Prince of Persia serijal se trenutno nalazi na čudnom i neizvesnom mestu. Izuzimajući rimejkove i mobilna izdanja, nakon igre The Forgotten Sands iz 2010. godine, nismo videli glavni naslov u serijalu punih četrnaest godina, sve do izlaska odličnog The Lost Crown početkom 2024. Sam The Lost Crown je sugerisao da serijal traži način da se ponovo pronađe u 2020-im, sa promenom glavnog lika umesto Princa i napuštanjem svojih 3D akciono-platformskih korena u korist Metroidvania žanra. Uprkos odličnim kritikama, The Lost Crown je bio finansijski neuspeh, a njegov razvojni tim je raspušten. Nekoliko meseci kasnije, The Rogue Prince of Persia je ušao u Early Access, označavajući novi zaokret za serijal i čineći ga jedinom igrom iz franšize koja je trenutno u razvoju, pored naizgled ukletog rimejka Sands of Time.
Sve ovo stavlja ogroman, nezaslužen pritisak na iznenadno 1.0 lansiranje igre The Rogue Prince of Persia iz Early Access-a godinu i po dana kasnije. Da stvari budu još izazovnije, The Rogue Prince je roguelite (otuda i lukav naziv); žanr za koji sam se u nedavnoj recenziji žalio da rizikuje da postane homogen i prezasićen. Takođe, igru razvija studio treće strane, Evil Empire, koji, uprkos dugoj reputaciji kao pomoćni studio, nikada nije izbacio sopstveni, novi naslov. Sve ovo sugeriše ogroman vetar u lice sačinjen od (verovatno nepravednih) izazova i očekivanja koji duva u pravcu Rogue Prince-a, kako od strane samog Ubisofta, kladio bih se, tako i od dugogodišnjih fanova serijala.
Ali, evo u čemu je stvar. Igra na kojoj je Evil Empire proveo poslednjih pet godina kao podrška? Dead Cells, jedan od najhvaljenijih akcionih roguelike naslova poslednjih decenija. A evo i druge stvari: The Rogue Prince of Persia kida. Ovo je roguelite čija se prezentacija, borba, platforming, progresija i muzika spajaju kako bi stvorili vizuru koja blista poput izmaglice na slikovitoj peščanoj dini. The Rogue Prince uzima DNK igre Dead Cells i besprekorno ga prilagođava prezentaciji koja istovremeno deluje i veoma Prince of Persia i novo, pružajući gejmplej iskustvo koje pretvara kontrolisanje Princa u fluidan i pokretan ples bodeža i opasnosti. Ispostavilo se da je moja malodušnost zbog stanja roguelike žanra bila kratkog veka; sve što je trebalo da uradim je da se vratim sigurnoj i samouverenoj izvedbi žanra da bih ga ponovo video kako peva.
The Rogue Prince of Persia prati naslovnog Princa od Persije dok njegov rodni grad Ktesifon napadaju Huni, predvođeni njihovim poglavicom Nogaijem koji se bavi korumpirajućom magijom. Oni brzo preplavljuju grad dok je Princ onesposobljen. Princ, uz pomoć začarane bole koja ga oživljava na mestu gde je poslednji put spavao kada umre, mora iznova i iznova da pokušava da napadne Hunima okupirani grad kako bi spasao kraljevsku porodicu i porazio Nogaija. To je poznata postavka za roguelike/lite, ali govori o tome koliko je ovaj žanr prirodan izbor za Prince of Persia. Još od legendarnog Sands of Time, serijal je često bio zainteresovan za igranje sa vremenom i ponavljanjem, što je hleb i puter roguelike žanra. Ono što The Rogue Prince takođe otkriva jeste koliko je baš roguelike u stilu Dead Cells prikladan. Ovde ima mnogo DNK igre Dead Cells, što nije iznenađujuće, a njegov fokus na brzu borbu i navigaciju se besprekorno uklapa u stil i očekivanja od Prince of Persia franšize.
Evil Empire se, međutim, nije odmarao na lovorikama. Ovo nije prosti „reskin“ Dead Cells-a, pošto je studio takođe doneo zaštitni znak Prince of Persia serijala – interesovanje za platforming. Igrač na raspolaganju ima i tipičan „dash“ koji mu omogućava da preskače neprijatelje, ali i sposobnost trčanja po zidovima na bilo kojoj pozadinskoj površini. Ovo, zajedno sa skakanjem sa zida i „dash“-om, daje igraču robustan repertoar pokreta koje vas The Rogue Prince redovno izaziva da iskoristite. Određeni nivoi više deluju kao platformer nego kao akciona igra, zahtevajući da izbegavate bodlje, rotirajuće sečiva, penjete se uz kule i još mnogo toga. Trebalo mi je malo vremena da kontrole i kretanje postanu intuitivni, ali jednom kada jesu, radost kretanja kroz nivo, besprekornog preletanja od jednog neprijatelja i prepreke do sledećeg, bila je očaravajuća.
