Šta čoveka čini čovekom? To je pitanje koje zaokuplja društvo već duže vreme, posebno sada kada veštačka inteligencija napreduje i čitava priča oko Turingovog testa postaje relevantnija iz dana u dan. Alan Turing je još tada došao do zaključka: delom je naša nepredvidivost ono što nas razlikuje od programiranih protokola. Činjenica da je naš um podložan manipulaciji i da se ne drži nužno onoga što je „istinito“ ili „lažno“ – u tome leži deo naše ljudskosti. No, I’m not a Human u tom pogledu predstavlja predivno društveno ogledalo ljudskosti, u kojem nas neprestano podsećaju na tu Ahilovu petu, iako igra, nažalost, i sama pokazuje neke nesrećne ljudske osobine.
Za prosečnog tinejdžera ili dvadesetogodišnjaka koji svakog vikenda izlazi i za iskusnog posetioca festivala, postavka igre No, I’m not a Human možda i nije toliko strana. Budite se kasno uveče nakon popodnevnog „uništavanja“ pića i razne nasumične osobe vam lupaju na vrata (jer zvono ne radi) sa uverljivom pričom o tome zašto bi trebalo da prespavaju kod vas. Pod motom „što više ljudi, to bolje zezanje“, puštate da vam se gajba napuni. Sve dok se ujutru ponovo ne probudite i cela kuća vam smrdi na smrt i propast, što je uzrokovano sumnjivom gomilom kesa za smeće u vašoj dnevnoj sobi, baš na mestu gde je prethodne večeri kampovao jedan od vaših gostiju. Ostali se prave da ništa ne znaju ili se pretvaraju da je tako. Jedno je sigurno, neko je „sus“ i vi želite da znate ko, milom ili silom.
U igri No, I’m not a Human imamo sličnu gejmplej petlju, mada su okolnosti malkice drugačije. Nema žurke, ali ima apokaliptičnog razvoja događaja. Zbog ekstremno jake sunčeve aktivnosti, tokom dana bukvalno umirete od vrućine, a da stvar bude gora, od tada sve vrvi od „Posetilaca“ (Visitors) koji kradu tela. Mediji savetuju da ostanete unutra, da ne budete sami i da ostanete na oprezu dok FEMA istražuje ove Posetioce. To je lakše reći nego učiniti, posebno kada vam svake večeri neko lupa na vrata sa molbom da se skloni kod vas na jednu noć. Jer, kako da odlučite da li zaista imate posla sa komšijom kojem je potrebna pomoć ili sa Posetiocem?
Ono na šta Trioskaz sa igrom No, I’m not a Human uglavnom stavlja naglasak jeste jedna veoma ljudska osobina zvana predrasuda. Prvo vam stvara sliku o uljezima koji izgledaju kao ljudi ali su zlonamerni, a onda uspeva da učini da skoro svaki posetilac izgleda kao sumnjivac direktno iščupan iz „Doline jeze“ (Uncanny Valley), svako sa svojom pričom o tome zašto je uopšte napolju i zašto zaslužuje da dobije sklonište – makar i privremeno. Na osnovu nekoliko kratkih pitanja, igrač mora da preseče: pustiti unutra ili oterati. Ako pustite pogrešnu osobu, velika je šansa da ćete se tokom dana zateći sa kesom punom ljudskih ostataka. Ako oterate nevinu osobu, i to može imati dalekosežne posledice po vas.
To je to neprestano vaganje koje u jednom trenutku izaziva neku vrstu paranoje, posebno kada primetite da se „garantovano ispravna odluka“ pretvori u ogromnu grešku i kada se neopozivo suočite sa njenim posledicama. No, I’m not a Human ima ukupno deset krajeva, a gomila njih se završava bedom i patnjom za vas kao igrača. Svaka pogrešna odluka može u svakom trenutku biti vaša poslednja, a vi zapravo nikada ne znate kada će taj trenutak pokucati na vrata. Tako sam brzo otkrio da FEMA dolazi nenajavljeno da pokupi zamorčiće iz vaše kuće i, ako imate malo sreće, ostavi vas same, što je pogubno kada „onaj veliki lik bez majice“ dođe da proveri da li ste sami. Ali i oterivanje izbeglice, za koga se ispostavilo da je nevin – a u tom trenutku mi prosto nije ulivao poverenje – skupo me je koštalo kasnije u partiji. Znate kako kažu… Pokucaj, pokucaj… Ko je? Dildo posledica (koji često stiže bez podmazivanja).
Od tog trenutka postao sam toliko užasno paranoičan da sam praktično puštao svakoga unutra, bilo direktno ili nakon prihvatanja mita. Bolje kuća puna gostiju od kojih jedan ne valja, nego da ostanem sam kada FEMA dođe po svoje ili kada mi na vrata zakuca odbijeni posetilac da naknadno izrazi svoje nezadovoljstvo. Ali da, onda se ispostavi da je šansa odjednom mnogo veća da živite pod istim krovom sa Posetiocem, a otkriti ko je to, e to je već druga aktivnost koja izaziva paranoju. Jer onda morate da testirate simptome kao što su savršeno beli zubi, krvave oči, prljavi nokti i savršeno glatki pazusi, nešto na šta takođe ne pristaje svako. Ali hej, kad se mora, mora se, čak i ako to ne nudi stopostotnu garanciju.
Jer, šta ćete uraditi kada nekoga uhvatite da pokazuje simptome? Pa, potežete svoju prangiju i bez pardona ga pošaljete u večna lovišta! Ali šta ako ta osoba da validan razlog zašto pokazuje simptom? To što Posetioci imaju savršeno bele zube je, prema medijima, možda činjenica, ali da li je dobra oralna higijena odjednom razlog za akutno trovanje olovom? A onaj polusprženi lik koji sa krvavim očima gleda u cev vaše puške, zar on ne može prosto imati iritirane oči jer je ceo dan proveo na užarenom suncu? U jednom trenutku jednostavno više ne znate u šta da verujete, a u šta ne, a kamoli da slepo verujete u sopstvenu sposobnost da donesete promišljenu odluku o nečijem životu.
U ovome uglavnom i leži potencijalni uspeh igre No, I’m not a Human, igre koja je inače toliko užasno repetitivna da bi vam verovatno dosadila za petnaest minuta da se ne poigrava tako sa vašim mozgom. Trik ostaje toliko dugo efektivan da vas skoro odvuče od činjenice da igra u trenutnom (čitaj: pre-izlaska) stanju pokazuje poprilično neželjenih ljudskih osobina. Tako postoji šansa da se igra u nekim nasumičnim okolnostima „softlockuje“ (zaglavi), nešto što mi se već više puta dogodilo. U jednom trenutku ste do guše u misteriji koja se odmotava i jedva čekate da vidite rasplet, a onda vam se odjednom igra zamrzne na opciji dijaloga, zbog čega ste primorani da započnete novu igru ili da ponovo učitate svoj jedini sejv.
Jer i to je nešto što bi moglo da vas iznervira, nedostatak auto-save funkcije ili mogućnosti da ručno sačuvate igru kada vi to želite. Slučajno sam otkrio da je ispijanje tegle kombuhe radnja koja čuva igru, ali to možete uraditi samo jednom. Tako da da, posle tog jednog puta, moja prilika je propala, a ispostavilo se da je to bio baš loše tempiran sejv. Bilo bi lepo kada bi No, I’m not a Human bio malo transparentniji po tom pitanju. Moguće je i da postoji više načina za snimanje, ali i o tome igra daje malo objašnjenja. U svakom slučaju, možda sam ja jedini kome to smeta. Možda je to nešto vrlo lično. Skoro da počinjem da sumnjam da li je to uopšte veliki problem. Što se toga tiče, isti sam kao i svaki čovek. Ko zna, možda će mi posle pola litre nekog domaćeg piva sve ovo izgledati drugačije.
Ako postoji nešto u čemu No, I’m not a Human uspeva, to je da vam drži društveno ogledalo i da deluje na onaj deo mozga gde je uskladištena paranoja. Ono što počinje kao naizgled jeftin lo-fi projekat, za samo nekoliko minuta se razvija u eksperiment u kojem se vaša sopstvena ljudska slabost stavlja na tešku probu. No, I’m not a Human na zabavan način razotkriva kako funkcionišu predrasude i ne ustručava se da vam na svojeglav način dopusti da iskusite posledice svojih izbora, pod uslovom da imate sreće da niste pokrenuli nešto što će uništiti igru. Biti primoran da prekinete partiju jer ste se zaglavili u dijalogu se pokazalo kao pravi „ubica raspoloženja“, posebno kada ste već uložili dosta vremena u igru i izgubite sav taj napredak jer igra nigde nije sačuvala vaš progres. Eto, vidite. Na kraju je ipak taj ljudski faktor ono što može napraviti razliku.
