Više nego bilo koji drugi žanr, horor igre su evoluirale neverovatnom brzinom u poslednjih nekoliko godina. Sećam se kako sam ne tako davno igrao indie horor naslove sa grafikom nalik na originalni Half-Life, a sada postoje desetine jezivih igara koje prave sićušni studiji, a koje su praktično fotorealistične. Horor igre, međutim, ne postaju samo lepše; postaju i kreativnije. Jedno od najupečatljivijih horor iskustava u poslednjih par godina bio je Buckshot Roulette, koji je šokirao horor svet svojom apsolutno brutalnom premisom. E pa, Mike Klubnika se vratio sa još jednom igrom kratke forme koju nećete brzo zaboraviti – s.p.l.i.t.
Smeštena u ne tako daleku budućnost, u igri s.p.l.i.t vi preuzimate ulogu hakera po imenu Axel. Axel i dvoje njegovih bivših kolega planiraju napad malverom na zlu korporaciju za koju su nekada radili, o kojoj ćete više saznati tek kako budete dublje napredovali kroz igru. Priznaću, nakon što sam igrao Buckshot Roulette, nisam očekivao ovoliko hakovanja preko komandne linije u jednoj horor igri, ali je to implementirano na neverovatno dobar način.
Celokupno iskustvo igre s.p.l.i.t se odvija isključivo preko tastature, i to za jednim terminalom. Igru započinjete fokusirani na svoj prvi ekran na kojem se nalazi čet sa vašim partnerima u digitalnom zločinu, u kojem učestvujete tako što pritiskate bilo koji taster i gledate kako se čet automatski ispunjava vašim delom razgovora. Nakon što sam pročitao prepisku koja je nekome bez stvarnog iskustva u retro hakovanju delovala kao besmislica, očigledno sam bio spreman da pomognem u rušenju neetičke mega-korporacije. Uh.
U tom trenutku, vreme je da pogledate na svoj drugi ekran i počnete sa poslom, što činite držeći taster Alt i pritiskajući A ili D da biste okrenuli glavu lika. Kada vas igra navede da ovo uradite, primetićete i da možete da se okrenete ka prozoru da proverite da li neko dolazi da vas zaustavi, što mi je momentalno naježilo kožu. Ovo nije jedina referenca na horor u sobi iz koje hakujete; na samom početku, kamera se pomera ka omči koju ste postavili u uglu. Ovo su očajni ljudi koji pokušavaju da urade pravu stvar, ali rizici su više nego ogromni.
Da biste uspeli u svojoj misiji, ipak je važno da zapravo počnete sa hakovanjem, što je prilično ozbiljan zadatak. Kada se okrenete ka svom ekranu, dočekaće vas komandna linija i ne mnogo više od toga, i bićete teleportovani nazad u stare dane DOS-a. Prvo ćete ukucati „help“ (na šta vas igra i navodi) i bićete pozdravljeni sa svakakvim različitim komandama koje možete koristiti za promenu direktorijuma, uređivanje fajlova, pa čak i štampanje zgodnih malih beleški kao podsetnika. Beleške su posebno važne jer, bez miša, skrolovanje nagore po masivnom žutom ekranu pomoću tastera Pg Up i Pg Dwn nije baš zabavno.
Reći da sam se nekako snašao kroz hakerski deo igre s.p.l.i.t bilo bi potcenjivanje. Dobijate instrukcije od vaša dva saveznika o tome šta treba sledeće da uradite, ali to uvek podrazumeva da vi sami shvatite kako da pronađete određene fajlove или pristupite podacima da biste uneli ispravan kod. Bilo je više trenutaka dok sam ovo radio kada sam bio siguran da ću se zaglaviti i morati da odustanem od prelaska igre s.p.l.i.t, ali ovaj aspekt igre sa tekstualnim zagonetkama je tako pametno dizajniran da sam uspeo. Sve dok gledate sve komande koje su vam na raspolaganju i vodite dobre beleške, i vi ćete uspeti, i osećaćete se kao genije kada napredujete.
Da se s.p.l.i.t sastoji samo od hakovanja, bila bi to solidna, ali ne i posebno uzbudljiva igra. Međutim, između i nakon hakerskih sekcija, stvari se zaista zahuktavaju. Jednostavno ne mogu da vam otkrijem spojlere za završni deo igre s.p.l.i.t jer se on apsolutno mora doživeti iz prve ruke, ali nisam siguran da me je ijedna igra ikada naterala da se osećam toliko nelagodno, napeto i potpuno užasnuto kao ova.
Doduše, zahteva mnogo od vas, ali igre poput s.p.l.i.t se ne pojavljuju svaki dan. Priča mučnu priču (koja će, priznajem, nekima biti previše za stomak) i to čini pretežno samo pomoću tekstualnih zagonetki i malog čet prozora. Iako traje tek nešto više od sat vremena, to je jedno od najmoćnijih iskustava koje sam imao ove godine, i bez sumnje dokazuje da je Mike Klubnika majstor svog zanata.
