Tamna strana solarnog geoinženjeringa: ko ima pravo da ugasi Sunce?

Negde u 2022. godini, mali američki startup po imenu Make Sunsets tiho je lansirao nekoliko balona iznad meksičke države Baja California. Baloni su nosili sumpor-dioksid — gas koji, kada dospe u stratosferu, formira reflektujuće čestice koje blokiraju deo sunčevog svetla i time, teoretski, hlade planetu. Niko nije pitao meksičku vladu za dozvolu. Niko nije konsultovao naučnu zajednicu. Niko nije sproveo procenu uticaja na životnu sredinu.

Kompanija je, sasvim slobodno, počela da prodaje cooling credits (kredite za hlađenje) — komad „balonisane“ atmosfere koji možete kupiti da biste „kompenzovali“ sopstveni ugljenični otisak. Cena: oko deset dolara za „kredit“ koji navodno ohladi planetu za ekvivalent emisije jedne tone CO₂.

Meksička vlada je reagovala brzo i oštro, proglasivši eksperimentisanje sa solarnim geoinženjeringom zabranjenim na svojoj teritoriji. Make Sunsets se potom preselio na tlo SAD-a i nastavio.

Ovo nije naučnofantastični film. Ovo se desilo — i to bez ikakve međunarodne reakcije koja bi bila srazmerna potencijalnim posledicama. A Make Sunsets je samo najvidljiviji primer jednog trenda koji ubrzano raste: privatne kompanije, finansirane venture capital (rizičnim kapitalom) fondovima i inspirisane tehnološkim optimizmom Silicon Valleya, ulaze u polje koje do pre desetak godina nije ni postojalo kao komercijalna kategorija — modifikacija Zemljine atmosfere.

I dok se o klimatskim promenama razgovara svuda i svaki dan, ova tema ostaje u senci: ko zapravo ima pravo da izmeni uslove pod kojima živi sedam, a uskoro i deset milijardi ljudi? Ko donosi te odluke? I zašto je ta moć — u rukama nekoliko tehnoloških kompanija i milionera koji su promenili svet jednim algoritmom — potencijalno opasnija od nuklearnog oružja?

Razgovaraćemo o tome. Bez filtera.

Šta je uopšte solarno geoinženjering?

Pre nego što krenemo u etičku i geopolitičku analizu, moramo razumeti tehnologiju. Jer jedan od razloga zašto je ova tema tako malo prisutna u javnom prostoru jeste taj što zvuči apstraktno i tehnički — a zapravo je brutalno konkretna.

Solar geoengineering (solarno geoinženjering), koji se u naučnoj literaturi sve češće naziva i SRM — Solar Radiation Management (upravljanje sunčevim zračenjem) — skupni je naziv za skup tehnoloških pristupa koji za cilj imaju smanjenje količine sunčeve energije koja dostiže Zemljinu površinu. Ideja je, u osnovi, jednostavna: ako ne možemo dovoljno brzo smanjiti emisije gasova staklene bašte, možda možemo prilagoditi ulaznu energiju Sunca.

Postoji nekoliko pristupa, ali apsolutno dominantan u naučnim istraživanjima i komercijalnom razvoju jeste SAI — Stratospheric Aerosol Injection (ubrizgavanje aerosola u stratosferu).

Kako SAI funkcioniše?

Princip je „pozajmljen“ od prirode. Kada vulkan poput filipinskog Pinatuba erupcijom 1991. godine izbaci ogromne količine sumpor-dioksida (SO₂) u stratosferu — taj gas reaguje s vodenom parom i formira mikroskopske kapljice sumporne kiseline. Te kapljice reflektuju sunčevo svetlo natrag u svemir pre nego što dospe do površine Zemlje. Pinatubo erupcija je privremeno snizila globalnu prosečnu temperaturu za oko 0,5°C naredne godine.

SAI tehnologija pokušava da reprodukuje ovaj efekat namerno i kontrolisano: avioni, baloni ili rakete ubrizgavaju sulfatne aerosole (ili alternativne materijale poput kalcijum-karbonata) u stratosferu na visini od 15-25 kilometara. Tamo, aerosoli formiraju reflektujuće oblake koji smanjuju insolaciju (upadi sunčeve energije).

Modeli predviđaju da bi relativno skromne intervencije — ubrizgavanje oko 5 miliona tona sulfata godišnje — mogle da snize globalnu prosečnu temperaturu za 1-2°C. U poređenju sa troškovima tranzicije na obnovljive izvore energije koji se mere u trilionima dolara, cena SAI-a je otprilike 10 milijardi dolara godišnje — gotovo zanemarljiva za kompanije poput Applea, Google-a ili Amazona, čiji godišnji prihodi se mere u stotinama milijardi.

To je upravo ono što SAI čini jednovremeno privlačnim i opasnim: jeftin je, brz i tehnički izvodljiv. I upravo te tri osobine otvaraju vrata scenarijima koji bi trebalo da nas sve drže budnima noću.

Ostale metode SRM-a

Pored SAI, postoje i drugi pristupi koji su manje istraženi ali jednako intrigantni:

MCB (Marine Cloud Brightening — osvetljavanje morskih oblaka): raspršivanje sitnih kapljica morske vode u oblake iznad okeana, čineći ih reflektivnijim
Space-based SRM (upravljanje sunčevim zračenjem iz svemira): postavljanje reflektujućih ogledala ili ekrana u svemir, između Sunca i Zemlje — ideja koja je nedavno privukla pažnju Elona Muska
SCB (Stratospheric Cloud Brightening — osvetljavanje stratosferskih oblaka): indukovanjem ili modificiranjem cirrusnih oblaka u gornjoj atmosferi
CDR (Carbon Dioxide Removal — uklanjanje ugljen-dioksida): iako tehnički nije SRM, često se pominje u istom kontekstu jer rešava uzrok, ne simptom

Važno je napomenuti razliku: CDR pokušava da reši uzrok klimatskih promena (visoke koncentracije CO₂), dok SRM samo maskira simptom (visoke temperature). Ova distinkcija nije samo semantička — ona je fundamentalna za razumevanje svih etičkih i praktičnih rizika o kojima ćemo govoriti.

