U nekom trenutku života, svi se suočavamo sa jednom od najtežih emocija uma: tugom. Ovo univerzalno iskustvo često se provlači kroz priče u video igrama, gde gubitak voljene osobe obično označava početak junakove avanture. Ali Pine: A Story of Loss pristupa ovoj temi na mnogo siroviji i iskreniji način. Za mnoge će ovo biti duboko lično iskustvo, koje odražava njihove sopstvene priče.
Pine je kratka, interaktivna narativna igra koju možete završiti za manje od dva sata. Nije izazovna u tradicionalnom smislu; težina je minimalna, ali vas poziva da se pripremite za emotivno putovanje, prelepo ispričano kroz sugestivnu umetnost i zvuk.
Priča prati usamljenog šumara, i već u prvim trenucima jasno je da se mentalno nalazi u mračnom mestu. Svoje dane provodi u samoći, brinući se o maloj bašti, cepajući drva i popravljajući krov. Ipak, čak i u ovim svakodnevnim zadacima, proganjaju ga sećanja na njegovu partnerku, te povremeno upada u trenutke gorko-slatke fantazije. Na sekunde zamišlja da je ona pored njega, podsećajući ga na srećnije dane, dok se stvarnost neumoljivo vraća.
Priča obuhvata godinu dana, prateći šumara kroz četiri godišnja doba dok se suočava sa svojim gubitkom i polako počinje da ga obrađuje. Igra nežno razotkriva njegovo emotivno putovanje, istražujući kako tuga prožima svaki aspekt života.
Neću otkrivati zaplet, ali mogu reći da pogađa osećanja na neočekivane načine. Kao neko ko retko plače tokom igranja, čak me ni poznati trenuci iz Final Fantasy VII nisu doveli do suza; Pine me je više puta doveo na ivicu. Emotivni udarci ne nalaze se uvek u flešbekovima srećnih trenutaka, već često u suptilnijim momentima, poput prizora gde šumar zapostavlja sebe. U jednoj sceni, nešto u njegovom domu se pokvari. Umesto da to popravi kako treba, on samo na brzinu zakrpi problem i nastavlja dalje, što je tih, ali snažan odraz njegovog unutrašnjeg haosa.
Pine je linearno iskustvo sa jednostavnom kontrolom. Većina akcija zahteva pritisak dugmeta ili lagano korišćenje analogne palice za obavljanje aktivnosti kao što su cepanje drva ili rezbarenje. Ako igrate u „handheld“ modu, dostupne su i kontrole na dodir, iako su mi one bile manje precizne od tradicionalnih komandi.
Interaktivnost je minimalna, ali svrhovita. Najčešća aktivnost je rezbarenje drvenih figura, što se pokazalo iznenađujuće terapeutski. Ove figure su povezane sa specifičnim uspomenama, što dodaje emotivnu dimenziju gejmpleju. Ukupna težina je niska, omogućavajući igračima da se fokusiraju na priču, a ne na izazove.
Prezentacija u Pine je zapanjujuća. Njen ručno crtani, animirani umetnički stil živo prenosi emotivno stanje šumara – od živopisnog, urednog čoveka iz srećnijih dana, do umornog i zapuštenog lika kakav je postao.
Okruženje oko njega je jednako očaravajuće, oživljavajući prirodu kroz četiri prelepo prikazana godišnja doba. Svako okruženje deluje živo, ali istovremeno obojeno melanholijom priče. Ovo sve prati dirljiva muzička podloga koja savršeno prati svaki emotivni trenutak, dodatno pojačavajući uspon i pad narativa.
Iako je Pine dirljivo iskustvo, nije bez mana. U nekim trenucima igra deluje blago „razvučeno“, sa ponavljajućim zadacima poput baštovanstva ili obroka koji narušavaju emotivni ritam. S obzirom na kratak vremenski okvir trajanja igre, ovi trenuci se više ističu nego što bi trebalo.
Kraj priče, iako zadovoljavajući, deluje pomalo naglo. Malo više dubine u završnim trenucima dodatno bi pojačalo emotivni utisak. Ove kritike su, međutim, minorne u odnosu na sveukupne uspehe koje igra postiže.
Razvojni tim zaslužuje ogromno priznanje za hrabrost da se pozabavi ovako teškom temom. Tuga nije laka za istraživanje, ali igra je obrađuje s velikom dozom gracioznosti, prikazujući i očaj i prolaznu lepotu u podjednakim merama. Takođe, igra nudi retko iskren prikaz muškog mentalnog zdravlja, uhvatajući borbu na način na koji se malo igara usudilo ranije.
Pine: A Story of Loss nije za svakoga. Emotivno je teška, i neki će njenu sirovost teško podneti. Ali za one koji su spremni da prihvate njenu poruku, igra pruža duboko dirljivo iskustvo, uz poneki tihi osmeh usput. Ako ništa drugo, podsetila me je na važnost cenjenja voljenih osoba u trenutku, jer nikada ne znate šta vam život može doneti.