Pre skoro deceniju igrao sam igru Life is Strange, i ona je ostavila snažan utisak na mene, kao što malo koja igra može. Sa likovima s kojima se lako poistovećujemo, napetom pričom i mehanikom koja je ispunjenje želja na najbolji način, originalni Life is Strange pružio je nezaboravno iskustvo. Nažalost, nisam igrao dve međufazne igre, ali to zapravo nije ni važno jer se ovo prvo izdanje vraća prethodnom protagonisti, vraćajući Maksa u središte priče. Stoga, sa velikim očekivanjima sam se upustio u najnoviji deo serijala, Life is Strange: Double Exposure.
Life is Strange: Double Exposure razvila je kompanija Deck Nine Games, dok je izdavač Square Enix. Igra je objavljena 29. oktobra 2024. godine za Steam, PS5 i Xbox Series X|S, dok je verzija za Switch u fazi razvoja. Verzija za Steam korišćena je u ovoj recenziji.
Pratimo Maksa Kolfilda nekoliko godina nakon događaja iz prve igre, nakon što se mentalno i fizički udaljio od svega što se desilo u Arcadia Bayu, sada predajući na Caledon univerzitetu na drugom kraju zemlje. Nije pokušavao da vraća vreme unazad i uglavnom se radovao normalnom životu… sve dok njegova nova najbolja prijateljica Safi nije pronađena mrtva, pogođena iz vatrenog oružja.
Njegove stare moći nad vremenom su oslabile zbog nekorišćenja, ali nova moć dolazi u zamenu: mogućnost prelaska između dve različite vremenske linije — one u kojoj je Safi mrtva i druge u kojoj je živa. Uplašen da će ista sudbina sustići Safi u ovoj vremenskoj liniji, Maks kreće u misiju da otkrije ko ju je ubio, kako bi u jednoj vremenskoj liniji sprečio zločin, a u drugoj našao mir.
Odmah moram da napomenem da nova moć deluje manje povezana sa žanrom u poređenju sa prvom igrom, ali realno, taj prag je visoko postavljen. Vraćanje vremena unazad da bismo probali drugi izbor deluje kao nešto što većina igrača radi u avanturističkim igrama pomoću snimanja. Bila je to sjajna referenca na igračko iskustvo, i sumnjam da bi bilo koja druga moć mogla da se približi… ali da su samo ponovili vraćanje vremena, delovalo bi izlizano i bez ideje.
Umesto toga, nova moć na narativ utiče na drugačiji način. Kako igra napreduje, možete videti sve načine na koje se ovaj događaj razvija, pratiti dve različite priče istovremeno i koristiti informacije iz jedne da biste izvukli više iz druge. Ovde nije reč o ispravljanju grešaka, već o zadovoljenju radoznalosti — kako bi stvari mogle da izgledaju drugačije.
Kao i u prethodnim igrama, izbor igrača je važan deo iskustva, a nakon svakog poglavlja prikazani su glavni i sporedni izbori, podstičući vas da probate ponovo i vidite kako stvari mogu ispasti drugačije. Mnogi od ovih izbora značajno utiču na priču, kao i na to kako vas drugi vide i kakve sudbine doživljavaju pojedini likovi. Čak i kada ulozi nisu tako veliki, lepo je kada se pojavi scena koja se dogodila samo zbog nečega što ste ranije učinili.
Moram posebno pohvaliti likove u ovoj igri. Teško mi je da ih nazovem realističnim jer bi svaki student koga poznajem umro od stida da je iskren i otvoren kao ovaj likovni sastav, ali su svakako prilično simpatični. Bez obzira na to šta se dešava, uvek sam se smeškao na male interakcije među njima, bilo da se bave nekim blesavim hobijem ili pružaju utehu jedni drugima.
Takođe cenim sve male priče koje se odvijaju paralelno sa glavnom, u obe vremenske linije. Tu je mnoštvo NPC-ova s kojima možete razgovarati i koji imaju sopstvene probleme. To je sitan detalj koji svetu daje dodatnu živost i nagrada je za igrače koji istražuju i zaviruju u sve.
Na mnogo načina, Life is Strange: Double Exposure prati format savremenih avanturističkih igara: hodate, razgovarate s ljudima, prikupljate predmete i informacije i koristite ih za rešavanje jednostavnih zagonetki i napredovanje u zapletu. Glavni element koji se izdvaja je Maksova moć prebacivanja između dve vremenske linije.
Ponekad je to prilično jednostavno — dokaz možda ne postoji u jednoj vremenskoj liniji ili je neki lik zauzet u jednoj verziji. U drugim slučajevima, moć koristite za prostorne zagonetke, prolazak kroz prepreke, zatvorena vrata ili jednostavno da „zavirite“ u drugu vremensku liniju i vidite šta ljudi rade kad niste prisutni.
Daleko najzanimljivija primena ove moći nije nešto što će vam pomoći, već upravo suprotno. Kako igra odmiče, dva izdanja jednog lika mogu imati potpuno različita iskustva ili mišljenja o vama. Kada razgovarate s ljudima, igra vam često ubacuje neočekivane teme o kojima možete pitati, i koje možda nisu deo njihovog iskustva. Ako želite da prođete bez čudnih pogleda, morate paziti u kojoj vremenskoj liniji ste bili kada se stvari dešavaju — što nije uvek lako kada često prelazite između linija.
Ima mnogo toga što treba voleti u umetničkom pravcu igre Life is Strange: Double Exposure. Sjajna je kinematografija u scenama, a likovi imaju prepoznatljiv stil, iako se drže realističnog pristupa. I umetnički stil doprinosi igranju, jer u svetu gde je Safi živa prevladavaju topliji tonovi, dok su hladniji tonovi prisutni u svetu gde je Safi mrtva.
Takođe, poseban akcenat je na zvučnoj podlozi koja ima „indie punk bend“ osećaj većim delom vremena. Uprkos misteriji ubistva, ono što Life is Strange čini nezaboravnim je atmosfera koju daje. Često dobijate trenutke kada možete samo da sedite i opustite se uz muziku, što doprinosi stvaranju ugodne atmosfere koju likovi žele da vrate ili vam daje vreme da procesuirate sve što se dogodilo.
Imam samo jednu primedbu: igri je potrebno malo dodatne obrade. Prelazi između scena su malo nagli, a objekti su vidljivo učitavaju. Mali detalj, ali me povremeno izvlačio iz igre i kvari doživljaj.
Na neki način, Life is Strange: Double Exposure deluje kao povratak kući. Iako ne nadmašuje original, pruža još onoga što je serijal učinilo posebnim, dok ima sopstveni identitet.
Nostalgija je osetljiva tema. S jedne strane, mnogi igrači žele nastavak Maksove priče iz prve igre, ali je rizik da se serijal pretvori u beskrajno ponavljanje. Smatram da je Deck Nine Games uspeo da balansira između tih dveju krajnosti i postavi serijal na mesto s kog može samo da raste i napreduje. Radujem se sledećoj avanturi.