Realni slučajevi: ko je već ušao u igru

Teorija je jedna stvar. Ali nekolicina aktera je već počela da deluje — sa ili bez dozvola, sa ili bez konsenzusa.

Make Sunsets: prvi „rogue actor“ (nedisciplinovani akter)

Make Sunsets je kompanija koja je sa malo naučne pozadine, ali sa puno preduzetničkog optimizma, postala simbol svih strahova koje naučna zajednica ima od privatnog geoinženjeringa. Osnivač Luke Iseman otvoreno je izjavio da kompanija ne čeka na međunarodni konsenzus jer „klimatska kriza ne čeka“.

Kompanija prodaje „cooling credits“ po ceni od 10 dolara, tvrdeći da je svaki kredit ekvivalentan hlađenju koje bi sprečilo emisiju jedne tone CO₂. Ove tvrdnje su naučno neutemeljene — nema nezavisne verifikacije, nema pouzdanog merenja efikasnosti, nema monitoringa dugoročnih efekata.

Ekološke organizacije su ih nazvale „snake oil salesmen“ (prodavcima zmijskog ulja). FBI je nakratko bio zainteresovan za njihove balonske lansirne operacije, pomešavši ih sa nepoznatim balonom koji su nedavno pronašli — što govori o stepenu regulatorne konfuzije u ovoj oblasti. Meksiko je zabranio njihove operacije. Oni su se preselili u SAD i nastavili.

Ono što Make Sunsets ilustruje nije samo jedna avanturistička firma — to je proof of concept (dokaz koncepta) da neko može, uz minimalne troškove i bez ikakve međunarodne kontrole, početi da modifikuje globalnu atmosferu. Ako Make Sunsets može to da uradi za nekoliko hiljada dolara i nekoliko balona — šta može Amazon sa svojom logistikom, Microsoft sa svojim AI sistemima, ili SpaceX sa svojom flotom satelita?

Bill Gates i SCoPEx: nauka zaustavljena pre nego što je počela

SCoPEx (Stratospheric Controlled Perturbation Experiment — kontrolisani perturbacioni eksperiment u sferi) bio je projekat Harvardovog istraživačkog tima, finansiran između ostalog i novcem Bill Gatesa. Cilj je bio da se izvedu mali kontrolisani eksperimenti u stratosferi — lansiranje balona koji bi raspršio mali oblak kalcijum-karbonata i merenje efekata u realnim uslovima.

Naglasak: mali eksperiment. Količina materijala bila je naučno beznačajna sa klimatskog aspekta. Ali simbolički i regulatorno — bila je revolucionarna, jer bi predstavljala prve eksperimente geoinženjeringa u realnom okruženju, van laboratorije.

Šta se desilo? Švedska svemirska agencija (SSC), koja je trebalo da obezbedi platformu za lansiranje iz svog centra Esrange, povukla se nakon protesta starosedelaca iz saamske zajednice i ekoloških organizacija. Naučnici sa Harvarda nisu uopšte konsultovali lokalne zajednice pre nego što su odabrali Švedsku za eksperiment.

U avgustu 2023. tim je suspendovao rad na projektu. U martu 2024. godine, vodeći istraživač profesor Frank Keutsch zvanično je objavio kraj programa. SCoPEx je ugašen, a platforma koja je razvijena za njega preorijentisana je na osnovna naučna istraživanja atmosfere, van geoinženjeringa.

Paradoks je potpun: najozbiljniji, naučno najrigorozniji projekat u ovoj oblasti bio je zaustavljen zbog nedostatka saglasnosti, dok je neseriozniji i naučno sumnjiviji Make Sunsets nastavio da operira.

Stardust Solutions: 75 miliona dolara i ambiciozni planovi

Stardust je kompanija drugačijeg kalibra od Make Sunsets. Prema izveštaju Washington Posta iz decembra 2025, Stardust je prikupio 75 miliona dolara investicija za razvoj sofisticiranije metodologije geoinženjeringa, sa timom od 20 naučnika i inženjera koji uključuju hemičare, avijacione stručnjake i fizičare.

CEO Yedvab tvrdi da je solarna regulacija atmosfere „jedina održiva opcija koju čovečanstvo ima da zaustavi globalno zagrevanje u narednim decenijama“ — izjava koja je naučno kontroverzna ali savršeno ilustruje mentalitet koji vlada ovim startup ekosistemom.

Stardust se fokusira na vladine ugovore za budući deployment, ali ne krije da je konačni cilj komercijalna primena. Ovo je nešto što bi trebalo da zaustavi svačije srce na tren: kompanija sa poslovnim modelom koji zavisi od rasta tržišta geoinženjeringa ima finansijsku motivaciju da deployment (pokretanje na globalnoj skali) postane što brži i širši — bez obzira na naučnu neizvesnost.

Elon Musk i svemirska varijanta: satelitska flota kao klimatski alat

U novembru 2025. godine, Elon Musk je na društvenim mrežama izneo predlog koji je, s obzirom na to ko ga je izneo, mora biti shvaćen ozbiljno: korišćenje AI-vođenih satelita za Space-Based Solar Radiation Management — postavljanje reflektujućih struktura u orbitu koje bi dinamički podešavale količinu sunčevog svetla koje dostiže Zemlju, potencijalno hladei planetu za 1-2°C.

Musk je CEO SpaceX-a, koji trenutno operira flotom od više od 6.300 Starlink satelita i planira proširenje na 42.000. On je istovremeno i čovek koji ima tehničku infrastrukturu, finansijske resurse i regulatorni uticaj da ovakav projekat sprovede u delu od onoga što bi koštalo bilo koga drugog.

Ovo nije spekulacija. Ovo je jedan od najmoćnijih tehnologa na svetu, koji kontroliše najveću privatnu satelitsku infrastrukturu u istoriji, izjavljujući da bi ta infrastruktura mogla biti korišćena za modifikaciju globalne klime.

Pitanje koje ne sme ostati bez odgovora je: a ko je Elona Muska izabrao da donosi takve odluke?

Zašto je AI ključni element ove jednačine

Sva dosadašnja analiza mogla bi se, u principu, odnositi na period od pre dvadeset godina. Tehnologije za SAI su starije ideje — one su se mogle implementirati i bez modernog AI-a. Ali upravo kombinacija nanosatelitskih konstelacija, generativne veštačke inteligencije i naprednih sistema za modelovanje klimatskog sistema menja prirodu problema fundamentalno.

