Da li ste ikada poželeli da igrate The Sims dok obavljate nasumične zadatke vezane za posao? Pa, ni ja. Međutim, ako bi neki veseli Džimi želeo takvo nešto, postoji svet igara za drugi ekran.
Nažalost, igra koju danas razmatramo nije uspela u tom zadatku. Sims na vrhu mog taskbara jednostavno nije bio tako dobar kao što je opisano na papiru.
Uzimajući mali ekran igre i stavljajući ga na stranu, hajde da se prvo fokusiramo na gameplay.
Počinjete sa likom i dodeljujete mu mesto za život. Igra počinje veoma jednostavno: imate malo novca i u suštini ste bačeni usred ničega. Nakon kratkog tutorijala koji vas vodi kroz osnove, slobodni ste da počnete da oblikujete život svog lika. Svet se može igrati na dva glavna načina: horizontalno ili vertikalno, svaki nudeći drugačiji pristup širenju i razvoju (više o tome kasnije). Jednostavnost početka može biti razočaravajuća, ali na vama je da to iskoristite i vodite lika ka nečem većem.
Za razliku od The Sims, u My Little Life praviš samo suptilne promene u svetu oko sebe. Možete upravljati hranom, raspoređivati nameštaj, davati predmete likovima, dizajnirati kuću i još mnogo toga. Na kraju, lik će se kretati okolo i živeti svoj život na osnovu odluka koje ste doneli.
Vremenom, vaš mali svet će početi da raste kako sve više likova dolazi i počinje da gradi svoje živote oko vašeg. Na kraju će se graditi nove kuće, a svet će se širiti.
Postoje 3 osnovna načina za igranje My Little Life. Prvi, koji ćemo odmah rešiti: možete igrati kao normalnu igru – u prozorskom modu. To je samo igra, o kojoj smo već govorili u prethodnom odeljku. Hajde da pričamo o druga dva.
Podrazumevani način igranja igre je izgradnja kuće usred ničega i polako širenje zajednice horizontalno.
Baš kao što možete zamisliti, sa uključenim scroll bar-om, brinete se o komšiluku, osiguravajući da likovi zadovolje svoje potrebe, stvarajući atmosferu zajedništva, i tako dalje.
Ekran igre je postavljen na desnoj ili levoj strani vašeg displeja, sa svetom predstavljenim kao jedna, sve veća stambena zgrada. Ovo stvara gradski centar vibru, i uprkos povremenoj iritaciji zbog lebdećeg ekrana, smatrao sam da je ovo jedinstven i zabavan način za igranje My Little Life.
Ne mislim na nešto što treba da upozorite svoju decu, već govorim o svakodnevici My Little Life.
U mom iskustvu, bez obzira na to koji zadatak sam pokušavao da obavim dok sam igrao, uvek sam bio privučen da se fokusiram na igru. Međutim, to ne znači da je igra bila dobra – bila je to samo polovična simulacija života.
Na kraju, osećao sam da je to gubljenje vremena. Nešto što nije napravljeno za zauzete ljude da se opuste ili uživaju, već jeftin pokušaj da se zaradi na račun mladih vlasnika računara sa ozbiljnim problemima pažnje.
My Little Life je igra u kojoj je vaše postojanje uzbudljivo kao gledanje kako se boja suši u hladnom danu. Ako ste ikada poželeli da iskusite uzbuđenje pretvaranja da upravljate životom na vrhu svog taskbara, čestitam.
To nije baš remek-delo, ali hej, svakako je „igra“ koja će vam oduzeti vreme u životu koje nikada nećete moći da povratite. Zaista, iskustvo vredno… pa, ničeg posebnog. Uživajte u životu na drugom ekranu, ljudi!