompanija koje su se oslanjale isključivo na taj servis.

Srbija ima sopstveni SPOF problem – i on nije samo tehnički, već i strukturni.

Kada pada sistem, svi stoje

Zamislite scenario: neko napadne centralni data centar u kome su smešteni serveri više srpskih banaka, e-government servisa i zdravstvenih institucija. Scenario nije iz naučne fantastike – u avgustu 2025. zabeleženo je više od dva miliona napada na srpsku digitalnu infrastrukturu, a pretnje na kritične sisteme rastu.

Šta se dešava kada padne e-uprava? Hiljade zahteva za dokumentima ostaju u limbu. Šta se dešava kada padne sistem platnog prometa jedne od većih banaka? Biznisi ne mogu da naplate, građani ne mogu da plaćaju račune. Šta se dešava kada sajber napad neutrališe bolnički informacioni sistem? Lekari nemaju uvid u medicinsku dokumentaciju pacijenata.

Procenjeni trošak ciljnog napada koji onesposobi telekomunikacioni sektor u SAD-u iznosi 1,5 milijardu dolara samo za jednu nedelju neaktivnosti. Srbija je manja ekonomija, ali proporcionalna šteta bi bila razorna – pogotovo zato što nemamo mehanizme za brzi oporavak (disaster recovery) na nivou koji imaju razvijene ekonomije.

Koncentracija IT kadrova

Serbia Business portal je 2025. identifikovao još jednu strukturnu ranjivost: Srbija umnogome zavisi od malog broja velikih IT kompanija, a digitalni stručnjaci odlaze u inostranstvo privučeni višim platama. Odliv mozgova (brain drain) u IT sektoru nije nova tema, ali u kontekstu digitalne ekonomije, on direktno slabi kapacitet Srbije da izgradi i održi sopstvenu digitalnu infrastrukturu.

Zavisnost od interneta kao društveni problem

Digitalna ekonomija ne zavisi samo od infrastrukture i regulativa. Zavisi i od samih korisnika – a tu se otvara tema o kojoj se u ekonomskom kontekstu gotovo uopšte ne govori: zavisnost od interneta kao faktor koji utiče na produktivnost i ekonomsku stabilnost domaćinstava.

Prema istraživanju koje je prezentovao prof. dr Goran Kunđadić za RTS, deca u Srbiji su u proseku izložena internetu šest do osam sati dnevno. TikTok i druge platforme direktno utiču na hormonalni sistem i neurološki razvoj, navodi stručnjak.

eKlinika Telegrafa citira istraživanje objavljeno u časopisu Current Psychiatry Research and Reviews koje konstatuje da prekomerna upotreba interneta „uništava živote izazivajući neurološke komplikacije, psihološke poremećaje i socijalne probleme“. Online kockanje, gaming zavisnost, kompulsivna kupovina i provođenje sati na društvenim mrežama imaju direktne finansijske posledice za domaćinstva – dugovi, gubitak posla, narušeni odnosi.

BBC Serbian je 2021. upozorio da je pandemija globalno povećala broj ljudi koji pokazuju znakove internet zavisnosti, a taj trend se nije obrnuo – čak se ubrzao dolaskom sve privlačnijih platforma i AI-generisanog sadržaja.

Ekonomska cena digitalne zavisnosti

Produktivnost zaposlenih koji provode sate na društvenim mrežama umesto na poslu nije zanemarljiv ekonomski gubitak. Istraživanja u razvijenim ekonomijama procenjuju da kompulsivna upotreba interneta košta firme stotine sati produktivnog rada godišnje po zaposlenom. Za srpske firme koje se bore sa niskim marginama profita, to može da bude razlika između dobitka i gubitka.

Prema globalnom istraživanju koje je u septembru 2025. objavio NIN, milioni ljudi provode većinu svog budnog vremena online. U istraživanju koje je obuhvatilo 24 države, vreme provedeno na internetu dostiglo je zabrinjavajuće nivoe, posebno u mlađim uzrastima.

