Kada je u pitanju stvaranje novih kreativnih IP-ova, nije tajna da je Keiichiro Toyama često prvo ime koje padne na pamet. Od stvaranja maglovite i hororom ispunjene serije Silent Hill do stilizovane i um-bending serije Gravity Rush, Toyama je dosta postigao u svojoj karijeri. Kada je napustio sada nepostojeći Japan Studio 2020. godine, Toyama se obratio svojim kolegama iz Siren tima i osnovao novi studio: Bokeh Game Studio.
Najavljen na The Game Awards 2021. godine, Slitterhead predstavlja prvi naslov ove kompanije i Toyamin povratak u horor žanr. Ipak, ovo neće biti poput Sirena ili Silent Hill-a, već nešto sasvim novo, sa elementima posedovanja, čudovištima i akcijom. Prikazani delovi gameplay-a nagoveštavali su svež pristup akcionoj/strateškoj igri i intrigantan svet. Sada, sa datumom izlaska, postavlja se pitanje: da li Slitterhead opravdava očekivanja ili ne doseže taj nivo?
Priča Slitterhead-a smeštena je u Kowlong (inspirisan hongkonškim Kowloon-om) tokom ’90-ih i prati svesno biće po imenu Night Owl/Hyoki, koje može posedovati bilo kog čoveka i koristiti ga. Oni koje ne mogu posedovati, poznati kao Slitterheads, su čudovišta prerušena u ljude koja isisavaju mozgove. Da bi se borio protiv ovih stvorenja, Night Owl koristi ljude i „Rarities“, specijalne pojedince sa različitim sposobnostima za borbu.
Kroz uvod Rarities likova, vidimo kako Night Owl kroz njihove oči uči o svetu, i kroz dobra i kroz loša iskustva. Na neki način, igra funkcioniše kao ensemble piece, balansirajući mnoge likove istovremeno, što prilično dobro funkcioniše, iako neki likovi ostaju po strani. Priča sadrži nekoliko obrta, iako su neki predvidljivi. Ipak, ovo je solidna narativna celina, iako ponekad ima problema u izvođenju.
Bez velikih spoilera, jedan element putovanja kroz vreme otkriva se prilično rano u priči. Ponovo ćete posetiti nivoe sa novim ciljevima i zadacima. Obično je potrebno pobediti određenog ili više Slitterhead-a, ali svi imaju različite ishode. Interesantno je videti kako su ovi nivoi izvedeni, iako neki zadaci mogu biti očigledni. Nažalost, ovo je mač sa dve oštrice, jer sve sada postaje povezano sa putovanjem kroz vreme, što može umanjiti uticaj mnogih delova priče. Ovo se odnosi i na tempo, koji može biti ubrzan u trenutku kada se uvode novi elementi, a zatim razvlačen kada se razrađuju.
Gameplay Slitterhead-a je mešavina strategije i hack-and-slash elemenata slična igrama poput Final Fantasy XVI i God of War. Nije previše kompleksan, ali zahteva pažljivo tempiranje i strategiju. Protivnici u igri mogu biti teški, pa je eksperimentisanje na bojnom polju ključno. Ono što odvaja ovu igru od drugih hack-and-slash naslova je mogućnost posedovanja drugih likova na bojnom polju. Iako nisu moćni kao Rarities, mogu se koristiti da se iznenadi neprijatelj s leđa, blokiraju veliki napadi ili posluže kao štit kako bi jači likovi mogli izvesti snažne napade. Iskreno, veoma je zabavno posedovati nasumične ljude i koristiti ih protiv grotesknih stvorenja.
Kada su Rarities u pitanju, ti specijalni likovi su tamo gde magija počinje u borbenom smislu. Svaki od njih ima različite oružje i sposobnosti za borbu. Na primer, Julee je brza i koristi svoje moći da pomogne onima oko sebe, dok Edo preferira borbu prsa u prsa uz moćne napade. Možete odabrati dva lika za misije, pa se stil borbe može prilagoditi vašim preferencijama. Svaki od njih doprinosi nečim zanimljivim u gameplay-u i priči, iako su uvedeni prebrzo u narativ, što može umanjiti njihov celokupan uticaj.
Izvan borbi, većinu vremena provodićete istražujući grad Kowlong, tražeći sledeći cilj ili loveći Slitterheads. Grad odiše tamnim i ombré tonovima priče, ispunjen neonima i kompleksima stanova. Čak i muzika, delo Akire Yamaoke, donosi hladnu, a opet uzbudljivu atmosferu koja savršeno postavlja ton igre. Posetićete grad često, pun interesantnih likova poput uglađenih poslovnih ljudi i starijih žena, koji su svi pogodni za posedovanje dok skačete s jednog znaka na drugi iznad gužve. Takođe, postoje izazovi poput posebnih Slitterheads, pronalaženja Hyoki-jevih sećanja i novih Rarities, što dodaje slojeve ponovljivosti nivoima.
Igra pokazuje ambiciju i često deluje kao AAA naslov. Tim je ovde mogao da se oslobodi pritiska AAA standarda i da radi šta god želi, što je obogatilo projekat njegovim tonom, ambijentom i mehanikom. Slitterhead svakako donosi atmosferu iz Siren serije, sa jezivim ambijentima i narativnim dizajnom, što će prijati fanovima Toyaminog opusa. Ipak, dok je ovo lično mišljenje, čini se da je gore element u igri manje prisutan nego što uvod nagoveštava.
Vredno je napomenuti da, barem na mom kraju, u Slitterhead-u ima malo izgovorenog dijaloga. Likovi uglavnom mrmljaju ili izgovaraju fraze umesto dijaloga. Igrao sam na engleskom sa engleskim audio zapisom, pa je moguće da drugi jezici imaju kompletne glasovne snimke. Iako to možda neće smetati nekima, obim dijaloga u igri čini odsustvo govorne izvedbe uočljivijim. Možete imati nivo gde likovi proizvode iste zvuke tokom igre bez izgovorene reči.
Što se performansi tiče, tokom svoje petnaestočasovne sesije naišao sam na minimalne poteškoće ili glitčeve. Čak i kada bi stvari postale napete, prilikom prelaska sa jednog lika na drugi putem posedovanja, igra je uglavnom radila dobro. Ipak, grafika ponekad može biti zamućena, posebno sa građanima, što može ometati igru. Dizajn neprijatelja i Slitterheads-a, međutim, izgleda groteskno i kreativno, dostojno Silent Hill-a.
Slitterhead studija Bokeh Game Studio pokazuje dosta potencijala sa svojim jedinstvenim gameplay-em zasnovanim na posedovanju, režijom, muzikom i zapletom. Zabavna je, uzbudljiva i različita od drugih igara. Novi IP-ovi su pokretačka snaga industrije i ova igra je odličan primer zašto je to tako. Međutim, oslanjanje na narativne trope, grafičke nedoslednosti i ekspozicija bogata dijalogom sprečavaju igru da dostigne visine koje je mogla dostići.