Evo pitanja za vas koje bi moglo da odredi da li želite da uložite vreme ili novac u Way of the Hunter. Da li želite da igrate video igricu? Ili želite da idete u lov? Jer ako želite da igrate video igricu, predložićemo vam da ostanete daleko, daleko od Way of the Hunter. Ali ako želite da idete u lov – što znači da šetate kroz šumu satima bez da vidite nijednu životinju, da se skrivate danima u nadi da će vaša meta naići, ili praviti najmanju buku i gledati kako vas čuje stvorenje udalјeno 200 metara i odskoči na način koji se graniči sa natprirodnim – onda je Way of the Hunter definitivno za vas.
Iako je Way of the Hunter zaista video igrica, duboko je fokusirana na usklađivanje sa onim što bi neko doživeo kada bi zakačio pušku na leđa i odlutao u divlјinu. Way of the Hunter je realističan na gotovo ropski način, što dovodi do nekih ozbilјno nadrealno neaktivnih momenata u video igrici. Životinje koje igrač treba da lovi lutaju ogromnim otvorenim svetom, a igrači mogu ili a) da lutaju okolo i pokušaju da ih pronađu a da ih ne uplaše, ili b) da sede i čekaju blizu mesta za hranjenje ili pojilo i nadaju se da će životinje svratiti.
To je dovelo do situacija u kojima smo se smestili u skrivalište, a zatim otišli u kuhinju da napravim supu iz konzerve, povremeno gurnuvši glavu iza ugla da vidimo da li se desio jelen kojeg smo jurili. Realističan? Naravno. Zabavna igra? Možda ne. Sedeli smo za malim stolićem u našoj dnevnoj sobi, gledajući u televizor između zalogaja kako bi pregledali polјe iza našeg skrivališta. Pomislili biste da bi Way of the Hunter shvatio da je prošlo mnogo vremena i stavio nešto – bilo šta – u naš vid vidokruga. Jok. Ako nema životinja, nema ni životinja.
Čini se da je sve u Way of the Hunter napravlјeno da pruži autentično iskustvo lova, od ponašanja životinja do balistike svakog oružja. Praktično, to znači da tek treba da pogodimo životinju sačmarom jer ne možemo da se približimo dovolјno da to uradimo, umesto toga pucam na patke i fazane iz puške velike snage koja ih praktično eksplodira pri udaru. I moramo apsolutno da udarimo kišom metaka veće divlјači pre nego što konačno pristanu da legnu i umru – obično na nekom udalјenom mestu gde ih nađemo sklupčane nakon dan ili dva.
Koliko je teško ubiti životinju u Way of the Hunter? Pa, hajde da upotrebimo našeg prijatelјa jelena mazgu Hollywood-a kao primer. U ranim fazama kampanje vođene pričom (koja radi solidan, iako čudan, posao upoznavanja igrača sa osnovama igre), igrač ima zadatak da sruši „Hollywood“ – jednog specifičnog dragulјa sa deformisanim rogom koji luta unaokolo sa grupom prijatelјa jelena u nekoliko kilometara širokom pojasu polјa i šume. Pronalaženje Hollywood-a je zadatak koji je izuzetno težak. Nјegovo uklanjanje bilo je jedno od najvećih dostignuća u igrici u našem životu. Zato što je Hollywood, vidite, Terminator jelena mazge. On. Neće. Umreti.
U Way of the Hunter, igrač koristi „Hunter Sense“ da locira dokaze o aktivnostima životinja. Ovo vam omogućava da otkrijete područja „potrebe“ – mesta na kojima životinja jede, pije ili odmara. Takođe možete da pronađete staze za igru, koje obično povezuju ova potrebna područja, pružajući prirodan put životinjama da se kreću po šumi. Hollywood teflonski jelen provodi većinu njegovog vremena sa njegovim haremom dama košuta koji se druže u ovim potrebnim područjima, koja su odvojena ogromnim polјima visoke trave i zamračenim područjima guste šume.
Ako igrač pokuša da priđe grupi jelena razumnim tempom hoda, odmah će vas otkriti i skočiti kao preplašeni zečevi u šumu. Osetlјivi su na zvuk i mogu da nanjuše da dolazite u zavisnosti od toga u kom pravcu vetar duva. Ne, igrač mora da uzme u obzir smer vetra i da priđe u čučanju da spreči buku, što omogućava igraču da se kreće brzinom od približno 400 metara na sat.
