Kada pokušavate da pronađete prave korene Metroidvania žanra, nekoliko igara se ističe kao preteče najslavljenijeg podžanra indie igara. Igre poput Teenage Mutant Ninja Turtles III: Radical Rescue i The Goonies II obično se navode kao pravi dedovi žanra, uz originalni Metroid, naravno, ali ja bih tvrdio da bi se Montezuma’s Revenge iz 1984. mogao nazvati pra-pradedom svega toga. Smešno nazvana po čestim slučajevima dijareje koju ljudi dobijaju tokom posete Meksiku, ova igra kompanije Parker Brothers bila je prva 2D platformer igra sa naglaskom na traženje ključeva, slobodno istraživanje i vraćanje unazad, glavnim elementima koji će kasnije biti povezani sa žanrom.
Mislim da franšiza nije dobila poštovanje koje zaslužuje. Možda je to zbog činjenice da je veoma retko dobijala nastavke i ažuriranja tokom godina (sve čega se sećam je da je planirani nastavak za N64 na kraju otkazan), ali istorija igara je nešto što bismo trebali da negujemo sa više posvećenosti. Stoga, ovakve igre zaslužuju da budu prepoznate i ponovo igrane u današnje vreme. Najava potpuno novog remeka originala, prikladno nazvanog Montezuma’s Revenge: The 40th Anniversary Edition, pobudila je moje interesovanje zbog toga. Konačno, ovaj veteranski old-school naslov bi dobio drugu šansu da zablista, zar ne?
Kada čujete da je izdat remake, očekujete da to bude potpuna rekreacija starijeg naslova, od temelja, koristeći prednosti najnovije tehnologije i poboljšanja kvaliteta života, dok zadržava elemente koji su original učinili privlačnim. To je ono što je učinilo remeke poput Resident Evil 2, Pokémon HeartGold & SoulSilver i Silent Hill 2 toliko cenjenim. Zadržali su duh originala, svaki element koji ih je učinio klasicima, ali nisu se ustručavali da potpuno promene igrivost ili dodaju nove elemente ako je to bilo potrebno. Nisu se plašili da implementiraju poboljšanja kvaliteta života. Montezuma’s Revenge: The 40th Anniversary Edition to ne čini. Uopšte. I to je užasno.
Zadržavanje igrivosti i fizike iz originalnog Montezuma’s Revenge-a je velika greška jer je ta igra stara čak 41 godinu. Izašla je pre Super Mario Bros-a, tako da je to prilično džinovsko i nezgrapno platformersko iskustvo, sa užasnom fizikom i nepravednim elementima igrivosti. Na primer, postoji oštećenje od pada. To je 2D platformer sa prokletim oštećenjem od pada. Naravno, to je možda bilo prihvatljivo u vreme Reganove administracije, ali platformeri su se mnogo razvili tokom poslednjih dve petine veka; u redu je dodati poboljšanja kvaliteta života, posebno jer je originalna verzija Montezuma’s Revenge-a i dalje uključena kao bonus, ako bi neko zaista želeo da igra igru kako je prvobitno zamišljena.
Kao rezultat, ono što imamo ovde je 2.5D platformer sa poboljšanim (ali i dalje ružnim) vizuelnim efektima, još zbunjujućijim rasporedom nivoa nego ranije, i dodatnim problemom nezgrapnog frame rate-a koji čini fiziku i kontrole još manje responzivnim nego u originalu iz 1984. godine. Sve vas ubija jednim udarcem, nema funkcije mape, isti raspored soba kao i ranije… ali sa dodatnom „prednošću“ da sve izgleda kao CGI reklama iz kasnih 90-ih. Sa lošim frame pacing-om. Čak ni ne znam kako je ovo uopšte bilo moguće.
Daleko najgora stvar u vezi sa Montezuma’s Revenge: The 40th Anniversary Edition je njegov dizajn zvuka. Ne govorim tačno o soundtrack-u jer, da budem iskren, nije tako loš. Medioran i zaboravan, naravno, ali je i dalje, verovatno, najbolji element koji ova igra ima da ponudi, zajedno sa ROM-om originalne igre uključenim kao bonus. Ovde ima glasovne glume. Puno je toga. Svaki put kada uđete u novi ekran, ili se vratite na prethodni, sam Montezuma počinje da vas zadirkuje jednolinijskim rečenicama.
Čak i ako se slučajno vratite u sobu, izgovara se još jedna rečenica. Naravno, samo to bi bilo iritantno, ali to nije ono što čini ovaj element tako, uh, „posebnim“. Stvar je u tome što to radi na španskom. I to svaki put kada se pomerite sa jednog ekrana na drugi. Zašto bi astečki duh zadirkivao na španskom, a ne na nahuatlu, ostaje mi misterija, ali ono što ovo čini apokaliptično iritantnim je kvalitet glasovne glume. Kao da su unajmili najamaterskijeg glumca meksičkih telenovela u istoriji da snimi ove rečenice sa istim entuzijazmom kao Duolingo glasovni klip. Nije čak ni toliko loše da je smešno… Samo je iritantno.
Zaista sam pokušao da cenim činjenicu da se još jedna klasična franšiza iz ranijih dana medija konačno vraća, učvršćujući svoju ostavštinu, ali sam se užasno proveo igrajući Montezuma’s Revenge: The 40th Anniversary Edition. Bugnata je, zbunjujuća i bez inspiracije. Lako je oprostiti nezgrapnost originala, pošto je izašao pre više od 40 godina, ali očekujemo poboljšanja kvaliteta života od potpunog remeka. Nema ih. Sve što smo mogli da živimo bez u originalu je ovde prisutno, što rezultira igrom koja kvari reputaciju ovog klasika široj publici igrača. Ako ništa drugo, iskreno sam se više zabavio igrajući ROM originalne igre, uključen kao bonus, nego sam remake. Ne da je to bio neki veliki podvig, naravno…
