Kako se serijal Total War razvijao kroz godine, primetio sam trend smanjenja broja frakcija/početnih pozicija. Protivteža tome je da, ako se vratite i igrate rane naslove Total War-a ili Total War: Rome Remastered, sličnosti između frakcija su neosporne. Kako se serijal razvijao, igre poput Total War: Warhammer i Total War Saga: Troy dodale su raznolikost u jedinicama, svojstva specifična za frakciju, pa čak i specifična svojstva za vođe kako bi se suprotstavilo manjem broju frakcija. Sada ću spomenuti Total War: Three Kingdoms kao priključak. Ovo me dovodi do Total War: Pharaoh i moje glavne primedbe: ono se na početku čini uskim.
Moram priznati da je to razumljivo zbog vremenskog perioda. Bronzano doba nije bilo poznato po jurišima konjicom i opsadnim ratovanjima. U stvari, Total War: Pharaoh već krši istorijski realizam tako što vam dozvoljava da podrivate zidine grada. Nemam problema sa tom uključenošću jednostavno zato što ima smisla iz igračke perspektive. Dakle, odmah ćete primetiti nedostatak katapulta, arbaleta i trobrije. Takođe ćete primetiti potpuni nedostatak konjičkog ratovanja, a vaše pokretne jedinice su četiri sa strelcima, neke sa oštrim predmetima na njima ili nekim drugim težim četvoročetima.
Možda mislite da vodim ka tome da raznolikost jedinica nije baš raznolika.
Bili biste u pravu da razmišljate u više makro smislu. Imate pešadiju, strelce i četiri sa strelicama i mačevima, kopljima i palicama – sa ili bez štita. Međutim, ono što Total War: Pharaoh radi dobro i poboljšava u odnosu na svog prethodnika Total War Saga: Troy – nemojte se prevariti, ovo je Total War Saga igra, jednostavno su izostavili „Saga“ – jeste raznolikost ovih pešadijskih jedinica. Od težine oklopa do stila mača, jedinice nude više taktičkih mogućnosti nego ikad. To nije samo jednostavna mera štete, zdravlja i oklopa.
Još nešto preuzeto iz Troy je povezivanje određenih tipova jedinica sa regionima na mapi. Ramzes je verovatno glavni „lik“ ove igre, pa ćete verovatno igrati kao njega (svakako postoje samo osam ‘frakcija’), i preuzećete Sinajski poluostvro. Sa ovim poluostvrom dolazi mogućnost regrutovanja jedinica Habiru. Različite oblasti na mapi mogu ponuditi druge jedinice koje može da regrutuje vlasnik frakcije, što svakako dodaje sloj igri, čak i ako se ove jedinice mogu široko opisati kao pripadnici iste klase kao i druge (doduše, praćkarke i bacači kopalja su specifični za region na osnovu onoga što sam video). Vođe takođe imaju neke jedinstvene jedinice, sa tri frakcije kojima pripadaju (egipatska, kananska ili hetitska) koje takođe imaju specifične jedinice.
Sve ovo se dobro prenosi u stvarne bitke, koje su se vratile jednoj vojsci, a ne pratnjama kao u Total War: Three Kingdoms.
Težina jedinica i druge osobine imaju uticaj, kao i teren i vreme koje ima primetniji efekat. Na primer, peskovit vetar će opustošiti vaše jedinice tokom duge bitke, ali će isto to učiniti i vašem neprijatelju. Kao neko ko je igrao svaku jedinu Total War igru koja je izašla, ne mogu iskreno reći da se bitke mnogo menjaju. Može se činiti grandioznije, a raznolikost (aerijalne jedinice, pomorske jedinice) može da varira, ali samo mali dodaci poboljšavaju već odlično iskustvo.
Ono gde se Total War: Pharaoh pokušava razlikovati je način na koji radite između bitaka. Pošto sam najduže igrao kao Ramzes, koristiću Egipćane kao primere u ovoj recenziji, ali ako se odlučite za jednog od dva Hetita ili jednog od dva Kanaanita, slično je. Prvo i najvažnije je put do postajanja faraona ili velikog kralja (Egipatskog ili Hetitskog, redom). Kako razvijate svoje zemlje, sticaćete legitimitet. Što više legitimiteta imate, bolje ćete biti pozicionirani tokom građanskog rata (najveći legitimitet postaje vođa). Konačno, doći ćete do tačke kada ćete želeti da započnete građanski rat jednostavno zato što želite da budete kralj.
