Dok svi pričaju o udaranju nacista, poželeo sam da proverim Wolfenstein: Cyberpilot iz 2019. godine. Naravno, postoji novija igra koju sam mogao da pogledam, ali želeo sam nešto u VR – u.
To je pucačina iz prvog lica smeštena u alternativnu 1980. godinu, a Francuski otpor je zatražio vašu pomoć. Ne uključuje se šunjanje okolo, niti prljanje ruku uljem za oružje, već imaju poseban zadatak za vas. Korišćenjem nacističke kontrolne sobe, hakovaćete razne mehaničke jedinice i koristiti nacističke ratne mašine protiv nacističke ratne mašine!
Tokom manje od dva sata, koliko ćete provesti u četiri nivoa i međuigrama, daljinski ćete kontrolisati tri različite mašine dok pucaju, prže i pale razne neprijatelje koje možete sresti u drugim Wolfenstein igrama koje je razvio MachineGames. Ovaj naslov je uglavnom razvijao Arkane Studios, ali uz input MachineGames kako bi se osiguralo da se uklapa u ostale naslove iz franšize. Ali ne, B.J. Blazkowicz se ne pojavljuje, niti se pominje.
Dobijate naređenja od Marije i Jemme, članica Francuskog otpora, od kojih vam jedna govori preko zvučnika, a druga putem teksta na monitoru. Interakcije su u redu, ali je malo nezgodno stalno gledati u ekran, koji će se povremeno pomerati ispred vas, bez nekog očiglednog razloga kada će to učiniti.
Događaji igre se dešavaju neposredno pre Wolfenstein: Youngblood, pa se pominju u toj igri, u slučaju da ste već igrali i bili zbunjeni ko ili šta je Cyberpilot. Pa, to ste vi, onaj koji daljinski kontroliše robote i puca na Zeppeline iz vazduha. Naravno, to možete učiniti samo u jednom nivou, ali osećao sam se moćno kada sam pucao na jedan ne očekujući da će nešto učiniti.
Imao sam nekoliko problema, najčudniji je bio način korišćenja menija. Kada se meni pojavi na monitoru u VR naslovu, navikao sam da biram opcije dodirom – ali u Cyberpilot morate koristiti palčak, sa okidačima za izbor ili povratak. To je čudna odluka.
Prvi nivo me je takođe učinio prilično mučnim, čak i sa postavljenom vinjetom pokreta na visoku. Nakon toga sam promenio kontrole tako da kamera ne prati moj desni kontroler, što je izgleda popravilo stvari za ostatak igre.
Kada ne pucate na naciste, Cyberpilot vas priprema za borbu mehovima. To je lep deo izgradnje sveta koji vas tera da otvorite panel pajserom kako biste reprogramirali datakartu, umesto da je posao već obavljen za vas. Nakon svakog nivoa takođe otključavate igračke jednog od neprijatelja ili robota, što je potpuno nepotrebno i obožavam to.
Wolfenstein: Cyberpilot je zabavna distrakcija koja vam omogućava da ubijate naciste, ali s manje od dva sata igranja teško je preporučiti po punoj ceni. Dobar je dodatak za poboljšanje lore – a za alternativnu vremensku liniju MachineGames, pa će obožavaoci definitivno dobiti nešto iz toga, ali verovatno nije za svakoga.