Geopolitički rizici: Internet nije apolitična infrastruktura

Postoji mit koji je duboko ukorenjen u svesti korisnika interneta: da je internet neutralan, slobodan i jednak za sve. Nije.

Internet je fizička infrastruktura – kablovi, serveri, routing protokoli, DNS serveri – i ta infrastruktura je neravnomerno raspoređena, neravnomerno kontrolisana i podložna geopolitičkim pritiscima. Čini se da je ovaj aspekt potpuno odsutan iz srpske javne debate o digitalnoj ekonomiji.

Ko kontroliše backbone?

Terminom internet backbone (okosnica interneta) opisuju se glavni optički kablovi i čvorišta (hub) koji prenose ogromne količine podataka između kontinenata i regiona. Srbija je u velikoj meri zavisna od evropskog backbone-a, koji prolazi kroz nekoliko ključnih čvorišta u Frankfurtu, Amsterdamu i Londonu. Ako dođe do geopolitičke krize koja prekida te veze – fizički ili regulatorno – Srbija bi ostala izolovana u digitalnom smislu.

Primeri iz stvarnog sveta nisu daleko. U januaru 2024. presecan je podmorski kabl u Crvenom moru, što je uzrokovalo ozbiljne smetnje u internet saobraćaju za delove Azije i Afrike. UNCTAD u svom izveštaju o digitalnoj ekonomiji eksplicitno konstatuje da srpska e-commerce razmena po korisniku ostaje deset puta manja nego u ostatku Evrope – što je delimično i posledica geopolitičke i regulatorne izolacije.

EU integracije: Mač sa dve oštrice

Srbija teži EU integracijama, i to je svakako direktno vezano za digitalnu ekonomiju. Pristupanje EU donosi pristup Digitalnom jedinstvenom tržištu (Digital Single Market) – što znači, između ostalog, i mogućnost prodaje na Amazonu za srpske preduzetnike. Ali to je dugotrajan proces, a u međuvremenu srpski biznisi ostaju u regulatornom međuprostoru – ni u EU ni van njenog tržišnog dosega na način koji im pruža prave prednosti.

Usklađivanje sa GDPR (Opšta uredba o zaštiti podataka), NIS2 direktivom, DSA (Digital Services Act) i DMA (Digital Markets Act) nosi i troškove implementacije koji za manje firme mogu biti značajni. Novi srpski NIS2 zakon to donekle rešava, ali puna primena zahteva resurse – i stručne ljude – kojih nema dovoljno.

Infrastrukturne ranjivosti: Šta se desi kada struja ode?

Postoji slepa tačka u srpskoj debati o digitalnoj ekonomiji: niko ne priča o fizičkoj infrastrukturi kao osnovi za digitalnu otpornost (digital resilience).

Digitalna ekonomija ne može da funkcioniše bez stabilne struje, bez pouzdane telekomunikacione mreže, bez fizički zaštićenih data centara i bez redundantnih mreža koje mogu da preuzmu teret u slučaju pada jednog čvorišta.

Energetska zavisnost kao digitalni rizik

RZS je zabeležio pad fizičkog obima telekomunikacija za 5,3% u 2025. godini. Ovaj podatak je provokativno nenajavljeno ukopan u statistički izveštaj o ekonomiji – i gotovo niko ga nije komentarisao. Pad telekomunikacionog sektora u godini kada digitalna ekonomija navodno procvetava? Tu nešto ne štima.

Srbija je u prethodnom periodu prolazila kroz energetske krize koje su direktno pogađale i IT infrastrukturu. Data centri bez generatora, kompanije bez UPS (Uninterruptible Power Supply – neprekidnog napajanja) sistema, lokalne mreže bez redundantnih putanja – sve to su scenariji koji se dešavaju, bez statistike i bez javne pažnje.

Telekomunikaciona koncentracija

Mali broj telekomunikacionih operatera koji drže većinski udeo tržišta u Srbiji znači da pad jednog od njih može da ostavi bez interneta ogroman broj korisnika i firmi. RATEL-ov izveštaj o tržištu elektronskih komunikacija dokumentuje strukturu tržišta, ali pitanje diversifikacije i otpornosti na pad infrastrukture još uvek nije u centru strateškog razmišljanja.

