The Shell Part III: Paradiso je remaster verzija Kara no Shoujo – The Last Episode, završnog poglavlja Kara no Shoujo serijala od Innocent Grey, koji je originalno objavljen u Japanu 2020. godine. Prošle godine sam nazvao The Shell Part II: Purgatorio „svjedočanstvom narativnog potencijala vizuelnih novela“, a oba dela, I i II, zaslužila su mesto na našoj godišnjoj listi najboljih vizuelnih novela.
Imao sam visoka očekivanja od The Shell Part III, i igra je imala neverovatnu osnovu na kojoj bi mogla da izgradi ta očekivanja. Nažalost, ovo nije trijumfalni završetak serijala na koji sam se nadao.
Pre nego što nastavim, treba da znate da The Shell Part III: Paradiso sadrži grafičke prikaze nasilja, seksualnog nasilja i motanja. U ovoj recenziji neće biti prikazanih nijednih grafičkih prikaza, a diskusija o tim elementima biće površna. Steam izdanje The Shell Part III je cenzurisano, ali besplatan R18 patch je dostupan preko Johrena. Kako je The Shell Part III poslednji deo trilogije, imajte na umu da ova recenzija sadrži spoilere za prva dva dela.
Priča The Shell Part III: Paradiso počinje 1958. godine, nastavljajući se odmah nakon događaja iz The Shell Part II. Početni sati narativa su možda najjači deo The Shell Part III. Tu se najjasnije vidi neverovatno snažno pisanje likova koje serijal poseduje. The Shell Part III briljira u unošenju tenzije i emocije u inače tipične prizore svakodnevnog života. U dijalozima između likova, onoliko je značajno ono što nije izrečeno koliko je i ono što je izrečeno.
Scenario The Shell Part III poseduje nežnu intimnost koja oživljava likove, njihova iskustva i emocije, na način koji bez napora utka značenje čak i u najobičnije događaje. Najbolji primer ovoga vidi se u ovim početnim satima, kada naš protagonist, Reiji Tokisaka, oplakuje gubitak Toko Kuchiki. Reijina tuga je tiha, ali moćna. Slatki, nežni trenuci iz The Shell Part I koji su oživljavali Toko sada se neprimetno koriste da prenesu tu tugu igraču. Ovo je stalna tema u The Shell Part III, jer snaga prva dva naslova, kao i likovi i atmosfera koje su oni stvorili, nose većinu emotivne težine narativa.
To ne znači da je The Shell Part III bespomoćan bez snage svojih prethodnika. Postoje novi zapleti sa sporednim likovima poput Uozumija i Kyoko, gde je veliki deo teškog rada prepušten scénariju The Shell Part III. Takođe se pojavljuju novi likovi, poput Chie Kuboi, koji imaju svoje intimne, emotivne lukove, mada nijedan od njih ne doseže visine prethodnih unosa, uglavnom zbog nasumičnog ritma i preopterećenog narativa.
Najveći problem koji je The Shell Part III morao da prevaziđe jeste nedostatak dugotrajnih misterija. Postoji samo jedna značajna nerešena narativna nit iz The Shell Part II, a to je mesto gde se nalaze Tokoino dete i njen otmičar Naori Kuroya. Pored te misterije, ima mnogo nerešenih lukova likova, ali ne i dovoljno narativa kojim bi se oni povezali. Da bi se izborio sa ovim problemom, The Shell Part III stvara sopstvene misterije.
Priča se ubrzava nakon otkrića ranije neobjavljene slike Shinzo Mamiya. Izložba slika u Tokyo Metropolitan Art Museum pokreće novu seriju ubistava, sa leševima iskomaniranim tako da podsećaju na ovo novo delo. Reiji je, naravno, uvučen u istragu, i prvi pravi narativni luk The Shell Part III počinje. Taj prvi luk je intenzivan i pun napetosti, a scenario igre zadržava svoju neverovatnu sposobnost da igrača drži na ivici. Prolazna pominjanja neobičnog odsustva nekog lika stvaraju mračno očekivanje, sumnje se usmeravaju na mnoge likove, a naizgled jednostavni odgovori deluju kao zavaravanje.
Još uvek se oseća opipljiv strah kada narativ menja perspektivu ka poznatim sekcijama nalik na romane, prikazujući nepoznatu tačku gledišta sa oskudnim vizuelima, koje su u prethodnim unose često korišćene za „perspektivu ubice“. To je moćno, ali ne traje. Ova preostala napetost dolazi od saznanja šta The Shell može, od onoga što su prethodni naslovi postigli. The Shell Part III uskoro pokazuje da nije sposoban za iste dramatične podvige.
The Shell Part III se kreće prebrzo. Tempo je apsurdno brz, naročito kada se uzmu u obzir ambicije scenarija. Ako planirate da rastavite više lukova likova, završite prethodnu misteriju, a potom započnete i završite nekoliko novih lukova, potrebno je uzeti vreme. Napetost prethodnih naslova postoji kao gusta, depresivna magla koja vas obuzima i ne propušta, dok se The Shell Part III zadovoljava skakanjem sa scene na scenu, sa malo vremena da se događaji obrade.
