Sam & Max: The Devil’s Playhouse Remastered donosi osećaj završetka. Kada je igra prvobitno lansirana pre više od decenije, Telltale Games je bio na ivici prelaska na drugačiji stil igara, ostavljajući point-and-click avanture iza sebe. Telltale-ova tranzicija ka igrama vođenim dijalozima i odlukama, zasnovanim na poznatim franšizama, nije prošla kako su se nadali. Mnoge studije su zatvorene, a hiljade radnih mesta u industriji igara nestalo je u međuvremenu. Skunkape Games-ova odluka da spase Sam & Max naslove od zaborava i remasteruje ih deluje gotovo prkosno.
Ali svaki put ima svoj kraj. Ovi naslovi su reizdanja, a The Devil’s Playhouse je poslednji u nizu. Sam & Max je uvek bio otkačen, van okvira, IP koji je opstao uprkos svojoj prividnoj nemogućnosti da se komercijalno probije. Jedan LucasArts kultni klasik iz zlatnog doba, otkazan nastavak, kratka crtana serija koja je jedva izdržala jednu sezonu, i strip serija koja je stalno van štampe. Samo po sebi, serija Telltale-a bila je oživljavanje koje niko nije očekivao u to vreme. Sada smo ponovo tu, opraštajući se od najsimpatičnijeg para nasilnih sociopata koji su ikada postojali. I ovo oproštajstvo nekako pogađa još jače drugi put.
Prve dve sezone, Save the World i Beyond Time and Space, funkcionisale su po sličnim šablonima. Bile su to zbirke manjih point-and-click avantura koje su bile relativno samostalne i nisu se previše bavile svojim mestom u svetu. Volim ih naravno, i dok nisu bile tako oštre i pomerene kao originalna LucasArts igra Hit the Road, imaju mnoštvo šala koje su trajno urezane u moj um. The Devil’s Playhouse je drugačiji. Došao je iz uspešnijeg i ambicioznijeg Telltale-a, onog koji je bio spreman da promeni svet sa The Walking Dead-om. Ova sezona ima čudne mehanike u gameplay-u, priču koja se gradi kroz svaku epizodu, i duboku svest o tome da se sve gradi ka završetku.
Da, naravno, svih pet epizoda koje čine The Devil’s Playhouse pune su šala, stvarnosti koja se savija u crtani nonsens i opšte nepoštovanje normalnosti. Ali igra takođe postavlja pitanja koja nikada ne bih očekivao od serije poput Sam & Max, koliko god pametna bila. Šta znači da se Sam & Max igra završi? Šta se dešava kada pogledate Sam-a i Max-a kao likove sa odnosom koji su uzimali zdravo za gotovo decenijama? Šta se događa kada tražite od tih likova da se suoče sa idejom gubitka jednog drugog? Kako uopšte postavljate ta pitanja grupi ciničnih crtanih likova, a da ne ugrozite ono što oni jesu i šta je ova serija bila do sada?
Odgovori na ta pitanja ovde bi uništili svrhu igranja ovih igara, naravno. Ono što ću reći je da nije impresivno samo postavljanje pitanja. Ljudi u Telltale-u 2010. nisu samo postavljali pitanja, već su se potrudili da pronađu zadovoljavajuće odgovore. Uložili su trud i on se isplatio, uz šale o kosmičkim užasima, masnim američkim restoranima, corn dog-ovima, bubašvabama, policijskoj odgovornosti i mnogo toga drugog. To je kreativni pogodak u sridu na način koji je još impresivniji s obzirom na to da su ovi likovi naslednici, iako su umetnost i doprinos Steve-a Purcell-a svuda po Telltale-ovim igrama, kao i u originalu LucasArts-a. Završetak je toliko apsurdno pun emocija da sam skoro zaplakao, što je neverovatno reći za igru koja je malopre pravila šale o krtolovima i slini. To je postignuće koje ne treba potceniti.
Ovo izdanje nije samo o originalnom delu. To je jedan od impresivnijih napora remasterizacije u današnjim igrama. Skunkape Games je uložio puno rada u ovu seriju, daleko izvan očiglednih tehničkih unapređenja kao što su širokougaone rezolucije i podrška za kontrolere. Promene su napravljene u bojama, osvetljenju, modelima likova, zvuku i još mnogo toga, sve kako bi oživeli Sam & Max na način koji tada nije bio izvodljiv. To su stvari koje se stavljaju na poleđinu kutije, ali sve su sjajne i apsolutno opravdavaju ponovno igranje ako ste već igrali original. Po mom mišljenju, vizuelne promene mnogo doprinose povezivanju igara sa umetnošću Steve-a Purcell-a, što je sjajno videti u pokretu.
Postoji mnogo malih „poboljšanja kvaliteta života“ koja su takođe prijatna za imati, i čine osvežavanje Telltale-ove trilogije Sam & Max vrednim uvođenja u moderne „standarde“. Sistem nagoveštaja je posebno lep, jer ne samo da možete da ga isključite ili prilagodite učestalost, već vam ne daje jednostavne odgovore šta treba da uradite. A za igre poput ove, sa onim starim zagonetkama iz avanturističkih igara koje ponekad ne prate normalnu ljudsku logiku, nagoveštaji su pravo blago. Vredno je napomenuti, međutim, da ako igrate na Switch-u, menjate prenosivost za neke kompromise u pogledu performansi i vizuelnog prikaza. Ništa što bi srušilo svet ili uništilo igru, ali ako želite da iskoristite sve prednosti remasterizacije, ova zamena je vredna razmatranja.
Ovako igre jednostavno više ne prave, barem većinom. Da budemo fer, Monkey Island se potpuno vratio, i bilo je… pokušaja da se napravi nova Sam & Max igra (u VR formi, što je prošlo onako kako zvuči). Ali avanturističke igre u stilu pre-The Walking Dead Telltale-a, neka vrsta zombifikovane fuzije klasičnog SCUMM sistema LucasArts-a sa modernim (u to vreme) PC konvencijama, su davno nestale. Remasteri Skunkape Games-a svih triju sezona Sam & Max-a su najbolji način da se vratite i doživite jedan trenutak u istoriji koji i dalje ponekad deluje nestvarno. Ovo je tehnički recenzija za The Devil’s Playhouse, ali ne mogu dovoljno insistirati koliko je ključno odigrati sve tri igre i doživeti ih ne samo kao jedno delo, već kao trenutak u vremenu koji se teško može ponoviti. Ugrabite i Hit the Road dok ste na tome; košta samo šest dolara na Steamu. Živela Freelance policija!