Primeri iz prakse: Kada teorija postane stvarnost

Teorija o rizicima digitalne zavisnosti lako se može odbaciti kao alarmizam – dok se ne suočite sa konkretnim slučajevima.

Primer 1: Mali biznis, veliki problem

Zamislite online prodavnicu odeće koja je pet godina gradila svoju Facebook stranicu. Dvadeset hiljada pratilaca, solidna zajednica kupaca, redovni prihodi od Facebook i Instagram reklama. Jednog dana, Facebook suspenduje nalog zbog navodnog kršenja odredbi korišćenja – algoritamska greška, ali sistem automatski blokira sve, bez mogućnosti žalbe koja se rešava brže od mesec dana. Firma nije imala sopstveni e-mail newsletter, nije imala sopstvenu bazu kupaca van Facebooka. Tih mesec dana skupo košta.

Ovaj scenario nije izmišljen. Dešava se svakodnevno firmama širom Srbije – samo uglavnom o tome ne pričamo javno jer se smatra sramotom, a ne sistemskim problemom.

Primer 2: Bolnica bez podataka

Avgusta 2025. sajber napadi su pogodili srpske državne sisteme. Među potencijalnim žrtvama su i zdravstvene institucije – sektor koji je globalno jedan od najosetljivijih meta ransomware napada. U SAD-u i Nemačkoj zabeleženi su slučajevi u kojima su bolnice morale da prebacuju pacijente jer su sistemi bili kriptirani. U Srbiji, nivo zaštite bolničkih IT sistema je – na osnovu dostupnih podataka – i dalje ispod minimuma koji bi trebalo da štiti živote.

Primer 3: PayPal saga

Srpski preduzetnici koji rade sa inostranim klijentima dobro znaju šta znači platforma zavisnost u najdoslovnijem smislu. Naplata rada iz inostranstva ostaje birokratski i regulatorni lavirint koji naplaćuje ozbiljan tribut srpskim freelancerima i malim firmama. Ova situacija nije rezultat tehničkih ograničenja, već geopolitičke i regulatorne pozicije Srbije – i direktno utiče na konkurentnost srpskog digitalnog sektora. Za dublje razumevanje digitalne transformacije malih i srednjih preduzeća u Srbiji, preporučujemo i odgovarajući tekst na ITNetwork.rs.

Kako napraviti otporniju digitalnu ekonomiju: Konkretni koraci

Dovoljno o problemima – vreme je za nešto što se u digitalnom svetu zove actionable insights (primenjivi uvidi). Evo šta bi zaista trebalo da se uradi.

Na nivou države

1. Diversifikacija digitalne infrastrukture. Srbija treba da uloži u domaće i regionalne data centre koji bi smanjili zavisnost od stranih cloud provajdera za kritične državne i finansijske sisteme. Ovo nije izolacionizam – ovo je osnovna digitalna higijena.

2. Ozbiljna implementacija, ne samo donošenje zakona. Novi Zakon o informacionoj bezbednosti je dobar korak, ali bez agresivne implementacije i ozbiljnih sankcija ostaje mrtvo slovo na papiru. Potrebni su resursi, obuke i kontrolni mehanizmi.

3. Digitalna pismenost kao nacionalni prioritet. Postavljanje optičkih kablova u sela je neophodno, ali bez programa digitalnog opismenjavanja, to je investicija bez povrata. Potrebni su programi koji targetuju starije stanovništvo, ruralne zajednice i mala preduzeća.

4. Regulatorni okvir za platform dependency. Srbija može da usvoji principe EU Digital Markets Act – koji ograničava zloupotrebu tržišne pozicije velikih platformi – i pre nego što formalno postane članica EU. To bi dalo srpskim biznisima veću pregovaračku moć.

Na nivou firmi

Izgradnja sopstvene digitalne imovine (digital assets). Svaka firma koja posluje online mora da ima sopstveni sajt nezavisan od platformi, sopstvenu e-mail listu kupaca i sopstvenu bazu podataka. Ovo je najvažniji zaštitni korak koji stoji u dometu i najmanjeg biznisa.