Odluka da se proširi postava u The Shell Part III mogla je biti interesantna, i neki likovi imaju prilično zadovoljavajuće lukove, ali neki deluju kao da nemaju nikakvu svrhu. Jedan takav novi lik je Kaede Watanuki. Kaede je psihijatr Masaki Tomoyuki, preuzimajući ulogu koju je ranije obavljao Makoto Rokushiki. Postoji ogroman potencijal za pripovedanje ovde, i pretpostavio sam da će njeni razgovori sa Masakijem istraživati njegovo mentalno stanje i unaprediti njegov luk. Međutim, to se ne dešava. Razgovori između Kaede i Masakija su užasno plitki, ponekad čak i uvredljivo prazni. Kaede ima sreće što je 1958. godine; da je radila danas, verovatno bi bila odmah otpuštena. Do kraja The Shell Part III, Kaede se najviše pamtila po svojim besmislenim preponderacijama o razlici između psihijatra i psihologa, što, s obzirom na neke događaje u koje je umešana, predstavlja potpuni raskol za scenario.
Postojeći likovi ne uspevaju mnogo bolje u The Shell Part III. Masaki je dobar primer toga. Iako postoji rezolucija Masaki-inog luka u nekim od završetaka igre, vrlo je malo toga što povezuje tu rezoluciju sa događajima unutar same igre. Čini se kao da Masaki skače direktno sa A na D, uz samo prolazne poglede ili polovična priznanja za B ili C. A Masaki je jedan od boljih primera pisanja likova u The Shell Part III. Drugi likovi, poput Fumiya Kuchiki, jedva da li liče na sebe. Čak i zastrašujuće impozantni Makoto Rokushiki više deluje kao narativni uređaj nego kao potpuno razvijen lik.
Nove ključne misterije koje pokreću narativ The Shell Part III, kada se posmatraju odvojeno od konteksta prethodnih naslova, sasvim su upotrebljive. Ono što je frustrirajuće jeste način na koji se povezuju sa preostalom misterijom The Shell-a. Razvoj u tom smislu dešava se gotovo isključivo slučajno, sa novim likovima i informacijama ubrzano ubačenim da popune praznine. Ovo dovodi do izraženog nedostatka napetosti, a nedostatak razvoja i emocionalne investicije u nove likove ostavlja misterije da deluju isprazno.
The Shell Part III zahteva višestruko igranje da bi se videlo sve, sa brojnim razgranatim putevima i završecima. Svako novo igranje prikazuje nove perspektive na događaje igre, što donekle pomaže da se popravi ukupna narativna struktura, ali ne uspeva da doda mnogo emotivne težine događajima, a nove informacije otkrivene su često prilično očigledne, nešto što ste verovatno već povezali.
Završeci The Shell Part III su prilično zadovoljavajući i dobro se uklapaju u serijal. “Grand Ending” bio je posebno prijatan, nudeći predivno zatvaranje za neke od najzanimljivijih likova The Shell-a. “True Ending” donosi emotivno snažan kraj Reijine priče koji na divan način slavi Toko-in život. Šteta je samo što su ti završeci vezani za prilično bežični, slabo konstruisan narativ. Sjajni su, da, ali nisu ni blizu onih jakih kakvim su mogli, a i ipak bi trebali biti.
Prethodni naslovi, naročito The Shell Part II, uspeli su da prenesu snažne teme opsesije i gubitka, dok su istovremeno nudili i prilično dirljiv komentar na japansko društvo nakon rata. The Shell Part III ne čini ništa od toga. Svakako pokušava, i te teme opsesije i gubitka su nakratko opipljive, ali se gube u nizu nepovezanog pripovedanja, slabo istraženih likova i dosadnih novih misterija. The Shell Part II uspeo je da isplete nekoliko narativa u jednu zamršenu mrežu, dok se The Shell Part III samo zapetlja sam u sebe.
Šteta je jer, na estetskom nivou, The Shell Part III je prelep kao i uvek. Izuzetna umetnost i muzika serijala gotovo deluju van konteksta, omalovaženi narativom koji ne uspeva da ih adekvatno iskoristi. Uznemirujuće, jezive numere svira se preko scena koje nemaju dovoljnu narativnu težinu da prenesu ta osećanja. Prekrasna umetnička slika likova je potkopana njihovim ispraznim postojanjem unutar scenarija.
Pisanje u The Shell Part III konstantno zaostaje. Zaostaje u odnosu na nasleđe koje su ostavila prva dva dela, zaostaje u odnosu na same umetničke i muzičke elemente, i zaostaje u odnosu na ogroman entuzijazam koji sam imao pre nego što sam uronio u ovo iskustvo.
Recenziranje The Shell Part III: Paradiso bilo je teško. Tako sam razočaran što nije uspelo da dostigne visinu The Shell Part II. Ovo je trebalo da bude trijumf, trebalo je da bude izvanredno, ali jednostavno nije. Ako biste nekako mogli da uklonite kontekst prethodnih igara, The Shell Part III predstavlja sasvim solidnu misterioznu vizuelnu novelu sa predivnom umetnošću i muzikom. Ne mogu je, međutim, ocenjivati isključivo na osnovu njenih sopstvenih zasluga, jer ima nasleđe kojem mora da održi nivo.
Smatram da vredi odigrati The Shell Part III kako biste videli kako ova priča dolazi do kraja i kako biste dobili zatvaranje za likove. Ipak, postoji glas u pozadini koji se pita da li je ova igra uopšte trebala da postoji. Ona, na kraju, postoji, i tako se zaključuje serijal – nema načina da se to izbegne. Samo mislim da bih bio srećniji da živim zauvek u posljedicama The Shell Part II, čak i ako to znači ostaviti neke labave niti.
S obzirom na to da se pitam da li bi sve bilo bolje da The Shell Part III nikada nije nastao, pretpostavljam da je ne mogu preporučiti, koliko god me to rastužilo. Uvek ću voleti The Shell, a naročito The Shell Part II je iskustvo koje nikada neću zaboraviti, ali isto tako neću zaboraviti razočaranje koje mi je serijal ostavio svojim konačnim zaključkom.