Kada sam prvi put video ikonu japanske mange iz devedesetih, Shinnosukea Noharu, na naslovnici cozy simulacione igre, odmah sam pomislio na preplavljenost tržišta igrama baziranim na filmovima. Od Finding Nemo na PS2 do Harry Potter igara na DS-u, bio sam skeptičan da je Shin-chan samo marketinški trik za privlačenje dugogodišnjih fanova ka prosečnoj igri. Međutim, na moje iznenađenje, Shin-chan: Me and the Professor on Summer Vacation – The Endless Seven-Day Journey (i… udahnite) predstavlja promišljenu adaptaciju koja ima smisla za materijal koji obrađuje. Očigledna je strast da se duh mange prenese kroz igrivost i svet igre, ali nažalost, Shin-chan i njegova porodica ne pogađaju uvek metu.
The Endless Seven-Day Journey prati avanture Shin-chana i njegove porodice dok provode letnji odmor kod prijateljice iz detinjstva njegove majke Misae. Na putu sreću misterioznog čoveka koji Shinnosukeu poklanja kameru koja hvata ilustracije umesto fotografija. Ovaj ključni predmet postaje sve značajniji kako nedelja odmiče, uvodeći igrače u čudne avanture, uključujući dinosauruse i vremenske petlje.
Pristupio sam igri bez mnogo informacija, ali kao dugogodišnji ljubitelj animea imao sam neka očekivanja od Shin-chana, i to je bilo sve. Privukao me je potencijal za cozy iskustvo i elemente upravljanja, pa je ova recenzija više prvi utisak nego nostalgična analiza za fanove. Važno je razumeti kontekst kako bi se shvatio ugođaj koji igra pruža, a ona svakako nudi jedinstven pogled na cozy žanr kroz jednostavnost i povremenu monotoniju.
The Endless Seven-Day Journey je spoj Crayon Shin-chan mange i serijala Boku no Natsuyasumi. Crayon Shin-chan je popularna dečja manga iz devedesetih koja prati avanture petogodišnjeg Shinnosukea i njegove porodice i prijatelja. Priče su često bizarne i urnebesne, posmatrane iz neobično zrele perspektive glavnog lika. Ovo se snažno prenosi i na njegov karakter u igri – pravi neprikladne šale i komentariše roditeljstvo i društvene probleme, što ga čini daleko drugačijim od tipičnog petogodišnjaka. Ovaj stil odlično funkcioniše uz raznovrsnu ekipu likova, uključujući njegove roditelje, koji su puni urnebesnih mana. I originalni likovi, poput porodice Misaine prijateljice i meštana sela, donose svoj šarm, iako su jednostavni i bez uvreda. Na kraju igre, prijatno me je iznenadilo koliko sam se brzo povezao sa likovima i razumeo zašto je Shin-chan toliko popularan.
S druge strane, igra se oslanja na inspiraciju iz serijala Boku no Natsuyasumi, igara iz ranih 2000-ih koje nažalost nikada nisu stigle na zapad. Iako nedostupne, ove igre imaju posvećenu bazu fanova koja glasno ističe njihov nostalgičan šarm. U osnovi, igre iz ovog serijala evociraju jednostavnost i nostalgiju za prošlim letima, sa slobodnim istraživanjem i rutinskim zadacima kao što su pecanje i poljoprivreda. Shin-chan: The Endless Seven-Day Journey se smatra duhovnim naslednikom ovih igara, s obzirom na to da se prethodni direktor vratio da piše i režira ovu igru.
Uprkos navodnom sukobu između karikaturalnog stila likova i lepote ruralnog Japana, neskladni i disproporcionalni likovi i ručno crtana pre-render pozadina iznenađujuće dobro funkcionišu zajedno. Likovi se izdvajaju, ali ne narušavaju ambijent, a svaka oblast je detaljna i odražava miran ugođaj malog sela – od trgovačke četvrti do pašnjaka. Ovo je jedan od najlepših aspekata igre i za mnoge igrače može biti dovoljno da uživaju.
Ipak, imam zamerku na praktičnost igre – navigacija često može biti problematična. Često nisam mogao jasno da procenim gde mogu, a gde ne mogu da idem. Ovo je uobičajen problem pre-render pozadina, jer pružaju samo vizuelne tragove za navigaciju. Pojedini ekrani su preveliki, zbog čega Shin-chan postaje gotovo tačkica u okolini, što otežava lov na insekte – jednu od ključnih aktivnosti u igri. Bube se teško primećuju, pa ćete često morati da zverate u ekran kako biste pronašli bubamaru. Takođe sam se mučio da ih uhvatim, oslanjajući se na senke kao vodič, ali i dalje frustrirano mašući mrežom na sve što bih ugledao.
Još jedan problem je dezorijentacija mape, posebno na početku igre. Nedostatak mape doprinosi temi izgubljenog deteta u novom okruženju, ali često sam se vrtio u krug zbog čestih promena ugla kamere. Ipak, ovo nije veliki problem na duže staze.
Kada je u pitanju igrivost, Shin-chan ne nudi mnogo aktivnosti, a zadaci su prilično trivijalni. Iako priča sugeriše avanturu, igra više podseća na lenje leto. Igrači mogu hvatati insekte, pecati, skupljati useve i boriti se sa dinosaurusima u stilu Pokémon borbi – da, ovo poslednje malo odudara od ostalih zadataka. Sve aktivnosti su veoma jednostavne – ciljajte i pritisnite A. Bilo mi je pomalo razočaravajuće što mini-igre nisu prisutne, čak ni jednostavne, poput pecanja u Stardew Valley ili plašenja buba kao u Animal Crossing.
Sve što pronađete koristi se za rešavanje fetch quest zadataka. Oglasi su postavljeni ispred prodavnica poput Yoyokovog restorana i Mottove radnje, gde možete zameniti pronađene predmete za džeparac i kupiti grickalice. Iako ovaj deo igre može postati dosadan, kada imate više zadataka istovremeno, zadovoljstvo upravljanja obavezama može postati iznenađujuće prijatno.
Igra poseduje sistem izdržljivosti – kada vam ponestane energije, Shin-chan se onesvesti i probudi kod kuće. Ovaj sistem je gotovo beskoristan, jer nema ozbiljnih posledica za iscrpljivanje izdržljivosti. Grickalice obnavljaju energiju, ali nisam mnogo koristio taj sistem jer sam radije čuvao novac za sastojke. Vraćanje na početnu tačku može biti manja smetnja, ali ništa ozbiljno.
Najveći problem igre je korisnički interfejs – nagomilane sitnice postaju frustrirajuće. Na primer, veliki dijaloški okviri su nezgodno postavljeni, a dijalozi se prečesto ponavljaju. Svaki put kada koristite oglasnu tablu u Yoyokovom restoranu, ista interakcija se ponavlja, što usporava obavljanje zadataka. Kada završite prvu nedelju i otkrijete zaplet igre, ona oseća potrebu da ponavlja događaje koje ste već odigrali pre pola sata.
S pozitivne strane, igra koristi kameru na kreativan način kroz album koji se ažurira novim ilustracijama kada naiđete na neki događaj. Ove male slike su uvek bile prijatne za gledanje, a možete birati između jednostavnog ili detaljnijeg opisa. Takođe, posebna pohvala ide za mod trčanja u kojem Shin-chan postaje “butt-alien” – neočekivano smešan dodatak koji me svaki put iznova nasmeje.