AI kao klimatski mozak

Modifikacija Zemljine atmosfere nije kao paljenje i gašenje svetla u sobi. Klimatski sistem je nelinearan, haotičan i isprepleteniji nego što ijedan kompjuterski model može potpuno da reprodukuje. Raspršivanje aerosola u stratosferi u jednoj tački planete ima posledice na monsunske cikluse u Aziji, na padavine u Africi, na temperature u Arktiku — i te veze su ispunjene nepoznanicama koje ni danas najpreciznije klimatske simulacije ne mogu potpuno da razreše.

Međutim, AI sistemi — posebno oni bazirani na machine learning (mašinskom učenju) i foundation models (fundamentalnim modelima) obučenim na petabajtima klimatskih podataka — dramatično poboljšavaju sposobnost predviđanja i optimizacije. Google DeepMind-ov GraphCast model već pokazuje da je veštačka inteligencija sposobna za preciznost meteorološkog predviđanja koja nadmašuje tradicionalne numeričke modele. Sledeći korak — AI koji u realnom vremenu analizira satelitske podatke o stanju atmosfere i automatski podešava parametre aerosol injekcije — nije naučna fantastika. On je logiška ekstrapolacija tehnologije koja već postoji.

A to otvara jedno od najtekstualnijih pitanja u celoj ovoj priči: da li bi AI sistem koji „upravlja“ planetarnom klimom ikada biti podložan demokratskom nadzoru?

Nanosateliti: infrastruktura koja već postoji

Nanosatellites (nanosateliti) i CubeSats (kubični sateliti) — male, jeftine platforme u niskoj Zemljinoj orbiti — promenile su ekonomiju svemirske infrastrukture. Ono što je nekada zahtevalo državne budžete sada je dostupno kompanijama, pa čak i dobro finansiranim istraživačkim grupama.

Relevantnost za geoinženjering je direktna: konstelacija nanosatelita može:

Kontinuirano pratiti optička svojstva stratosfere u realnom vremenu
Meriti raspodelu aerosola globalnom pokrivenošću
Pratiti klimatske efekte intervencija sa prostornom rezolucijom koja je bila nemoguća pre manje od decenije
Automatski prilagođavati protokole ubrizgavanja na osnovu feedback podataka (povratnih informacija)

Kombinacija nanosatelitskog monitoringa i AI sistema za analizu i optimizaciju daje privatnoj kompaniji sposobnost da upravlja planetarnim klimatskim intervencijama sa stepenom sofisticiranosti koji je u rangu sa onim što vladine agencije poput NASA-e ili ESA-e (Evropske svemirske agencije) jedva mogu da prirede.

A ključna razlika je ova: NASA odgovara Kongresu. ESA odgovara državama-članicama. Privatna kompanija — odgovara akcionarima.

Termination shock: apokalipsa u senci obećanja

Ako postoji jedan razlog zbog kojeg naučna zajednica korisiti terminologiju kakvu inače rezerviše za nuklearne scenarije kada govori o geoinženjeringu — to je termination shock (šok od prekida).

Mehanizam katastrofe

Logika termination shocka je brutalno jednostavna. Zamislite da svetska zajednica (ili jedna moćna kompanija) počne sa globalnim SAI programom. Godinu za godinom, sulfatni aerosoli u stratosferi blokiraju dovoljno sunčevog svetla da održavaju globalnu temperaturu na prihvatljivim nivoima. Koncentracije CO₂ u atmosferi, međutim, nastavljaju da rastu — možda sporije nego bez intervencije, ali ne prestaju. Geoinženjering maskira simptom, ne leči uzrok.

A onda — iz bilo kojeg razloga — program prestaje. Možda je to rat. Možda finansijska kriza. Možda politička promena, teroristički napad na infrastrukturu, ili jednostavno bankrot kompanije. Možda AI sistem daje otkaz. Aerosoli u stratosferi imaju relativno kratko vreme zadržavanja — od jedne do dve godine. Za nekoliko godina od prekida, sva akumulirana toplota koja je bila maskirana naglo se oslobađa.

Istraživanje koje je publicovano u januaru 2026. u New Scientist-u opisuje ovaj scenario direktno: „Termination shock bi ostavio ljude i životinje sa malo vremena da se prilagode naglom povećanju temperature i mogao bi da pokrene kritične klimatske tipping pointove (prekretnice), uključujući kolaps ledenih pokrivača“.

Ono „kolaps ledenih pokrivača“ nije metafora. To je mehanizam koji bi pokrenuo katastrofični porast nivoa mora koji bi poplavio obalne gradove gde žive stotine miliona ljudi.

Zašto je ovo gore od atomske bombe

Poređenje geoinženjeringa sa nuklearnim oružjem nije hiperbola. Ono je precizna analitička paralela, i evo zašto:

Atomska bomba je katastrofična u onom trenutku kada se koristi. Termination shock je katastrofičan i u trenutku kada sistem počne i u trenutku kada prestane. Nuklearno oružje zahteva aktivnu akciju za uništenje. Geoinženjering zahteva kontinuiranu aktivnu akciju za sprečavanje uništenja — što znači da je, jednom pokrenut, praktično nemoguće zaustaviti bez globalnih posledica.

Jedna nuklearna bomba uništava grad. Termination shock destabilizuje globalni klimatski sistem istovremeno za sve.

Nuklearno oružje je pod kontrolom nacionalnih vlada i podložno međunarodnim ugovorima, nadzornim mehanizmima (IAEA — Međunarodna agencija za atomsku energiju), protokolima za verifikaciju i diplomatskim kanalima koji su građeni decenijama. Solarni geoinženjering koji provodi privatna kompanija nije pod nadzorom nikoga.

I postoji još jedna dimenzija koja ne postoji kod nuklearnog oružja: namerno i nenamerno geopolitičko oružje klimom. SAI intervencija koja hladi određene regione može istovremeno smanjiti padavine u drugim. Ko odlučuje čiji usevi dobijaju kišu, a čiji ne? Ko kompenzuje narode čija je poljoprivreda uništena „globalnim“ programom koji su implementovale kompanije sa sedištem u drugoj hemisferi?