Iako je to krajnji cilj, put je interesantniji.
Ponovo, ograničićemo se na Egipćane – ali Hetiti imaju svoju verziju. Svaki potez vam omogućava da koristite akcije u sudu, gradeći poštovanje kod različitih lidera na različitim položajima u sudu. Takođe možete zauzeti i sopstveni položaj i ostvariti njegove koristi. Za mesta na kojima niste prisutni, koristite poštovanje kod tih mesta – i akciju – kako biste takođe ostvarili te koristi. To je interesantan sistem koji neće promeniti tok rata, ali može ponuditi kratkoročne koristi. Popust na održavanje određenih jedinica ili struktura uvek je koristan.
Ovo se dodaje taktičkom stilu izgradnje vaših oblasti. Gradovi ne mogu da budu univerzalne u svemu, pa ćete želeti da stvorite nekoliko vojnih centara. Većina će pomoći vašoj ekonomiji i zaokružiće se sa nekoliko oblasti koje će pomoći vašem verskom statusu, što nas dovodi do religije. Kao i sa jedinicama, osvajanje određenih oblasti takođe vam predstavlja nove bogove. Kako prolazite kroz svoje istraživanje, otključavaćete do tri mesta za štovanje, što vam omogućava da štujete tri boga i dodelite generala da bude posvećeni general tog boga. Ovo donosi pojačanja za generala i svaku oblast sa hramom, ali budite upozoreni da dozvoljavanje neprijatelju da opustoši hram ili svetilište donosi posledice.
Da sumiram o građenju, svaka oblast ima nekoliko mesta za izgradnju pomoćnih struktura, od tvrđava i stražarnica do trgovinskih postova ili svetilišta. Taktičke mogućnosti s ovim su takođe odlične, omogućavajući vam da uradite bilo šta, od uklanjanja osipanja u pustinjama do održavanja odvojene male vojske (do deset jedinica u tvrđavi) spremne za pomoć u opsadi. Total War: Pharaoh je verovatno jedna od, ako ne i najbogatija igra u dodatnim aspektima i razmatranjima tokom grand strategije, što je pre nego što pomenem da možete izabrati svoje nasleđe – moje omiljeno je Khufu graditelj za Egipćane, jer mogu da gradim čuda sa dalekosežnim koristima.
Mogao bih nastaviti, na primer, o tome kako dobijate još više moći i bonuse kada postanete faraon.
Kako je sistem levelovanja i prilagođavanja likova, iako ograničen, mnogo dostupniji i isplativiji nego u bilo kojoj drugoj Total War igri do sada. U prethodnim igrama, svakog generala bih vodio istim putem; ovde postoji odličan razlog za specijalizaciju. Sve to čini izuzetno raznovrsno Total War iskustvo, iako mapa može biti prilično ograničavajuća zbog rasporeda (kretanje od Egipta prema severu je usko, da kažem najmanje).
Poslednja tačka na koju želim da se osvrnem, a koja mi se ne sviđa previše, jeste status civilizacije tokom celog igre. Deset gradova deluje kao „stupovi civilizacije“; kako se razvijaju, više bodova ide u to, a ako je civilizacija na višem nivou, igra je svetlija i manje napada od AI kontrolisanih morskih naroda i pustinskih plemena. To je sjajna ideja u teoriji, ali preko 95% mog vremena provedenog u igri bilo je sa civilizacijom u stanju propadanja ili na rubu jer sam kontrolisao samo tri ili četiri gradova stupca. Očigledno, samo se meni može verovati da usrećim čovečanstvo.
Sveukupno, mogu iskreno reći da je Total War: Pharaoh veoma dobra Total War igra. Moj omiljeni je i dalje Three Kingdoms, ali to ne znači da neću igrati još ove igre. Ako ste ljubitelj serijala i sličnih strategijskih igara, smatrajte ovo toplom preporukom – a fanovi serijala koji žele da se presele u više istorijsko okruženje umesto fantastičnog, trebalo bi da budu srećni.