Filmovi iz osamdesetih nikada neće nestati, zahvaljujući video igrama. Pa, i raznoj robnoj marki, zapravo. I nastavcima i rimejkovima. Ali toliko se često pojavljuju u video igrama da biste pomislili da su upravo sada stigli u bioskope. Ghostbusters, RoboCop i bezbroj različitih povezanih naslova. Očigledno je to plodno tlo.
Licencirane igre zasnovane na filmovima nekada su bile stub visokobudžetne industrije video igara, ali sada su postale retkost osim ako nije reč o franšizi vrednoj milijarde dolara. To je omogućilo ovim naslovima da pređu u produkcije s manjim budžetima, gde je prisutan mnoštvo crossovera. Neki izdavači su čak napravili poslovni model usmeren na licencirane naslove, poput novog brenda Big Fan Games iz Devolver-a i, prema videu u igri, RetroRealms izdavača Boss Team Games.
RetroRealms, trenutno sastavljen od adaptacija Halloween i Ash vs. Evil Dead, pokrenuo je u meni pitanje o kojem ranije nisam mnogo razmišljao – šta je cilj licencirane igre? Ne iz poslovnog ugla, već sa stanovišta igrača.
Najjednostavniji poslovni odgovor na to pitanje bio bi kombinacija profita i reklame. Igre bazirane na filmovima često bi se pojavljivale paralelno sa filmom kako bi podigle uzbuđenje. Ako nešto vidite svuda, bez obzira koliko toga znate o tome, verovatno ćete pomisliti da je to popularno. Ako ste gejmer, možda ćete poželeti da igrate igru i potom pogledate film. Ako ste ljubitelj filmova, možda ćete nakon filma želeti da probate igru.
Ali, kao igrač, zašto biste želeli da igrate licenciranu igru? Odgovor može biti različit za mnoge, ali verovatno se svodi na želju za dubljom interakcijom sa likovima ili univerzumom filma. Ponekad nismo spremni da se oprostimo od omiljene priče, pa tražimo načine da produžimo svoje iskustvo. Drugi put, razlog može biti želja da se uronite u svet filma i iskusite priču iz drugačije perspektive, možda čak i iz ugla koji razvijač igre nudi.
Sumnjam da želite samo da gledate prepoznatljive prizore iz voljene franšize. Lično, ne želim igru u kojoj svet samo podseća na poznate scene, a likovi izgledaju kao na filmu. Želim da način igre bude oblikovan prema konceptima iz filma. Na primer, GoldenEye za N64 se ozbiljno posvetio tome da se osećate kao James Bond, pružajući zadatke koji prevazilaze puko pucanje na neprijatelje. RoboCop: Rogue City nije bio samo još jedan FPS, već je razvio načine da osetite kako je biti istovremeno i pedantan policajac i tenk na nogama.
Oba dela RetroRealms Arcade, Halloween i Ash vs. Evil Dead, osećaju se kao prilično standardne platformerske igre gde igrate kao Ashley Williams ili Michael Myers. To nije kraj sveta, ali mislim da ne uspevaju verno da prenesu duh izvornog materijala.
RetroRealms Arcade je zapravo platforma za druge igre. Trenutno su tu samo dva naslova, ali postoji nagoveštaj da će se kasnije dodati još. Možete istraživati 3D enterijer, komunicirati s replikama rekvizita iz filmova i gledati video snimke iza scene. Igre se pokreću prilaskom odgovarajućem arkadnom kabinetu. Iako ovo nije loše, prostor više liči na foaje lanca brze hrane iz devedesetih nego na pravu arkadu.
Ono što me privuklo kod RetroRealms jeste ideja da igre postoje unutar jednog prostora. Nažalost, taj prostor nije iskorišćen na pravi način da pruži kontekst ili težinu. Izgleda kao prašnjavi muzej sa nepraktičnim rasporedom. Mnogo bi me više zanimalo da je prikazano kao napušteni Chuck E. Cheese, sa pozadinom o samim kabinetima. Ili kao Pizza Hut u punoj funkciji – ne biram. Ovako, nekoliko 3D prostorija sa dioramama nije previše zanimljivo.
Ipak, to je samo centralni deo igre, koji brzo zaboravljate kada se prepustite igrama. A igre su… u redu. Kupujete ih pojedinačno ili u paketu, a likovi su zasebni, što znači da možete igrati kao Ash u Halloween mašini ili Myers u Evil Dead igri. Postoje i dodatni likovi koji se mogu kupiti, poput Laurie Strode iz Halloween i Kelly Maxwell iz Ash vs. Evil Dead. Ideja je zanimljiva, ali bilo bi šteta da se tu zaustavi.
Najveća zamerka koju imam je da su igre previše osnovne. Činjenica da su postavljene kao fizički kabineti u arkadi stvara zabunu jer ne deluju kao arkadne igre. Više podsećaju na DS igre povezane s filmovima, kakve je WayForward pravio oko 2010. godine.
Kao i većina WayForward naslova, igre su tehnički kompetentne, sa sjajnim piksel-artom i odličnim soundtrackom. Međutim, danas postoji pregršt platformskih igara sa sličnim kvalitetima. Na tržištu koje obiluje takvim igrama, potrebno mi je nešto više od kompetentnog piksel-arta i dobre muzike – poput inovativnog gameplay-a kao u Gunbrella, zaraznog stava kao u Pizza Tower, ili autentičnosti epohe kao u Rugrats: Adventures in Gameland. Jednostavno, ne možete staviti etiketu „retro“ na piksel-art i očekivati da će delovati autentično.
Jedina stvarno zanimljiva mehanika u igri je mogućnost prelaska u Nightmare Realm, suroviju verziju nivoa na kom se nalazite, sa težim neprijateljima i drugačijim rasporedom prepreka. Ovo uvodi neke zagonetke koje vam omogućavaju da otključate predmete u muzeju ili kolekcionarske predmete bez jasne svrhe. Nažalost, težina zagonetki varira, i neke od njih su napornije nego što vrede.
Iako svaki lik ima jedinstvene sposobnosti, dosadni nivoi ne dozvoljavaju im da zablistaju. Igre Ash vs. Evil Dead i Halloween su slične: deset nivoa kroz pet različitih okruženja. Sve deluje isto, bez obzira na likove.
Zapravo, video zapisi iza scene su mi bili najzanimljiviji deo. Posebno intervju sa Voldi Wayem iz WayForward-a o njegovom pojavljivanju u filmu The Changeling iz 1980. godine. Tu je i video gde developeri govore o svojim omiljenim horor filmovima – i nijedan od njih ne pominje Halloween ili Evil Dead, što me zabavilo.
Na kraju, RetroRealms Arcade ostavlja utisak solidnog, ali ne i nezaboravnog iskustva. Igre nisu loše, ali ne uspevaju da se istaknu čak ni ljubiteljima franšiza na kojima su zasnovane. Delo WayForward-a deluje više kao generički platformer sa ubačenim poznatim likovima, nego kao iskustvo koje zaista koristi likove na smislen način. Ako ste želeli platformsku igru sa Michael Myersom, to ćete dobiti – ali ništa više od toga.