Matematika nesigurnosti

Columbia University istraživanje iz oktobra 2025. koje je pokrenulo značajnu pažnju u naučnoj zajednici eksplicitno upozorava: „stvarnost je daleko komplikovanija od modela“. Čak i sa najboljim AI modelima, geofizičke, geopolitičke i ekonomske nesigurnosti mogli bi „iskliznuti“ i najoprezniji program.

Model predviđa pomak monsunskih padavina. Ali da li tačno? Za koliko? Sa kojim regionalnim efektima? Pomak Intertropikalnog konvergentnog pojasa (Intertropical Convergence Zone — ITCZ) koji se pomera zbog neravnomerne raspodele aerosola može dramatično da promeni obrasce suše i poplava u tropskim predelima — regionima koji su već najpodložniji klimatskim promenama i imaju najmanje resursa za adaptaciju.

Project Drawdown, jedna od najugledniih organizacija za klimatska rešenja, zaključila je u septembru 2025.: „SAI nije ozbiljno ili prihvatljivo klimatsko rešenje“ i eksplicitno ga kategorisala kao „Not Recommended“.

Ko je u igri: tehnološke kompanije i klimatska ambicija

Sada dolazimo do najprovokatijnijeg dela ove priče. Zašto govorimo o IT kompanijama u kontekstu geoinženjeringa? Zar ovo nije stvar vlade, naučnih institucija i međunarodnih tela?

Ne više. I evo zašto.

Konvergencija kapaciteta

Najveće IT kompanije na svetu imaju, kolektivno, sve što je potrebno za implementaciju globalnog SAI programa bez ikakve vladine pomoći:

Finansijski kapacitet: Godišnji prihod samo jednog Apple-a (385 milijardi dolara u 2024.) više je od ukupnog potrebnog godišnjeg budžeta za globalnu SAI intervenciju (oko 10 milijardi dolara). Google, Microsoft, Meta i Amazon zajedno imaju tržišnu kapitalizaciju od nekoliko triliona dolara.

Svemirska infrastruktura: SpaceX operira najveću privatnu satelitsku konstelaciju u istoriji. Amazon je pokrenuo Project Kuiper sa ambicijom da postavi 3.236 satelita u nisku orbitu. Oba sistema su dizajnirana za komunikaciju, ali fizička infrastruktura je identična onoj koja bi bila potrebna za SAI monitoring i koordinaciju.

AI kapacitet: Google DeepMind, Microsoft Azure AI, Amazon AWS — sve su to platforme koje imaju kapacitet za modelovanje i optimizaciju klimatskih intervencija koji nadmašuje sve vlade i naučne institucije zajedno po računarskim resursima.

Operativni kapacitet: Kompanije poput Amazon-a, koje operišu globalnim logističkim mrežama sa avionskim flotama i globalnom distribucijom — imaju operativnu infrastrukturu za globalnu koordinaciju SAI programa kakvu nijedna nevladina organizacija ranije nije imala.

Kombinujte sve ovo i dobijate zastrašujuću sliku: postoji mali broj privatnih entiteta koji imaju kapacitet za samostalnu implementaciju planetarnog klimatskog programa — bez ičije dozvole, bez ičijeg nadzora.

Finansijska motivacija: klimatska kriza kao tržišna šansa

Postoji i ekonomska logika koja tjera u ovom pravcu, a ona je vredna pomena jer je drugačija od onog što bismo mogli naivno pretpostaviti.

Tehnološke kompanije imaju masivne carbon footprints (ugljenične otiske). Podaci iz 2024. pokazuju da su podaci centri (data centres) odgovorni za 1-2% globalne potrošnje električne energije, a ta cifra raste eksponencijalno zbog AI obrade. Microsoft, Google i Amazon su se javno obavezali na klimatske ciljeve koje im je sve teže dostići.

SAI bi, u teoriji, omogućio ovim kompanijama da kompenzuju sopstvene ugljenične otiske uz dramatično niže troškove od stvarnog dekarbonizacije. Umesto da troše stotine milijardi na energetsku tranziciju, mogle bi da plate nekoliko desetina milijardi za „hladnjak planete“ koji maskira problem.

Ovo nije teorija. To je finansijska logika koja je direktna i razumljiva svakom investitoru.

Ideološka komponenta: efikasno altruizam i tech mesijanizam

Postoji još jedan faktor koji nije čisto ekonomski, ali je jednako relevantan: ideološka tradicija u Silicon Valleyu koja kombinuje bezgraničan tehnološki optimizam sa konceptom effective altruism (efikasnog altruizma) i vizijom da je teknološka elita inherentno sposobnija da rešava globalne probleme od sporih, birokratskih demokratskih institucija.

Ovaj mentalitet — koji se javno prepoznaje u diskursu Elona Muska, Sama Altmana, Petera Thiela i niza drugih prominentnih tech figurua — direktno predisponira ljude ka sledećem zaključku: „Klimatska kriza je ozbiljna. Vlade su spore i neefikasne. Mi imamo tehnologiju i resurse. Dakle, mi treba da delujemo.“

Ovo nije nužno zlonamerno. Ali ono ignoriše fundamentalno pitanje: čak i kada neko ima sposobnost da uradi nešto — da li on ima pravo da to uradi unilateralno (jednostrano)?

Etička analiza: ko ima pravo da modifikuje zajedničku atmosferu?

Ovo je jezgro celog problema, i ono zaslužuje punu pažnju.

Atmosfera kao globalna zajednička dobra

Zemlja ne pripada nikome. Njena atmosfera — ni policiji, ni korporacijama, ni vladama, niti jednom narodu. Ona je, u najdubljem smislu, zajednička dobra (commons) sedam milijardi bića koja je dele, zajedno sa svim živim sistemima planete.

Kada Google modifikuje pretraživački algoritam, posledice osećaju korisnici Google-a. Kada Meta promeni algoritam za feed, posledice osećaju korisnici Mete. Ali kada neko modifikuje globalni atmosferski hemizam — posledice osećaju svi, bez ikakve mogućnosti da kažu „ne hvala, ne koristim tu uslugu.“

Ovaj asimetrični odnos između onih koji donose odluku i onih koji snose posledice je, prema svim principima etike od Kanta do Rawlsa, fundamentalno neprihvatljiv. Ne postoji etički okvir — deontološki, utilitaristički ili etika vrline — koji opravdava nametanje planetarnih posledica na ljude koji nisu ni konsultovani ni pristali.

Problem demokratskog deficita

Čak i kada bismo pretpostavili da je neka vlada, a ne privatna kompanija, pokrenula SAI program — demokratski deficit bi bio ogroman. Koje glasačko telo u SAD-u ili EU-u ima mandat da donosi odluke koje će direktno uticati na monsunske obrasce u Bangladešu, na useve u Etiopiji, na ribarstvo u pacifičkim ostrvskim državama?

Kada pak govorimo o privatnoj kompaniji — demokratski deficit nije samo ogroman, on je apsolutni. Nema glasanja. Nema reprezentacije. Nema mehanizma žalbe. Nema odgovornosti. Samo akcionari koji su odabrali ljude koji su odlučili da imaju pravo da upravljaju klimom planete.

Slučaj SCoPEx-a je ilustrativan: Saamski narod u Severnoj Švedskoj — čiji je način života direktno vezan za klimu i ekosisteme tog regiona — saznao je za planiranu eksperimentalnu intervenciju iz medija, ne od organizatora projekta. Harvardski tim nije smatrao da je lokalna konzultacija preduslov za eksperiment koji bi — makar u minimalnoj meri — mogao uticati na njihovu okolinu.

Ako se ovako postupa sa autohtonim narodima u demokratskim državama Evrope, šta možemo očekivati kada govorno o gradovima i seoskim zajednicama u Globalnom jugu koji nemaju ni medijsku vidljivost ni diplomatski kapacitet da reaguju?

Pitanje odgovornosti kada nešto pođe po zlu

Zamislite sledeći scenario: privatna američka kompanija implementira SAI program. U roku od dve sezone, monsunski ciklus u Indiji se menja dovoljno da uzrokuje dramatičnu sušu. Usev riže propada. Dolazi do humanitarne krize.

Ko je odgovoran? Po kom zakonu? Pred kojim sudom?

Odgovor, u sadašnjem stanju međunarodnog prava, je zastrašujući: niko, po nijednom zakonu, pred nijednim sudom. Ne postoji međunarodni pravni okvir koji reguliše privatne geoinžinjerske intervencije. Postoje preporuke, pozivi na moratorijum, naučne izjave — ali nema provodivog prava.

Ovo nije propust kojeg nikome nije palo na pamet. Naučnici koji se bave ovom temom godinama upozoravaju na ovaj vakuum. Ali regulatorni odgovor koji bi bio srazmeren riziku — ekvivalent IAEA za geoinženjering — jednostavno ne postoji.

Ko odlučuje koja je „prihvatljiva“ globalna temperatura?

Ovo je možda najintrigantnije etičko pitanje u celoj priči, i gotovo se nikad ne postavlja u javnom diskursu.

SAI sistem mora biti programiran sa ciljem: kojoj temperatura treba da se teži? 1,5°C iznad predindustrijskog nivoa (cilj Pariskog sporazuma)? 2°C? Ili niže — recimo 0,5°C?

Ova odluka nije tehnička. Ona je duboko politička i etička. Niža globalna prosečna temperatura možda zvuči bolje, ali:

Regioni koji su navikli na određene temperaturne i padavinske obrasce mogu biti dramatično pogoršani promenom u suprotnom smeru
Trogli koji su se prilagodili višim temperaturama mogu biti devastirani naglim hlađenjem
Arktički i subarktički ekosistemi koji su postali „ravnoteža“ sa modernim temperaturama ne mogu jednostavno biti resetovani bez masovnih poremećaja

„Optimalna“ temperatura za planetu nije samo tehničko pitanje — to je pitanje vrednosti, prioriteta i, na kraju krajeva, moći: čiji ekosistemi, čija privreda i čiji životi imaju prioritet u toj kalkulaciji.

Kada tu odluku donosi privatna kompanija čiji akcionari su pretežno u jednoj zemlji, čiji izvršni direktori su produkt jedne kulture i jednog ekonomskog sistema — odgovor na pitanje „čija temperatura?“ nije ni slučajna ni neutralna.

Geopolitika geoinženjeringa: novo oružje bez reči „oružje“

Evo scenarija koji je zamišljeno nestvaran ali geopolitički sasvim realistian.

Klimatska hegemonija

SAD (ili, preciznije, nekolicina IT kompanija sa sedištem u SAD-u) implementiraju globalni SAI program. Program hladi planetu, ali tačna raspodela efekata zavisi od parametara koji se podešavaju: gde se aerosoli ubrizgavaju, u kojoj koncentraciji, u koje godišnje doba.

Te parametre kontroliše kompanija. Kompanija je pod uticajem američke politike — jer operira na američkom tlu, podložna je američkim zakonima i regulatornom pritisku.

Sada: američki kongresnik može, teorijski, staviti pritisak na kompaniju da podešava parametre na način koji pogoduje određenim savezničkim interesima. Ili koji kažnjava neprijatelje. Kina dobija suše u agrarnom pojasu. Brazil dobija manje padavina u Amazonu. Indija gubi monsun.

Ne mora biti namerno. Čak je i bez namerne manipulacije, sama mogućnost da jedna kompanija u jednoj zemlji kontroliše klimatski sistem planete geopolitički ekvivalent nuklearnom monopolu — samo bez ikakve od regulatornih i diplomatskih struktura koje okružuju nuklearno oružje.

Kina, Rusija, Indija — sve ove sile koje već sada tenzično posmatraju amerikansku tech hegemoniju — neće mirno prihvatiti da američka Silicon Valley kompanija „drži dugme“ za globalnu klimu. Ovo je recept za geopolitičku nestabilnost kakvu savremeni svet nije video.

Geoinženjering kao asimetrično oružje

Postoji i obrnut scenario: zemlja koja nije u stanju da kompetitivno parira vojnoj ili ekonomskoj sili protivnika može početi da investira u geoinženjering kapacitete upravo zbog njegove asimetrične prirode. Relativno jeftina, tehnički izvodljiva intervencija koja može destabilizovati klimu protivnikove territorije je, u logici asimetričnog ratovanja, izuzetno privlačna.

To nije spekulacija — to je scenarij koji se diskutuje u naučnoj i bezbednosnoj literaturi. Kada China National Space Administration govori o svemirskim konstelacijama, kada Rusija govori o klimatskim programima, kada indie militarni think tankovi razmatraju „climate warfare“ (klimatski rat) — govore o istoj infrastrukturi koja bi bila potrebna za geoinžinjering.

Razlika između klimatske modifikacije kao altruizma i klimatske modifikacije kao oružja je isključivo u namerama operatera — a namere su neprozirne, promenljive i ne podleže verifikaciji.

Šta kažu naučnici: daleko od konsenzusa

Važno je biti pošten: naučna zajednica nije jednoglasna u odbacivanju istraživanja o geoinženjeringu. Postoji legitiman spektar mišljenja.

Proponenti: istraživanje je neophodno

Niz uglednih klimatologa argumentuje da bi potpuno odbijanje istraživanja SAI-a bilo neodgovorno u kontekstu ubrzavanja klimatskih promena. David Keith sa Čikaškog univerziteta, jedna od vodećih figura u polju, zagovara pažljivo, transparentno i međunarodno koordinisano istraživanje — ne zato što je ubeđen da je SAI dobra ideja, već jer smatra da bi neznanje o efektima moglo biti skuplje od znanja.

Argument je suštinski: ako temperatura poraste izvan kontrole uprkos naporima dekarbonizacije, i ako tada vladari bez ikakve naučne osnove odluče da implementuju geoinženjering u panici — posledice će biti katastrofalne. Bolje je imati rigorozna istraživanja i znati šta nas čeka nego improvizovati u krizi.

Oponenti: svako istraživanje je korak prema implementaciji

Protivna strana argumentuje da sam čin istraživanja SAI-a normalizuje ideju geoinženjeringa i stvara takozvani moral hazard (moralni hazard): kada vlade i industrije znaju da postoji „tehnološko rešenje“ za klimu, gube podsticaj da smanjuju emisije. Zašto ulagati u skupu energetsku tranziciju kada postoji „jeftin“ izlaz?

Ovo nije spekulativni argument. Istorija industrije fosilnih goriva puna je primera gde je obećanje budućih tehnoloških rešenja — CCS (Carbon Capture and Storage — hvatanje i skladištenje ugljenka), „čisti ugalj“, nuklearna fuzija „za 20 godina“ — bila korišćena da bi se odložio neophodan prelaz ka obnovljivim izvorima.

Project Drawdown, koji je analizirao SAI u septembru 2025, u svom zaključku navodi: „Deployment SAI bi mogao odvratiti pažnju od ili odložiti akciju prema stvarnim rešenjima klimatskih promena“.

Konsenzus UN-a: istraživanje da, implementacija ne — ali ko slusa?

UN Naučni savetodavni odbor objavio je detaljan izveštaj o SRM u 2025. godini koji zagovara pažljivo, međunarodno koordinisano istraživanje uz stroge etičke smernice, ali se izrično protivi neregulisanoj privatnoj implementaciji.

Problem je isti kao uvek sa UN smernicama: one su preporuke. Nema mehanizma prinude. Make Sunsets nije pitao UN. Elon Musk nije čekao UN dozvolu za Starlink. Zašto bi čekao za nešto što naziva „klimatskim rešenjem“?

Pravni vakuum: džungla bez pravila

Ni jedan od prethodno opisanih privatnih geoinžinjerskih projekata nije bio ilegalan prema međunarodnom pravu. Ovo nije propust koji se može objasniti zakonodavnom sporošću. Ovo je fundamentalni vakuum koji reflektuje cinjenicu da pravo nije pratilo brzinu tehnološkog razvoja — u polju gde je ta brzina najskuplja.

Šta postoji

Konvencija o zabrani vojnih ili bilo kakvih neprijateljskih upotreba tehnika modifikacije okoline (ENMOD Konvencija) iz 1976. godine zabranjuje korišćenje tehnika modifikacije okoline u neprijateljske vojne svrhe. Ali primenjuje se samo na državne aktere, samo za namerno neprijatelsko korišćenje, i nema mehanizam verifikacije koji bi bio relevatan za satelitske SAI programe.

Londonski protokol reguliše odlaganje otpada u okeane i mogao bi, pod određenim interpretacijama, biti primenjen na neke oblike geoinženjeringa. Ali pokriće je ograničeno i interpretacija sporna.

Montrealski protokol o zaštiti ozonskog sloja daje određenu osnovu za regulisanje supstanci koje oštećuju ozon — a sulfatni aerosoli u stratosferskim koncentracijama doista mogu oštećivati ozonski omotač. Ali ni ovaj protokol nije dizajniran za regulisanje namerne atmosferske intervencije.

Šta ne postoji

Ne postoji:

Međunarodni ugovor koji eksplicitno reguliše SRM ili SAI
Telo sa mandatom i kapacitetom za verifikaciju i provedbu pravila
Mehanizam za odgovornost kada geoinženjering uzrokuje klimatsku štetu
Definicija „dozvoljenosti“ eksperimenata u stratosferi
Protokol za konsultaciju zajednica pre intervencija

Ovo je regulatorna rupa razmera galaksije. I dok se UN komisije sastaju i pišu preporuke, kompanije prikupljaju 75 miliona dolara investicija i planiraju vladine ugovore.

Budućnost: tri scenarija do 2050. godine

Na osnovu dostupnih trendova, moguće je skicirati tri scenarija razvoja ove situacije. Nisu jednako verovatni, ali su svi realistični.

Scenario 1: regulatorna konvergencija (optimistični)

Do 2030. godine, serija međunarodnih incidenata vezanih za neovlaštene geoinžinjerske eksperimente (koji su već počeli da se dešavaju) pokreće hitne pregovore u okviru UN-a. Analogno IAEA za nuklearna pitanja, osniva se International Geoengineering Governance Agency (Međunarodna agencija za upravljanje geoinženteringom) sa mandatom za licenciranje, nadzor i verifikaciju.

Privatne kompanije mogu istraživati i razvijati geoinženjering tehnologije, ali svaki deployment mora biti odobren od strane ove agencije, uz obaveznu konsultaciju sa potencijalno pogođenim zajednicama, nezavisnu procenu uticaja i mehanizme odgovornosti.

