Razvoj veštačke inteligencije doneo je alate o kojima smo do pre samo nekoliko godina mogli isključivo da čitamo u romanima naučne fantastike. Međutim, da bi ovi digitalni asistenti mogli da pišu eseje, kodiraju, odgovaraju na kompleksna pitanja i zvuče potpuno prirodno, oni su morali da nauče ljudski jezik. Taj proces učenja zahteva ogromne količine najkvalitetnijih tekstualnih podataka, a tu na scenu stupaju knjige.
Romanopisci, novinari i stručni autori proveli su godine istražujući, pišući i uređujući svoja dela. Sa druge strane, tehnološke kompanije su te iste knjige iskoristile za treniranje svojih modela, najčešće bez ikakve dozvole, a kamoli finansijske nadoknade. Pitanje koje danas trese i pravni i tehnološki svet glasi – da li je to pošteno i da li autori zaslužuju da budu plaćeni?
Sukob napredne tehnologije i tradicionalnih autorskih prava
Kada koristite alate kao što su ChatGPT, Claude ili Gemini, vi zapravo komunicirate sa sistemom koji je „progutao“ gotovo celokupno ljudsko znanje dostupno na internetu. Veliki jezički modeli (LLM) se oslanjaju na piratizovane baze podataka, poznate pod nazivima kao što je Books3, koje sadrže stotine hiljada autorski zaštićenih knjiga.
Problem leži u činjenici da tehnološke kompanije ostvaruju milijarde dolara profita prodajući pristup ovim modelima, dok ljudi čiji su tekstovi poslužili kao osnovno gorivo za taj uspeh ne dobijaju apsolutno ništa. Autori se s pravom osećaju iskorišćeno, jer je njihov intelektualni rad poslužio kao besplatna sirovina za izgradnju najskupljih softvera današnjice.
Kako se brane tehnološki giganti
Kompanije koje razvijaju veštačku inteligenciju, poput firmi OpenAI i Meta, imaju spremnu pravnu odbranu. Njihov glavni argument oslanja se na američki koncept „pravedne upotrebe“ (fair use). Oni tvrde da AI ne kopira tekstove i ne prodaje ih u originalnom obliku, već ih samo analizira kako bi naučio gramatiku, strukturu rečenice i obrasce povezivanja reči.
Iz njihovog ugla, veštačka inteligencija funkcioniše baš kao i čovek. Kada mladi pisac pročita deset knjiga svog omiljenog autora i zatim napiše svoj roman inspirisan tim stilom, on ne plaća nikakvu naknadu za tu inspiraciju. Tehnološki giganti tvrde da njihovi algoritmi rade potpuno istu stvar, samo na mnogo većoj skali – oni uče, a ne kradu.
Tužbe, pobuna autora i strah od zamene
Ovakva objašnjenja nimalo nisu umirila kreativnu industriju. Usledila je serija masovnih tužbi. Organizacije poput Authors Guild, ali i poznati svetski pisci kao što su George R.R. Martin, John Grisham i Sarah Silverman, zvanično su tužili OpenAI zbog masovnog kršenja autorskih prava.
Ono što pisce najviše plaši nije samo to što su ostali bez honorara, već činjenica da veštačka inteligencija sada može da ih oponaša. Ako AI model pročita sve vaše knjige, on može da generiše novu knjigu u vašem prepoznatljivom stilu za manje od deset sekundi. To stvara realnu opasnost da će mašine, trenirane na radu pravih umetnika, na kraju te iste umetnike zameniti na tržištu i oduzeti im mogućnost zarade.
Kako bi mogao da izgleda pravedan model plaćanja
Jasno je da se tehnološki napredak ne može zaustaviti, ali se mora regulisati. Stručnjaci za autorska prava predlažu nekoliko modela koji bi mogli da reše ovaj konflikt i donesu korist obema stranama:
-
Model licenciranja nalik striming servisima: Baš kao što platforme Spotify i Apple Music plaćaju muzičarima po broju slušanja, AI kompanije bi mogle da kreiraju fondove iz kojih bi se plaćala licenca za korišćenje knjiga. Autori bi dobijali procenat na osnovu toga koliko je njihov rad doprineo modelu.
-
Opt-in sistem: Umesto da automatski preuzimaju sve sa interneta, kompanije bi morale prvo da ponude autorima opciju da dobrovoljno pristanu (opt-in) na to da njihova dela budu ubačena u bazu za treniranje, uz unapred dogovorenu naknadu.
-
Jednokratni otkup prava: Veliki izdavači (kao što su Penguin Random House ili HarperCollins) već uveliko vode pregovore o direktnoj prodaji celokupnih arhiva tehnološkim firmama za desetine miliona dolara. Problem kod ovog modela je što taj novac često ostaje izdavačima, dok do samih autora stižu samo mrvice.
Na kraju dana, veštačka inteligencija je moćna onoliko koliko su kvalitetni podaci kojima se hrani. Bez ljudske kreativnosti, dubokog promišljanja i originalnih ideja koje pisci unose u svoja dela, AI modeli bi vrlo brzo počeli da recikliraju besmisleni sadržaj. Upravo zato, ljudski rad se mora poštovati i pošteno nagraditi. Vreme je da zakoni sustignu tehnologiju, pre nego što kreativna industrija kakvu poznajemo zauvek nestane.