Redovni backup i testiranje oporavka. Pravilo 3-2-1 (tri kopije podataka, na dva različita medijuma, jedna van lokacije) mora da postane standard, a ne luksuz.

Edukacija zaposlenih. Phishing simulacije i obuke o socijalnom inženjeringu (social engineering) nisu trošak – one su investicija koja se vraća pri prvom sprečenom napadu.

Cyber osiguranje. Tržište sajber osiguranja (cyber insurance) u Srbiji je u povoju, ali postoji. Za firme koje drže osetljive podatke klijenata, ovo je neophodno.

Na nivou pojedinca

Digitalna higijena (digital hygiene) nije samo briga IT stručnjaka. Svaki korisnik koji koristi internet banking, online kupovinu ili društvene mreže treba da praktikuje minimum bezbednog ponašanja:

Jaka i jedinstvena lozinka za svaki servis (ili upravljač lozinkama – password manager)
Dvostepena autentifikacija (two-factor authentication – 2FA) na svim važnim nalozima
Redovna ažuriranja softvera
Opreznost prema neočekivanim porukama – čak i ako izgledaju kao da dolaze od poznatih pošiljalaca

Budućnost: Tri moguća scenarija za Srbiju do 2030.

Analitičari koji prate digitalni razvoj zemalja u regionu identifikuju tri realna scenarija za Srbiju u narednih nekoliko godina.

Scenario 1: Status quo – skupo po cenu sigurnosti

Srbija nastavlja da raste digitalno, ali bez sistemskih promena. Tržište digitalnog oglašavanja nastavlja da raste, e-commerce se širi, ali zavisnost od stranih platformi ostaje nepromenjena. Sajber incidenti se dešavaju povremeno, nanose štetu, ali ne dovoljno veliku da pokrenu sistemsku reakciju. Digitalni jaz se polako smanjuje, ali sporije nego što bi mogao. U ovom scenariju Srbija ostaje digitalni konzument – zemlja koja troši digitalne usluge, ali ih ne kreira u dovoljnoj meri.

Rizik ovog scenarija nije dramatičan kolaps, već tiho, postepeno zaostajanje za okruženjem. Za pet godina, razlika između srpske i slovenačke ili hrvatske digitalne ekonomije biće još veća nego što je danas.

Scenario 2: Regulatorni skok – uz pomoć EU integracija

Ako Srbija ubrzano napreduje ka EU, dolazi do prisilnog, ali korisnog regulatornog skoka. GDPR, NIS2, DSA i DMA postaju obavezujući okviri, a srpski biznisi dobijaju pristup Digitalnom jedinstvenom tržištu. Srpski preduzetnici mogu da prodaju na Amazonu, PayPal i Stripe funkcionišu normalno, strane investicije u srpski tech sektor rastu.

Ovo je najpovoljniji scenario, ali i najzahtevniji. Zahteva politički kapacitet koji u ovom trenutku nije samorazumljiv, i period tranzicije koji može biti bolan za firme koje nemaju resurse za brzo usklađivanje.

Scenario 3: Digitalna kriza kao katalizator promene

Treći scenario je najdramatičniji, ali istorijski gledano – i najrealniji. Ozbiljan sajber incident koji pogodi kritičnu infrastrukturu, ili masovni pad digitalnih usluga usled zavisnosti od jedne platforme, mogao bi da posluži kao šok-terapija koja pokrene sistemske promene.

Ovako je funkcionisalo u Estoniji 2007. godine, kada su masovni sajber napadi na estonsku digitalnu infrastrukturu pokrenuli izgradnju jednog od najnaprednijih sistema digitalne odbrane na svetu. Estonija je iz te krize izašla kao lider u e-government rešenjima. Srbija ima potencijal za sličan put – ali bi bilo daleko bolje krenuti bez prethodne katastrofe.

Šta nas čeka u narednih pet godina: Trendovi koje ne smemo ignorisati

Bez obzira na scenario, postoje trendovi koji će oblikovati srpsku digitalnu ekonomiju do 2030. bez obzira na to šta mi uradimo.