Dakle, morate da pronađete jelena. Morate da budete u dometu gađanja jelena. A onda morate da smaknete jelena. Posebna napomena: jelen poleće u šumu nakon što je ustrelјen, pa budite spremni da ga pratite po krvi koju ostavlјa na travi i žbunju iza sebe.
I koliko nam je trebalo da srušimo Hollywood? Tri dana. Ne mislimo na tri dana u igri (koji prolaze beskrajno sporo – mislimo da je možda sat za igru duplo brži od realnog vremena). Mislim tri dana iz stvarnog sveta. Proveli smo tri dana na i van – i ceo vikend igrajući video igricu – loveći Hollywood.
Sada pogledajte ovo forenzičko ispitivanje različitih pogodaka koje je Hollywood primio bez umiranja.
Prvi dan:
Zatekli smo Hollywood kako žvaće zelenilo sa njegovom grupom jelenskih fufica. Nakon što smo ga dvaput uplašili, postavlјamo ono što mislimo da je prilično dobar pogodak u glavu. Iscedim jednu, udarajući Hollywood u nešto što nam liči na glavu. Ispostavilo se da je naš metak ušao u Hollywood-ov vrat, nanevši mu štetu na lobanji za koju je u stanju da slegne ramenima. Hollywood beži u šumu, a mi ga vidimo tek sledećeg dana. naš prvi pogodak:
Drugi dan:
Hollywood je primećen kako pije u reci. Puzamo tako polako kroz neko žbunje. Pošto je naš pogodak u glavu bio neverovatno neefikasan, odlučili smo se za pogodak u telo. Uspevamo da probijemo metak kroz telo Hollywood-a od zadnjeg dela pa sve do ramena, prolazeći kroz njegove vitalne organe i probijajući mu jetru i pluća. Hollywood prestaje da pije i veselo skakuće preko polјa i u šumu. Pratimo krvni trag dok se ne rasprši u teškom grmlјu šume.
Treći dan:
Otkrio smo da smo najuspešnije pronašli Hollywood-a rano ujutru, tako da smo počeli brzo da se vraćamo u naš lovački dom i spavamo kroz cele dane do 6:00 ujutru. To može da bude simptomatično za neki čudan oblik depresije. U onome što je verovatno naš dvanaesti pokušaj, pronalazimo Hollywood-a kako leži u travi. Napravimo još jedan hitac, opet probijamo Hollywood-ova pluća. Ponovo beži, ostavlјajući nas da ludo psujemo i da držim kontroler dovolјno snažno da slomimo kosti. Opet, pratimo trag krvi. Opet gubimo taj trag.
Kasnije tog popodneva, video smo Hollywood-a kako leži mrtav ispod drveta u polјu. Pomalo obeshrabreni što nismo uspeli da ga vidimo kako konačno umire, ipak odlučujemo da je ovo pobeda i krećemo u sledeću misiju da eksplodiramo neke patke u močvari. Usput smo odlučili da našim džipom pregazimo jelena, samo da čujemo zadovolјavajuće krckanje.
Fraza „neverovatna poteškoća“ se često koristi u video igrama. Ali ne mislimo da je dovolјno jaka da dočara koliko je zaista težak Way of the Hunter. Plikovi nisu dovolјni. Ovo je igra kojoj treba skovati novu frazu – nešto poput „nivoa težine karcinoma pankreasa“. Ili „nivoa težine požara u Jeloustonu iz 1988.“, ili možda „nivoa težine Apolo 13“. Ova igra je teška kao pakao.
Pored poteškoća – koje u potpunosti priznajemo da će se nekim igračima apsolutno svideti – postoji niz problema sa kvalitetom života koji sputavaju Way of the Hunter. Tačke za brzo putovanje su malobrojne. Ostavlјajući igraču da vozi ogromne udalјenosti u njegovom krhkom džipu kako bi stigao do različitih lovišta. Jedini način da unapredite vreme je da se vratite u kamp i spavate. Što je krajnje nezgodno kada pokušavate da zakoračite u neko područje. A kretanje igrača je tako, tako sporo. Opet, ovo su ustupci napravlјeni da bi igra bila realistična, ali oni čine tempo igranja krajnje ledenim.
Takođe treba da napomenemo da je Way of the Hunter – barem verzija pre izdanja koju smo igrali – tehnički u prilično teškom stanju. Obično ne prozivamo stvari kao što su problemi sa brzinom kadrova ili iskačućim teksturama osim ako nisu strašne. Ali u ovom slučaju stvari izgledaju prilično grubo. Na podrazumevanoj mapi, igrači će povremeno videti igru kako crta teksture na stenama i izbacuje žbunje na njihovo mesto. Naročito u doba dana kada su senke dugačke. Ali na sekundarnoj Transylvania mapi problemi sa vizuelnim izgledom su skoro konstantni. Prešli smo sa Quality na Performance mod da vidimo da li će to da ispravi stvari. Ali činilo se da su se problemi samo pogoršavali.
A ipak – postoji nešto neopisivo kvalitetno u čemu smo uživali u Way of the Hunter. Kada je ispunjavanje zahteva igre ovako teško, postoji osećaj dostignuća kada konačno uspete. A ponuda tako realnog sveta za lov nudi povremene nagrade.
Jedne večeri smo odlučili da se okušamo u noćnom lovu. Puzali smo oko pola sata pre nego što smo videli znak kretanja. Ispostavilo se da je to lisica. Učinili smo ono što smo mislili da je prilično dobar pogodak, samo da bi videli lisicu kako briše u šumu. Kao i obično, pokušali smo da pratimo trag krvi, samo da bi se prehladili.
Dva dana kasnije, lovili smo glupog Hollywood-a kada smo videli lisicu kako puzi uz reku. Ovog puta smo pogodili glavu i oborioli lisicu. Nakon što smo pregledali forenzičke podatke da vidimo kakav je naš hitac. Bili smo zaprepašćeni kada smo videli da smo već ranije upucali ovu lisicu. Ispostavilo se da je to ista lisica. To znači da je Way of the Hunter realističan do te mere da se iste životinje gmižu po šumi. Ne mreste se samo u bilo kojoj staroj stvari.
Postoje misije koje uklјučuju ubijanjanje manjih životinja da bi se ojačao genetski fond, a igra obaveštava igrača da će životinje koje su izabrali da ubiju imati sveukupni uticaj na zdravlјe ekosistema. Činjenica da sistemi igre rade tako duboko je zaista impresivna, kao i sam obim stvorenih svetova. Igrač na kraju otkriva druge lјude koji naselјavaju ove oblasti, i krozizvršavanje nekih zadataka za njih, dobija dozvolu da lovi i u njihovim područjima. Sve je to veoma veliko, veoma temelјno i – na stranu vizuelna pitanja – vrlo realistično.
Postoji publika koja će voleti ovu igru zbog njene posvećenosti realizmu, a grafički problemi koje smo naveli će na kraju biti patch-ovani. Možemo da zamislimo neke lјude koji će načiniti Way of the Hunter njihovom primarnom igrom, verovatno je igrajući godinama. Ima toliko životinja, toliko zemlјe za pokrivanje, toliko oružja i alata za učenje i savladavanje. Sam obim igre je izazov za istrajnost igrača. Bilo je trenutaka dok smo igrali Way of the Hunter da smo se pitali „Da li počinjemo da razumemo ovo?“. I iako je to možda bio simptom Stokholmskog sindroma u video igrici, odgovor je ponekad bio „Da“.
Ali mnogim fanovima video igara, Way of the Hunter će se osećati kao beskrajna spora šetnja kroz praznu šumu. Sve zavisi od vaše perspektive i vrste aktivnosti u kojima uživate. Nekima će možda biti dosadno, ali tamo će biti lјudi koji će apsolutno voleti da objavlјuju skrovišta i povremeno pucaju na bilo koje stvorenje koje se dogodi pored. Moramo da priznamo, može biti čudno hipnotičko. I naravno, Way of the Hunter vam daje nešto na šta možete povremeno da pogledate dok se koncentrišete na jedenje supe.
Strašno teško. Ledeni korak. Grafički usporeno. Pa ipak, postoji nešto hipnotičko i impresivno u obimu Way of the Hunter i to je posvećenost održavanju realnog iskustva lova, u dobru ili u zlu. Uđite u ovo očekujući realizam – i mislim na realni, polu-dosadni realizam – i bićete u pravom raspoloženju.
