Više puta sam na raznim mrežama i forumima postavila pitanje i dobila „block“ i „ignore“: „Da li se o tehnologiji previše priča, a premalo radi na njenoj stvarnoj primeni?“ Konferencije, panel-diskusije, okrugli stolovi, seminari i „strateške saradnje“ postali su uobičajen način na koji se tehnologija promoviše, ali koliko od ovih aktivnosti zaista rezultira konkretnim inovacijama?
Odnos između broja održanih konferencija i stvarno realizovanih projekata često izgleda neuravnoteženo, potencijalno čak u razmeri 10:1 ili 15:1 u korist razgovora. Verujem da se ovaj princip može primeniti i na poređenje između AI filozofa i teoretičara, koji se bave idejama i konceptima, i inženjera i praktičara koji rade na konkretnim projektima.
Ova disproporcija ukazuje na potrebu za preispitivanjem načina na koji pristupamo tehnološkom napretku.
Diploma bez prakse: da li je to dovoljno?
Diploma je, bez sumnje, vredan dokaz akademskih postignuća. Međutim, u tehnološkom sektoru (ovde ubrajam i profesore na tehničkim fakultetima, ne samo zaposlene inženjere u privredi), gde je praktična primena znanja ključna, postavlja se pitanje: šta znači diploma ako iza nje ne stoji nijedan realizovan projekat, patent ili konkretan doprinos industriji?
Pisanje naučnih radova i teorijskih analiza ima svoju vrednost, ali ako se znanje ne pretoči u praktična rešenja, ono ostaje samo prazno slovo na papiru.
Da li bi objavljivanje naučnih i stručnih radova u tehnološkim časopisima trebalo usloviti postojanjem realizovanog praktičnog projekta ili bar minimalno funkcionalnog proizvoda (MVP)?
Instituti i organizacije: umrežavanje ili inovacije?
Mnoge institucije i organizacije, umesto da budu centri za istraživanje i razvoj, sve više podsećaju na klubove za umrežavanje. Sastanci, protokolarne saradnje i konferencije često imaju za cilj samopromociju ili održavanje statusa kvo, umesto stvaranja novih rešenja. Ovo postavlja ključno pitanje: koliko je novca, vremena i resursa uloženo u takve aktivnosti, a koliko je iz njih proizašlo novih proizvoda, patenata ili društveno korisnih inovacija? U mnogim slučajevima, rezultati su nesrazmerno mali u odnosu na uložene resurse, što ukazuje na potrebu za reformom načina na koji ove institucije funkcionišu.
Ilon Mask i kritika „menadžerske kulture“
Ilon Mask, jedan od najuticajnijih ljudi našeg vremena, često je isticao da je jedan od najvećih problema modernih organizacija prekomerna birokratija i fokus na sastanke umesto na stvarni rad. Prema njegovim rečima, dobar menadžer mora biti direktno uključen u proces proizvodnje ili razvoja, a ne samo u analizu podataka, prezentacije ili tabele. Ovaj princip se može primeniti i na akademske i državne institucije: umesto beskrajnih sastanaka i formalnosti, fokus bi trebalo da bude na radu u laboratorijama, radionicama i na terenu. Pravi napredak ne dolazi iz sala za konferencije, već iz konkretnih projekata koji donose opipljive rezultate.
Isplativost ulaganja u obrazovanje i istraživanje
Kada je reč o ulaganjima u obrazovanje, postavlja se pitanje efikasnosti. Da li se ulaganja u diplome, kurseve i obuke zaista isplate ako se sve završi na teoriji? Ako društvo ne dobija nove proizvode, poboljšane procese ili inovacije, sistem postaje sam sebi svrha, a ne sredstvo za napredak. Uzmimo za primer Japan, zemlju poznatu po kulturi inovacija, gde se od inženjera, pa čak i od običnog radnika, često očekuje da imaju sopstvene patente ili unaprede i ubrzaju proces rada. Ovaj model podstiče praktičnu primenu znanja i direktan doprinos ekonomiji i društvu. Usvajanje sličnog pristupa moglo bi da transformiše način na koji obrazovanje i istraživanje funkcionišu u drugim zemljama.
Mnogi univerziteti, škole i instituti dobijaju značajna finansijska sredstva od države i Evropske unije za projekte koji često ostaju nedovršeni ili se realizuju neefikasno. Veliki budžeti i produženi rokovi za realizaciju često dovode do situacija gde se projekti nepotrebno produžavaju, uz troškove koji prevazilaze realne potrebe. Na primer, projekat koji bi dve osobe mogle da završe za mesec dana često se dodeljuje timu od petoro ljudi sa rokom od šest meseci, što postavlja pitanje: ko nadzire racionalnost ovakvih odluka? Nedostatak strogog nadzora i jasnih kriterijuma za efikasnost dovodi do rasipanja resursa, dok odgovornost za proveru opravdanosti budžeta i rokova često ostaje nejasna ili prepuštena samim institucijama, što otvara prostor za zloupotrebe i neefikasnost.
Ima li nade za nas?
Teorija bez prakse je prazna priča, a praksa bez teorije može dovesti do haotičnih rešenja. Međutim, ako nastavimo sa trendom organizovanja desetina konferencija za svaki realizovan projekat ili izdavanja stotina diploma bez pokrića, teško da možemo govoriti o istinskom tehnološkom napretku. Potreban nam je novi pristup: manje birokratije, manje formalizma, a više fokusa na konkretne rezultate, iliti kako su to svojevremeno rekli na jednom radiju: „Manje priče, manje gluposti!“.
Milena Šović, M.Sc.,CSM, CSPO
AI Implementation Specialist & Content Trainer
