Postoji scena u Look Outside koju nikada neću zaboraviti. Nalazim se u razrušenom stanu, petljam se po mraku tražeći zalihe i opremu. Porodica koja je živela ovde bila je savladana onim što je napolju, ali njihova priča još nije gotova. Postupam sa njima jednog po jednog, iz mešavine sažaljenja i radoznalosti na koju nisam ponosan. Jedan od njih, nekada dečak pre nego što su mu zubi izbili iz grla, nije me prvi napao. Ono što je ostalo od njega unutra samo želi da se igra svojim vojnim figuricama. U kuhinji sam malopre našao malog zelenog vojnika i, u trenutku koji više liči na prihvatanje poraza nego kada sam ubio detetovog oca u hodniku, sedam da se igram.
Dajem sve od sebe da protumačim grgutanje i mahanje rukama i pratim radnju – da li je helikopter pretnja ili pojačanje? Pomažem li ili sam ja negativac koji uništava ovu vojnu operaciju? Ne ide mi baš najbolje. Ali dete ceni moj trud i daje mi slatkiš. Vredi samo 2 HP, ali u ovom trenutku za mene znači ceo svet, a pre sledećeg, sve je gotovo. Drago mi je što ne moram da se borim sa bićem koje mirno leži na podu, ali sve što mogu da uradim je da odem.
Look Outside je fascinantna horor RPG igra koju je razvio Francis Coulombe, a objavio Devolver Digital. Koristi strukturu klasičnih 16-bitnih RPG-ova, sa statistikama, poteznim borbama, opremom, XP-om i slično, i meša je sa logikom horora za preživljavanje i audiovizuelnim stilom koji bih opisao kao „zabavno uznemirujući“. Nije baš crtani, ali umetnost je nacrtana krupnim pikselima i izrazito ekspresivnim (često nasmejanim) licima kao osnovom za groteskno kreativan body horror koji bi me prvo nasmejao, a zatim proganjao satima kasnije.
Vi ste usamljeni čovek zarobljen u običnoj zgradi dok se nešto užasno dešava napolju. Budite se sa jakom željom da pogledate kroz prozor, a jedino što vas sprečava je vaša sopstvena volja i instinkt za preživljavanje. Svi koji se suoče s onim što je napolju se menjaju, svaki na sve užasniji način. Svi ostali, primorani da se prilagode ovoj apokaliptičnoj okrutnosti, takođe se menjaju. Glasine na internetu kažu da će za 15 dana biti bezbedno. Imate hranu u frižideru, pastu za zube, sapun, društvene mreže, malu kolekciju video igara i goruću želju da jednostavno… otvorite vrata i vidite šta se dešava sa druge strane.
U svojoj suštini, Look Outside deluje kao da je o onom liku iz horor filma koji glupo otvara vrata iza kojih publika zna da stoji ubica. Šta tera nekog da donese odluku koju svi posmatrači jasno vide kao najgoru moguću stvar? Dok istražujete natprirodno uništenu zgradu, mali merač vas upozorava na rastući nivo opasnosti. Kada se vratite, pre nego što stignete da obradite užasna čudovišta i tragedije koje ste jedva preživeli, dobijate gomilu dodatnog XP-a – kako uzbudljivo! Vaš nesrećni mali avatar oseća mali šmek od toga koliko je bilo uzbudljivo izaći i istražiti tako apsurdnu situaciju. Malo je odvratno, malo čudno, ali… i iskreno.
Pomalo podseća na ono što novi, horor verzija Wizardry sugerira: Uživajte u riziku. Teoretski, mogli biste provesti sve vreme igrajući video igre, rešavajući ukrštene reči, skrolajući po internetu i kupujući grickalice iz automata u hodniku. Ali izgubili biste razum. Zašto ne biste otvorili vrata svaki put kad neko pokuca, ili izašli sami da vidite šta se dešava kada se spustite niz stepenice? Nikad ne znate šta će se dogoditi, a morbidna radoznalost je mnogo snažnija motivaciona sila nego što očekujete. To je vaša karta za razumevanje šta se, do đavola, dešava, postajanje jačim i možda pronalaženje izlaza. Napredovanje, umesto pukog preživljavanja, ima prirodnu privlačnost. Čak i ako je opasno na načine koje ne možete ni da zamislite.
Pomaže to što je Look Outside tako izopačen i kreativan. Svaka vrata koja otvorite mogu biti bilo šta. Možda postoji taksidermista toliko opsednut svojim poslom da je pretvorio svoj stan u višesobni dungeon, kompletan sa oklopom i oružjem napravljenim od… kože. Možda su pacovi različitih veličina preuzeli ceo sprat. Ili možda postoji normalno izgledajući, prazan stan… ali jeste li primetili prekidač na zidu? Uzbudljivo je skretati iza svakog ćoška samo da vidite šta je Coulombe ovog puta smislio. I ako sve prođe dobro, videćete gomilu stvari pre nego što vam vreme istekne, kao potpuno izopačen zabavni park.
Ali da sve prođe dobro nije na meniju. Look Outside ima dosta trenja, uglavnom zbog smrtonosnih zamki, jurnjava i borbenih mehanika koje su očajno neuravnotežene protiv vas. Videćete ekran „game over“ mnogo puta, a ako niste čuvali igru neko vreme… pa, to je druga strana uživanja u riziku. Lakši nivo težine je opcija, ali vam može pomoći samo toliko. I dalje ćete morati da uložite vreme u farmljenje XP-a ako želite veće šanse za preživljavanje i da pronađete opremu koja vam olakšava život. Izazov je uglavnom delovao pošteno, ali bilo je frustrirajuće biti vani u istraživanju, igrati se oprezno, a onda završiti u borbi gde jednostavno nemate dovoljno statistika da preživite. Ponavljanje stvari koje ste već radili u horor igri kvari atmosferu, posebno u nečem što ima sporiji tempo. Sigurno je teško uspostaviti balans, posebno kada su istraživanje i izlazak napolje najbolji izvor XP-a.
Srećom, same borbe su prilično interesantne. Možete naići na mnogo veština baziranih na oružjima i stvarima koje naučite iz video igara, a nepredvidiv sistem trajnosti vas stalno drži na oprezu i tera da isprobavate nove stvari. Neprijatelji su kao umetnička suprotnost Akira Toriyama-evog stila iz Dragon Quest-a, i čak mogu promeniti formu ili se iznenada približiti tokom borbe, samo da vam nanesu psihičku štetu kao igraču. Oskudica resursa i farmljenje XP-a ne idu baš najbolje zajedno, ali sam smatrao da je lakši nivo težine razuman kompromis, a da nisam osećao kao da sam prolazio kroz scenarije u polusnu.
Kada sam video da je Coulombe bio uključen u kultni klasik Barkley, Shut Up and Jam: Gaiden, znao sam da me čeka vožnja samo po asocijaciji. Ali nisam bio potpuno spreman za dubine kreativnog ludila u koje sam gledao sa Look Outside. Svaki korak bio je pun strave i morbidnog oduševljenja, jer nikad nisam znao šta da očekujem, bio sam prestravljen šta bi se moglo dogoditi, ali sam apsolutno odbijao da bilo šta propustim. Želeo bih malo više balansa kada je u pitanju napad nasumičnih neprijatelja, a podrška za kontroler je bila malo čudna, ali svaka frustracija koju sam osetio zbog zaustavljanja zamahaa nakon „game over“-a nestala je kada bi se sledeća stanica na ovom toboganu patnje pojavila. Iskreno, bilo mi je žao kada je vožnja završila.