Veštačka inteligencija kao faktor rizika i zaštite. AI već sada koriste i napadači i odbrana. Deepfake prevare, AI-generisani phishing napadi i automatizovano hakovanje postaju sve pristupačniji za sajber kriminalce. Istovremeno, AI alati za detekciju pretnji i analizu bezbednosti postaju dostupniji i malim firmama. Ko bude brži u usvajanju, biće u prednosti.

Kvantno računarstvo (quantum computing) kao egzistencijalna pretnja šifriranju. Ovo zvuči daleko, ali nije. Procenjuje se da bi kvantni računari do 2030. mogli da razbiju RSA enkripciju koju danas koristi većina sigurnih komunikacija na internetu – uključujući online banking i e-government sisteme. Srbija, kao i sve ostale zemlje, mora da počne da planira prelazak na post-quantum kriptografiju (post-quantum cryptography) – i idealno bi bilo početi sada.

Regulacija veštačke inteligencije. EU AI Act je već na snazi, a njegova primena zahvata i kompanije koje posluju sa EU tržištem, uključujući srpske firme koje imaju inostranog klijente. Neusklađenost neće biti opcija – biće prepreka za rad.

Digitalna valuta centralne banke (CBDC – Central Bank Digital Currency). Više od 130 zemalja istražuje uvođenje digitalne valute centralne banke. Ako Srbija krene u tom pravcu, to donosi novu dimenziju digitalne zavisnosti – ali i novu dimenziju finansijskog praćenja i kontrole koja ima ozbiljne implikacije za privatnost korisnika.

5G i IoT kao novi vektori napada. Širenje 5G mreže i Internet of Things (internet stvari – IoT) uređaja znači da sajber pretnje više nisu ograničene na računare i telefone. Pametni uređaji u domaćinstvima, industrijskim postrojenjima i gradskoj infrastrukturi postaju potencijalne ulazne tačke za napadače. Srbija je tek na početku 5G rollout-a, što znači da ima šansu da ovu infrastrukturu izgradi sa bezbednošću ugrađenom od samog početka – ako se donese prava odluka na vreme.

Srbija koja bira: Konzument ili kreator digitalne budućnosti?

Na kraju, sve se svodi na jedno fundamentalno pitanje – da li Srbija želi da bude zemlja koja konzumira digitalne usluge, ili zemlja koja ih kreira, kontroliše i izvozi?

Odgovor nije dat unapred. Estonija, zemlja sa manje stanovnika od Beograda, izgradila je jedan od najnaprednijih e-government sistema na svetu i postala globalni referentni model. Izrael, koji živi pod stalnom pretnjom sajber napada, pretvorio je tu pretnju u industriju – i danas je globalni lider u sajber bezbednosti. Srbija ima informatičare svetskog kalibra, ima tradiciju tehničkog obrazovanja i ima, što je ključno, još uvek otvorenu mogućnost da napravi prave izbore.

Ali ti izbori imaju rok trajanja. Svake godine bez sistemskih promena, zavisnost se produbljuje, jaz prema EU tržištu se širi, a otklanjanje posledica postaje skuplje. Digitalna ekonomija nije budućnost – ona je sadašnjost. I pitanje nije da li ćemo biti deo nje, već pod čijim uslovima i uz čije rizike.

Digitalna renesansa Balkana o kojoj smo pisali na ITNetwork.rs nije nemoguća. Ali da bi se ostvarila, moramo prestati da slavimo rast koji krije ranjivost, i početi da gradimo digitalni ekosistem koji će izdržati – i kad mreža zatreperi, i kad algoritam promeni pravila, i kad napadač potraži najslabiju kariku.

Srbija može bolje. Pitanje je samo da li hoće.

Tekst je pripremila redakcija ITNetwork.rs na osnovu javno dostupnih podataka, izveštaja institucija i istraživanja navedenih u tekstu. Za sva pitanja, dopune i komentare, kontaktirajte nas putem redakcije.

Korisni linkovi i izvori:

Interni linkovi ITNetwork.rs: