Pre par godina, gledao sam seriju na Netflixu pod nazivom Altered Carbon. Prva sezona i dalje se nalazi na mojoj listi kao jedna od najboljih serija poslednjih godina, a knjiga na kojoj se temelji, koju je napisao Richard K. Morgan, takođe je fantastična. Pominjem to jer centralna premisa te serije mora da je bila deo inspiracije za igru Nobody Wants to Die od Critical Hit-a. Oba su smeštena u daleku budućnost u cyberpunk distopiji i oba se fokusiraju na društvo u kojem svi žive večno, prebacujući svest iz jednog tela u drugo. U Altered Carbon-u čovečanstvo putuje svemirom, a podsvest se čuva na tehnologiji vanzemaljskog porekla nazvanoj Stack, dok je u Nobody Wants to Die svet retro-futuristički analog 1940-ih, sličan Bioshock-u, gde se svest čuva u supstanci zvanom Ichorite.
Čak je i centralna ideja slična: u svetu gde je besmrtnost zakonski obavezna, protagonist je pozvan da istraži veoma neobično samoubistvo. U Nobody Wants to Die, protagonist je James Karra, osramoćeni bivši policijski detektiv uparen sa početnicom po imenu Sarah kako bi istražio naizgled samoubistvo koje se ubrzo ispostavlja mnogo zloslutnijim. Za početak, mrtav čovek je zaista mrtav, potpuno, i njegov Ichorite je nestao. Takođe, postoje dokazi da je u pitanju ubistvo, ali svi iznad Jamesa su veoma zainteresovani da on to ostavi na miru.
Naravno, to znači da neće, i zajedno sa Sarah uranja u zaveru koja dotiče svaki kutak grada. Narativ je jedna od najvećih snaga ove igre. Gluma i pisanje ponekad mogu da naginju previše ka tvrdokornom noir stilu, sa Jamesom koji često monologizuje svojim grubim glasom privatnog detektiva, dok Sarah pokušava da ne izgubi posao u njegovom haosu. On ima prošlost, vidite, njegov partner je poginuo, a James se okrenuo flaši u pokušaju da se nosi sa tim.
To je spor uvod, sa malo akcije i dugim prelazima između scena i područja koja često postoje samo da bi se pokazala zadivljujuća okruženja ili da bi James još malo monologizovao. Suština igre nije akcija, već istraživanje i dedukcija.
James je opremljen impresivnom tehnologijom budućnosti koja mu omogućava da analizira tragove, a zatim stvori vremenski balon koji rekonstruiše prethodne događaje. Zatim možete ući u balon i istraživati, pomerajući vreme napred i nazad unutar malog prozora kako biste sastavili trenutke neposredno pre i posle zločina. Međutim, nema puno uputstava u ovim segmentima, i često ćete morati da skenirate okruženje više puta i da se oslanjate na metodu pokušaja i grešaka. Od praćenja cevi pomoću rendgenskog uređaja do analize misterioznih supstanci, detektivski rad je zanimljiv, a uvek ima mnogo dodatnih stvari za istraživanje koje, čak i ako nisu relevantne za slučaj, pomažu u obogaćivanju sveta i njegove politike.
Takođe ćete provoditi vreme radeći sa Sarom na sastavljanju tragova i pokušaju da shvatite šta se zapravo dešava. Često vam se nude izbori u dijalogu, od kojih većina ima tajmer. Nije uvek jasno koji je „pravi“ izbor, ali sve što kažete NPC-evi beleže i to može kasnije uticati na priču. To nije previše originalno, ali je efikasan način da se igrač angažuje.
U stvari, to bi mogao biti jedini pravi problem sa Nobody Wants to Die: iako izgleda prelepo i narativ je zanimljiv, igra ne donosi ništa novo. Svet ima odjeke Bioshock-a i Fallout-a, pisanje podseća na bezbroj noir trilera, a dinamika između glavnih likova – on tvrdokorni privatni detektiv koji pola života provodi u flaši, ona idealistička početnica koja pokušava da ga spase – već je mnogo puta viđena. Ipak, postoji nešto izuzetno simpatično u Nobody Wants to Die.
Mnogo toga dolazi iz truda uloženog u igru. Toliko je detalja u svetu, toliko lore-a i istorije za one koji žele da istražuju, a ipak to ne opterećuje narativ. Priča se odvija zahvaljujući vašim akcijama, dok je dodatni sadržaj tu za one koji žele da ga pronađu. Iako tempo nije brz, on je dosledan, a za ovakvu priču to je možda važnije. Čak i ta početna veza između dva glavna lika se produbljuje i dobija neočekivane dimenzije kako se više otkriva o njihovim prošlostima, a to je moguće samo zato što priča daje likovima vreme i prostor da se razviju.
U središtu svega je solidna misterija, koja naravno pravi ogromnu razliku. To je pokretačka snaga koja održava priču, i naterala me je da se vraćam sve do vrhunca samo da vidim kako će se sve odviti. Nobody Wants to Die je solidan, iako donekle predvidljiv triler, koji uspeva da ne donese ništa novo, a ipak se oseća drugačije od većine drugih igara na tržištu trenutno, i to zaslužuje pažnju.
