Da li ste ikada sanjali da vodite restoran? Šta kažete na borbu protiv čudnih čudovišta iz izometrijske perspektive, koristeći oružja sa temom hrane, poput džinovskih mekšača za meso? A šta ako biste mogli da kombinujete ove dve stvari tako što ćete delove ubijenih čudovišta služiti svojim gostima u restoranu? Pa, nemojte da se šokirate, ali upravo to je Cuisineer! Igra počinje tako što vi, Pom, koja izgleda kao devojka-mačka, vraćate se u svoj rodni grad Paell i nalazite porodični restoran u lošem stanju. Njeni roditelji su otišli, ostavljajući za sobom dug koji neko mora da otplati. Očigledno, kao što je to tipično za „dug-em-up“ igre (kako ih ja sada nazivam), vi ste ta osoba koja mora da otplati dug, i to ćete uraditi koristeći džinovske varjače i zapušteni restoran vaših roditelja.
Cuisineer ostavlja veoma jak prvi utisak. Igra je svetla, šarena i dobro animirana, a igranje je zadovoljavajuće. Borba je posebno impresivna – osećate udarac svog oružja, a mehanika je veoma responzivna i brza. Vođenje restorana je takođe čudna radost, kao i uvek u ovakvim igrama. Postoji nešto posebno u trčanju okolo, pripremanju jela, uzimanju novca i povremenom zaustavljanju gostiju koji pokušavaju da pobegnu bez plaćanja – jednostavno je prirodno zabavno.
Problem je u tome što je igra ekstremno repetitivna.
Počnimo sa borbom. Nakon prve runde i osvajanja osećaja za to kako borba funkcioniše, moja druga runda je odmah delovala previše poznato što se tiče okruženja. Očigledno, počinjem u istoj zoni, pa očekujem sličnu tematiku, ali borio sam se kroz mape koje sam već video u prvoj rundi. Pretpostavljam da sam očekivao mnogo veću raznolikost mapa ili detaljniju proceduralnu generaciju, ali svaka naredna runda je bila ista. Brzo je postalo veoma monotono – čak su i neprijatelji obično na istim mestima i istog tipa kao i prošli put.
Restoran ima sličan, ali izraženiji problem. Iako je, slično kao i borba, u početku zabavan, brzo postaje dosadan zbog svoje repetitivnosti. Počinjete sa jednim loncem u kome možete kuvati, pripremajući hranu po porudžbini dok čekate da se tajmer isprazni, pre nego što požurite da je odnese gostu (ili da je oni pokupe ako vam se ne da). Ne možete ništa staviti u red dok ne unapredite opremu, što će vam takođe otključati recepte višeg nivoa, ali iskustvo korišćenja je uvek isto – isti meni i tajmer. Sve ostale radne stanice u kuhinji funkcionišu na potpuno isti način, tako da brzo gubi svoj sjaj i postaje samo dosadan posao.
Igra u restoranu se jednostavno nikada ne razvija onako kako biste očekivali. Uz neke dodatke, poput osoblja koje bi pomoglo u restoranu, ili nečega više od osnovnog korišćenja menija za kuvanje, uz veću raznolikost u divljini, ova igra bi mogla biti fenomenalna. Volim ovakve igre u kojima se borba i menadžment međusobno prožimaju, ali iako Cuisineer ima dobru osnovu, nema dovoljno dubine da vas zadrži.
Stvari između vođenja restorana i avantura su takođe, ne iznenađuje, veoma repetitivne. Zaradite nove recepte obavljanjem sporednih zadataka, koji se gotovo uvek svode na to da nekom u gradu donesete sumnjivo veliku količinu nečega. 15 komada drveta za slikanje, 25 najređeg sastojka koji sam do sada pronašao, 10 određenog jela koje moram sam da skuvam, sa ograničenim redom na radnoj stanici koja to radi, tako da moram da stojim i gledam u meni dok se traka puni.
Nadogradnja restorana je spora i mukotrpna, sa ulaganjem velikih količina novca i resursa kako biste otključali nekoliko dodatnih pločica za pod za prvih pet nadogradnji. Vaš frižider takođe treba nadograditi, kao i skladište za drvo i kamen, koristeći iste resurse. Drvo, kamen, orihalkum i slično sve se dobija razbijanjem stena i drveća koje možete uništiti tokom borbe, tako da ponekad provodite isto toliko vremena trčeći okolo i razbijajući drveće i kamenje koliko i boreći se protiv neprijatelja.
Sistem za plen je takođe veoma ograničen. Nisam pronašao novi predmet satima, a poslednji koji sam pronašao – solju i biber – koristio se potpuno isto kao i plave kristalne bokserske rukavice koje sam već koristio. Svako oružje ima svoju posebnu moć, ali ponekad vas ostave izloženim dok se aktiviraju i nanose manje štete nego da ste napali normalno, tako da sam, osim nekolicine koja vas pomera napred ili napada sa distance, uglavnom ignorišao. Afiksi koje predmeti imaju takođe su delovali obećavajuće u početku, sa jednim ili dva koja su prilično promenila ponašanje, poput ostavljanja lokve leda kada izvršim nalet koja zamrzava neprijatelje, ali su brzo postali veoma isti, a kada sam počeo da nadograđujem svoju opremu, nisam želeo da je menjam i uložim novac u nadogradnju.
Kada uđete u grad Paell, ponekad su prodavnice zatvorene, tako da ih ne možete koristiti, a svi previše dele informacije čim počnete da razgovarate sa njima. Uprkos tome što izgleda lepo, osećao sam strepnju kada sam morao da uđem u grad kako bih pronašao određenog davaoca sporednih zadataka i isporučio mu bilo koju nesrazmernu količinu sastojaka, jer ih ima toliko mnogo da nikada nisam mogao da zapamtim koji je tačno tražen. Svaki put sam samo trčao između svih njih i nadao se da ću ga pronaći pre nego kasnije. Ne pomaže ni to što ponekad nisu ni tamo.