AI sistemi koji upravljaju klimatskim parametrima moraju biti transparentni, auditovani i pod međunarodnim nadzorom.

Ovo je scenario u kome tehnologija napreduje, ali u okviru legitimnih demokratskih institucija. On zahteva političku volju kakvu svet retko demonstrira — ali nije nemoguć.

Scenario 2: privatna klimatska hegemonija (pesimistični)

Jedna ili dve moćne tech kompanije — sa velikom verovatnoćom SpaceX/Tesla ekosistem Elona Muska ili neka buduća konfiguracija Amazon/Stardust partnerstva — implementiraju prvi operativni SAI program do 2032. godine, pozivajući se na klimatsku hitnost i odsustvo adekvatnog međunarodnog odgovora.

Program funkcioniše. Temperature opadaju za 0,8°C globalno. Mediji ga proglašavaju uspehom. Akcionari zarađuju. Investicije se uvišestručuju.

A onda: monsunski obrasci u Južnoj Aziji se menjaju. Suše u Sahelskoj Africi se produbljuju. Kina, Indija i Rusija — koji nisu bili konsultovani — proglašavaju program „klimatskom agresijom“ i prete sopstvenim, kompenzatornim geoinžinjering programima kao odgovorom.

Svet ulazi u eru climate wars (klimatskih ratova) u kojima su supermoći i privatne korporacije u tenzičnom nadmetanju oko kontrole planetarnih temperaturnih parametara. Niko nije „pobedio“ — svi su izgubili, a Zemlja je postala polje sučeljavanja tehnoloških sila bez presedana.

Scenario 3: termination shock (katastrofični)

Ovo je scenario koji naučnici opisuju najređe, jer je najteži za diskusiju, ali je matematički moguć i ne zahteva nikakvu zlonamernost da se dogodi — samo grešku.

Do 2035. godine, neformalni koalicija vlada i privatnih kompanija implementira umereni SAI program koji hladi planetu za 1°C. CO₂ u atmosferi nastavlja da raste, jer geoinženjering ne smanjuje emisije — samo maskira temperaturni efekat.

Zatim: geopolitička kriza, ili finansijski kolaps, ili cybernapad na kritičnu infrastrukturu satelitske mreže. Program se neplanirano zaustavlja.

Za 18 meseci, sva akumulirana toplota koja je bila maskirana se oslobađa. Temperatura globalno skoči za 1,5-2°C u roku od dve do tri godine — umesto postepeno tokom decenija. Klimatski sistem, koji je prilagođen na sporije promene, ne može da apsorbuje ovu brzinu. Počinju da se aktiviraju tipping pointovi (prelomne tačke) koji su do tada bili blizu, ali nisu pređeni: kolaps Zapadnoantarktičkog ledenog pokrivača, destabilizacija permafrost tla koje oslobađa ogromne količine metana, dramatična promena morskih struja poput Atlantske termohalinske cirkulacije.

Ovo nije apokalipsa. Ovo je nešto gore: haos koji se razvija dovoljno polako da ga svet mora gledati kako dolazi, ali nedovoljno polako da može biti zaustavljeno.

Šta Srbija i region treba da znaju

Ova tema zvuči daleko i globalno, ali njene implikacije su direktno relevantne za Srbiju i Balkanski region.

Klimatska ranjivost kao geopolitička slabost

Srbija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i ostale zemlje Zapadnog Balkana su prema klimatskim projekcijama u grupi regiona koji su posebno ranjivi na klimatske promene — posebno na produžene suše, ekstremne temperaturne rekorde i promene u rasporedu padavina koje direktno utiču na poljoprivredu, vodosnabdevanje i energetski sistem (koji je u ovim zemjama još uvek značajno zavisna od hidroenergije).

To znači da bilo kakva SAI intervencija koja promeni obrasce padavina u Mediteranskom i Jugoistočnoevropskom regionu — namerno ili nenamerno — ima direktne posledice po srpske reke, srpske useve i srpsko vodosnabdevanje. Mi bismo bili u grupi „primatelja posledica“ bez ikakvog učešća u donošenju odluka.

Regulatorna angažovanost kao strateški interes

Srbija i EU aspiranti regiona imaju strateški interes da budu aktivni u kreiranju međunarodnog regulatornog okvira za geoinženjering — ne kao globalna sila, nego kao zemlja koja može izgubiti bez glasa u prostoru gde se donose odluke.

EU je, kao jedan od globalnih regulatornih lidera (EU AI Act je to demonstrirao), potencijalno platforma kroz koju Srbija, u procesu EU integracija, može imati indirektni uticaj na ovu oblast. Ali samo ako su donosioci odluka svesni problema — što zahteva javnu raspravu kakvu ova tema još uvek nema ni u Srbiji ni u Evropi.

IT industrija Srbije i globalna etička odgovornost

Srpska IT zajednica — koja, kao što smo analizirali u prethodnim tekstovima, u velikoj meri radi za globalne tech kompanije kao outsourcing (podugovarački) partneri — nije imuna na ovu priču.

Srpski developer koji piše AI modele za optimizaciju klimatskih podataka, koji gradi satelitsku telemetriju, koji radi na sistemima za analizu atmosferskih parametara — može jednog dana biti deo infrastrukture koja se koristi za geoinženjering programe, bez da je ikad postavljeno pitanje: „U kojim uslovima će ovo biti upotrebljeno? Ko donosi tu odluku? Imam li ja nešto da kažem o tome?“

Zlatni kavez developera i etika geoinženjeringa nisu nepovezane teme. Obe govore o istom: o sistemu u kome tehničke sposobnosti daleko prestižu etičke i regulatorne okvire — i o ljudima koji grade taj sistem, najčešće ne pitajući se previše o tome šta grade.

Šta se može uraditi: od principa do akcije

Nije dovoljno analizovati problem. Moramo razgovarati o potencijalnim odgovorima — čak i kada ti odgovori nisu ni potpuni ni laki.