Platforming takođe postaje sastavni deo borbe. Iako ovde ima dosta „lupanja po dugmićima“, mnogi neprijatelji vas takođe podstiču da iskoristite „dash“ i trčanje po zidovima kako biste ih efikasno zaobišli i napali. Ubistva korišćenjem okruženja su brojna i često su na samo jedan „dash“ i udarac udaljena. The Rogue Prince, slično kao Hi-Fi Rush i Batman: Arkham serijal, takođe razume da su neke od najboljih akcionih igara zapravo potajno ritam igre (dobro, u slučaju Hi-Fi Rush-a, ne baš tako potajno). Dodavanjem kretanja, borba postaje ples izbegavanja, trčanja, ubadanja i zaranjanja u ritmu skrivenog takta. Akcija postaje perkusija. Najočiglednija primena ovog ritma dolazi iz sistema zvanog „Vayu’s breath“. Kad god igrač iskoristi pravi tajming da skoči sa motke, ubije neprijatelja ili skoči tokom trčanja po zidu, on akumulira momentum koji, kada se traka napuni, ubrzava Prinčevu brzinu kretanja do tempa frenetičnog veverice. Ovaj sistem je izvanredan i gotovo pretvara Princa u Sonica, koji juri po nivou od neprijatelja do neprijatelja u smrtonosnom plesu sečiva, elementalnih napada i pokreta.
Raznolikost u borbi je takođe sjajna. Iako nema beskrajno dubokog spiska neprijatelja, satima kasnije, i dalje sam nailazio na nove tipove koji su mi bacani u novim konfiguracijama. Oružja takođe dodaju mnogo raznolikosti. Kao i u Dead Cells-u, počinjete sa malim izborom oružja na koje možete naići u svakom prelasku, ali nova oružja se pronalaze i otključavaju veoma darežljivim tempom. Svako oružje ima drugačiji brzi napad, specijalni napad i uslov za kritične udarce, što znači da su nijanse korišćenja svakog oružja raznovrsnije nego što se na prvi pogled čini, i svako menja obrasce borbe na različite načine. Takođe možete opremiti „alate“, oružja koja se mogu koristiti samo nakon što sakupite dovoljno energije iz borbe. Iako i njih ima mnogo, otkrio sam da me je energetski sistem naveo da se vrlo malo oslanjam na njih prilikom kreiranja svog „builda“, što je značilo da su retko definisali moj stil igre na način na koji su to činila moja glavna oružja i medaljoni.
Zaista, medaljoni su prava kičma kreiranja „builda“ u svakom prelasku. Medaljoni su predmeti koje sakupljate i koji nude pasivne bonuse koji mogu varirati od običnih +10% štete do kreativnijih, poput lansiranja plamenih bodeža kad god izvršite specijalni napad. Kao i kod Dead Cells-a i ranije ove godine kod Monster Train 2, gejmplej The Rogue Prince-a najglasnije peva kada naiđete na pravu kombinaciju medaljona i oružja; moj „build“ koji mi je pomogao da prvi put pobedim finalnog bosa, na primer, duplirao je svu moju kritičnu štetu i držao me u gotovo stalnom stanju povećane brzine, pretvarajući Princa u veoma šiljati vihor koji je uništavao neprijatelje za nekoliko sekundi.
Meta-progresija je takođe fantastično izbalansirana i tempirana. To je ono što razlikuje roguelike i roguelite igre, a The Rogue Prince ima dva isprepletena sistema za napredovanje: sakupljanje iskustva između prelazaka za otključavanje povlastica u nizu stabala veština, i sakupljanje valute za otključavanje novih oružja i medaljona. Ovo drugo je sjajno za dodavanje više mogućnosti za „buildove“ i raznolikost, a takođe vam daje određenu kontrolu nad tim koje vrste oružja se polako dodaju u bazen u svakom prelasku. Prvo je, sa druge strane, klasičan roguelite i daje vam više zdravlja, napitaka i opcija za sakupljanje resursa kako biste još brže došli do novih alata. Dve povlastice, posebno one koje nude dodatne živote à la Hades, deluju suštinski važne, i iako primetno olakšavaju igru kada su opremljene, fleksibilnost sistema i modifikatora težine The Rogue Prince-a znači da sigurniji igrač i dalje može ovo igrati kao čistokrvni roguelike ako tako izabere.