Na globalnom nivou: regulacija pre eksperimenta

Naučna zajednica je već formulisala principe koji treba da budu osnova svakog istraživanja i eventualne implementacije geoinženjeringa. Najcitiraniji je tzv. Oxford Principles (Oksfordski principi) iz 2009. godine, koji zahtevaju:

Sav geoinženjering treba tretirati kao javno dobro
Upravljanje geoinženteringom mora biti pre nego što istraživanje počne
Svo istraživanje mora biti transparentno i javno objavljeno
Mora postojati nezavisna procena svih geoinžinjering projekata
Upravljanje mora evoluirati ka participativnim i legitimnim procesima

Ovi principi su bili potpuno ignorisani od strane Make Sunsets i nisu bili adekvatno implementovani čak ni u slučaju SCoPEx-a.

Ono što nedostaje je formalni međunarodni ugovor koji ove principe čini provodivim, sa konkretnim mehanizmima sankcija za aktere koji ih ignorišu. Takav ugovor zahteva politički konsenzus koji trenutno ne postoji — ali za koji mora postojati pritisak iz civilnog društva, naučnih institucija i medija.

Na nacionalnom i regionalnom nivou: legislativa proaktivno

Države ne moraju čekati međunarodni konsenzus da bi regulisale geoinžinjering na svojoj teritoriji. Meksiko je pokazao da je to moguće — zabranio je Make Sunsets operacije u roku od meseci od saznanja za njih.

EU može i treba da usvoji regulativu koja bi zabranila neovlašćeno geoinžinjering eksperimentisanje i deployment na evropskom tlu i u evropskom vazdušnom prostoru, uz uslov obavezne konzultacije sa potencijalno pogođenim zajednicama za svaki eksperiment koji bi mogao imati prekogranični uticaj.

Srbija, kao aspirant na EU članstvo, trebala bi da prati i podržava ove inicijative, i da ih locira u javnoj raspravi kod kuće.

Na nivou tech kompanije: etički okviri sa „zubima“

Sve veće tech kompanije imaju AI ethics guidelines (etičke smernice za veštačku inteligenciju) i responsible technology (odgovorna tehnologija) dokumente. Ali, kao što smo videli, ovi dokumenti bez mehanizama provedbe su PR materijal.

Konkretno, kompanije koje razvijaju AI kapacitete relevantne za klimatsko modelovanje i geoinžinjering trebalo bi da:

Implementiraju obaveznu etičku procenu pre svakog projekta koji uključuje klimatsku modifikaciju
Uspostave nezavisni odbor za nadzor koji uključuje naučnike van kompanije i predstavnike zajednica koje bi mogle biti pogođene
Obezbede mehanizme zaštite za zaposlene koji podnesu etičke prigovore na projekte
Transparentno objavljuju sva istraživanja u ovoj oblasti, bez mogućnosti NDA-a za fundamentalne naučne nalaze

Na individualnom nivou: informisanje i glas

Svaki čitalac ovog teksta — bez obzira na to da li je developer, menadžer, ili korisnik tehnologije — može doprineti promeni jednom stvari: informisanjem i glasom.

Ova tema nije previše komplikovana za javnu raspravu. Ona je samo previše retko u njoj. Svaki razgovor o geoinženjeringu u kafeu, na konferenciji, u učionici ili na društvenim mrežama — doprinosi izgradnji pritiska koji čini razliku između regulatorne akcije i regulatorne letargije.

Demokratija, u krajnjem, funkcioniše samo ako su birači informisani o onome o čemu se odlučuje. I kada se radi o odlukama koje će oblikovati klimu planete na kojoj žive njihova deca — ta informisanost nije luksuz. Ona je preduslov opstanka relevantnog odgovora.

Epilog: ko ima pravo da ugasi Sunce?

Vratiću se na početak, jer je ono pitanje jednostavno ali zastrašujuće.

Nekoliko privatnih kompanija, finansiranih venture capital fondovima, vođenih menadžerima koji su izabrani od strane akcionara a ne glasača, sa poslovnim modelima koji zavise od rasta i profita — razmatraju, istražuju i u nekim slučajevima već implementiraju tehnologije koje mogu promeniti uslove života na Zemlji za sve koji žive i koji će živeti na njoj.

Bez demokratskog mandata. Bez međunarodnog pravnog okvira. Bez mehanizama odgovornosti. Bez konsultacije sa zajednicama koje snose posledice.

Argumenti za razumemo: klimatska kriza je realna i hitna. Vlade su spore. Rešenja su potrebna sada. Tehnologija postoji. Neko mora da deluje.

Ali svi ovi argumenti važe i za nuklearno oružje: realna pretnja, spore diplomatske reakcije, potreba za akcijom, tehnologija dostupna. I upravo zato smo izgradili IAEA, NPT (Non-Proliferation Treaty — Ugovor o neširenju nuklearnog oružja), međunarodne nadzorne mehanizme i globalne diplomatske protokole. Ne zato što nam se svidela birokratija, već zato što smo razumeli da moć nad masovnim uništenjem ne sme biti u rukama pojedinaca bez odgovornosti.

Moć nad globalnom klimom nije manja od moći nad masovnim uništenjem. U nekim scenarijima — posebno u scenariju termination shocka — ona je veća.

Zlatno pravilo legitimnosti moći je staro koliko i politička filozofija: moć je legitimna samo kada je ona nad kojom se vlada dala pristanak na tu vlast, i kada ona koja vlada snosi posledice svojih odluka u istoj meri kao i oni nad kojima vlada.

Privatna tech kompanija koja implementira globalni SAI program ne zadovoljava ni jedan od ova dva uslova. Sedam milijardi ljudi nije dalo pristanak. I akcionari kompanije neće osećati klimatske posledice u Bangladešu ili Etiopiji ni na koji specifičan, direktan način koji bi ih učinio odgovornim partnerima u toj odluci.

Pitanje „ko ima pravo da ugasi Sunce?“ nije retorička figura. To je egzistencijalno pitanje globalnog upravljanja u 21. veku — i odgovor koji sada, dok je još rano, ne damo mi zajednički, daće neko drugi, sam, u svoje ime.

A kada se to desi — a ako ne delujemo, desiće se — taj trenutak će biti prekretnica kakvu istorija pamti zauvek. Ne kao trijumf tehnologije. Kao definitivan dokaz da smo dozvolili moći bez odgovornosti da nadjača mudrost zajedničke odluke.