Stilski, The Rogue Prince je raznolik i zapanjujuć. Ima čist, „cell-shaded“ izgled koji je čitljiv, a da nije previše crtan, balansirajući izgled koji oscilira između edgy subotnjeg crtanog filma i elegantnog indi stripa, što sve doprinosi ukupnoj fluidnosti njegovog dizajna. Svako od okruženja koje igrač otključava kako napreduje je izuzetno različito – nijedna estetika, šema boja ili glavna karakteristika okruženja se ne ponavlja. One variraju od zečjih rupa podzemnih akvadukta, lukama izmučenim pipcima i akademijom stilizovanom kao veoma veliki dedin sat. Unutar svakog okruženja postoji ponavljanje – prilično brzo sam se navikao da viđam slične rasporede na istom mestu i bio sam iznenađen što nema više nasumičnosti – ali osim toga, The Rogue Prince radi sjajan posao u doslednom vizuelnom orijentisanju igrača.
I muzika. O, bože. Kao što sam rekao u svojoj najavi za Monster Train 2 ranije ove godine, muzika je potcenjen deo kako pravljenja igara, tako i roguelike žanra posebno, i pokretanjem The Rogue Prince-a, odmah sam bio zatečen koliko je njegov zvuk prepoznatljiv i očaravajuć. Muziku je komponovao Asadi, persijsko-američki muzičar poznat po svojoj mešavini klasičnih persijskih instrumenata i elektronske inspiracije, stvarajući spoj koji je istovremeno tako prikladan za Prince of Persia i izuzetno jedinstven. Drugačiji, sinkopirani ritam prati igrača u svakom okruženju, nudeći idealan muzički dodatak perkusivnoj borbi. Tokom nedelju dana dugog perioda recenziranja, imao sam dva moda – igranje The Rogue Prince of Persia i slušanje The Rogue Prince of Persia.
Osim mojih zamerki na „alate“, mislim da je najslabija karika The Rogue Prince-a njegova priča. Ovo je i dalje deo modernih video igara sa kojim se mnogi roguelike naslovi koji nisu napravljeni od strane Supergiant-a muče, mada se The Rogue Prince trudi više od većine. Daleko od toga da je loša; likovi koje srećete imaju živahan dijalog i prepoznatljive ličnosti, a nekoliko emotivnih trenutaka mi je nakratko dirnulo srce, ali nedostatak glasovne glume šteti njihovoj pamtljivosti, a svaka emotivna napetost između Princa i njegove porodice se gura u stranu malo prebrzo zarad napretka radnje. S tim rečeno, veoma je dobro tempirana – priča teče brzim tempom, sa svakim prelaskom otključavajući još nekoliko narativnih detalja koje mogu da pratim u sledećem, kao i otključavajući nove lokacije baš kada sam se previše upoznao sa postojećim.
Takođe je redak slučaj modernog roguelike-a koji zaista poštuje vreme igrača. Iako nisam imao dovoljno vremena u periodu recenziranja da vidim apsolutno sve što The Rogue Prince nudi (delimično zbog čudnog mehaničkog trenutka neposredno pre kraja), pobedio sam finalnog bosa prvi put za samo devet sati; fantastična promena tempa u poređenju sa drugima u žanru koji zahtevaju svo vaše slobodno vreme da biste u potpunosti cenili njihove zamršenosti. Za one koji se plaše „vrednosti za novac“ u smislu vremena (ostavljajući po strani kako vrednost igre ne može i ne treba da se kvantifikuje njenom dužinom), budite uvereni da i dalje ima mnogo mogućnosti za ponovno igranje i stvari koje treba uraditi nakon što je finalni bos prvi put poražen, i siguran sam da će posvećenici žanra veoma ceniti težinu.
The Rogue Prince of Persia je i fantastična Prince of Persia igra i briljantan roguelite. Evil Empire se oslanja na DNK igre Dead Cells da bi napravio igru koja nudi ubedljivu kombinaciju platforminga i borbe, robusne roguelite sisteme i razumevanje osnovnih ritmova akcionih igara. Očaravajuće je gledati je i slušati, kao i igrati.
