Zamislite scenu: Jul je 2021. godine. Svet se polako budi iz pandemijskog kovitlaca, kriptovalute divljaju, a na aukciji kuće Heritage Auctions dešava se nešto što prkosi svakoj logici zdravog razuma. Mala, plastična kaseta, masovno proizvedena 1996. godine, prodata je za 1.560.000 dolara.
Nije u pitanju unikat. Nije prototip. To je bila kopija igre Super Mario 64 za konzolu Nintendo 64. Ista ona igra koju su milioni dece igrali, bacali po podu i menjali za GoldenEye 007. Jedina razlika? Ova kopija nikada nije bila otpakovana. Bila je zarobljena u vremenu, u svojoj originalnoj celofanskoj „ludačkoj košulji“, ocenjena ocenom 9.8 A++ od strane kompanije WATA Games.
U tom trenutku, svet kolekcionarstva se nepovratno promenio. Video igre su prestale da budu „igračke“ i postale su „klasa imovine“ (asset class), rame uz rame sa Van Gogovim slikama, vintage Ferrari automobilima i zlatnim polugama. Ali, kako se prašina slegla, a cene počele da variraju, na površinu je isplivalo mračno pitanje koje muči svakog ozbiljnog analitičara: Da li je ovo legitimno tržište nastalo iz nostalgije, ili najveća manipulativna šema pranja novca u istoriji pop kulture?
Za portal IT Network, zaranjamo duboko u zečju rupu „plastičnog zlata“, WATA skandala i lažnih nada o bogatstvu na tavanu.
Nostalgija kao finansijski instrument
Da bismo razumeli kako smo došli do toga da Zelda vredi kao vila na Dedinju, moramo razumeti psihologiju kupca. Ljudi koji danas imaju najveću kupovnu moć su Milenijalci (rođeni između 1981. i 1996.). To su ljudi koji su odrastali uz NES, SNES, Segu Megu i prvi PlayStation.
Za ovu generaciju, Mario i Sonic nisu samo pikseli; oni su ekvivalent Mikiju Mausu ili Čarliju Čaplinu za prethodne generacije. Oni su kulturno nasleđe. Kada spojite tu emotivnu vezu sa fenomenom koji ekonomisti zovu „transfer bogatstva“ i viškom kapitala tokom pandemije, dobijate savršenu oluju.
Međutim, postoji ključna razlika između kupovine igre da bi se igrala i kupovine igre kao investicije.
Koncept „Grading-a“: Kako pretvoriti 50 evra u 50.000 evra
Ovde na scenu stupaju kompanije za ocenjivanje očuvanosti (Grading companies). Najpoznatije su WATA Games i VGA (Video Game Authority).
Proces je sledeći:
-
Pronađete neotpakovanu (Sealed) igru na tavanu.
-
Pošaljete je kompaniji WATA.
-
Oni je pregledaju mikroskopima, tražeći i najmanju ogrebotinu na celofanu, ulupljenje na kutiji ili izbledelu boju.
-
Dodeljuju joj ocenu na skali od 1 do 10.
-
Zatvaraju je u neprobojno, tvrdo plastično kućište (slab).
Ono što je šokantno je razlika u ceni koju donosi decimala. Igra sa ocenom 9.4 može vredeti 5.000 dolara. Ista ta igra sa ocenom 9.8 može vredeti 100.000 dolara. Zašto? Zato što investitori ne kupuju igru. Oni kupuju percepciju savršenstva. Oni kupuju status „najboljeg postojećeg primerka“.
To je trenutak kada igra prestaje da bude softver i postaje „investiciono zlato od plastike“. Više nikada neće biti odigrana. Njena funkcija zabave je mrtva; njena funkcija čuvara vrednosti je rođena.
WATA skandal: Insajderska trgovina i naduvavanje balona
Sve ovo bi bilo u redu – tržište kao tržište – da se nije pojavio jedan „mali“ problem. Istraživački novinari i YouTuberi (poput Karla Džobsta) razotkrili su mrežu sukoba interesa koja je potresla temelje ove nove industrije.
Priča ide ovako: Cene retro igara su bile stabilne decenijama. Rast je bio organski. A onda, niotkuda, pojavljuje se WATA Games i cene eksplodiraju za 10.000% u roku od dve godine. Slučajnost? Teško.
Ispostavilo se da su ključni ljudi u WATA Games (oni koji ocenjuju igre) imali tajne veze sa Heritage Auctions (oni koji prodaju igre).
Evo kako se sumnja da je šema funkcionisala:
-
Osnivači i saradnici WATA-e bi kupovali igre jeftino.
-
Sami bi ih ocenjivali visokim ocenama (ili bi znali tačno koje primerke da pošalju).
-
Te igre bi išle na aukciju kod Heritage-a.
-
Umesto da puste tržište da odluči, sumnja se na praksu zvanu „Shill Bidding“ (lažno nadmetanje). Grupa povezanih lica bi međusobno podizala cenu do astronomskih visina, recimo do onih famoznih 1.56 miliona za Maria.
-
Igra se „proda“ (često zapravo ne promeni vlasnika ili je kupi konzorcijum u kojem su isti ti ljudi), ali se u medijima objavi: „REKORD! MARIO PRODAT ZA MILION I PO!“.
-
Ova vest stvara hajp. Obični ljudi pomisle: „Vau, stare igre vrede bogatstvo!“ i počnu da šalju svoje igre na ocenjivanje u WATA-u (plaćajući skupe takse) i da kupuju igre po naduvanim cenama.
-
Insajderi tada polako prodaju svoje zalihe („istovaraju torbe“ – bag dumping) novim investitorima po tim veštački visokim cenama.
Ovo je klasična tržišna manipulacija, poznata na berzi decenijama, ali pošto tržište video igara nije regulisano od strane finansijskih institucija (poput SEC-a u Americi), ovo je bila „siva zona“ u kojoj su se milioni obrnuli preko noći.
Da li je u pitanju pranje novca?
Iako nema sudskih presuda koje to potvrđuju, mnogi stručnjaci ukazuju na to da je tržište kolekcionarskih predmeta (collectibles) idealno za pranje novca. Kupite predmet kešom ili kriptovalutama sumnjivog porekla, prodate ga na „legitimnoj“ aukciji, platite porez i odjednom imate „čist“ novac sa papirnim tragom.
Kada vidite da se obična kopija Super Mario Bros. za NES proda za 2 miliona dolara, a znate da postoji još hiljade takvih kopija, morate se zapitati: Ko to kupuje i zašto? Da li neko zaista toliko voli Maria, ili toliko voli da mu novac postane legalan?
Situacija u Srbiji: Imate li blago na tavanu?
Sada, hajde da spustimo loptu na naš teren. Čitajući ovo, verovatno razmišljate: „Imam ja Segu na tavanu, možda sam bogat!“
Nažalost, za nas u regionu (GEO aspekt), realnost je surova.
Tokom 90-ih, Srbija je bila pod sankcijama. Tržište je bilo preplavljeno piraterijom. Sećate se onih žutih kaseta sa pijace? „9999 in 1“? Sećate se diskova za Sony PlayStation 1 kupljenih u video klubu za 200 dinara, sa fotokopiranim omotom?
To ne vredi ništa.
Kolekcionarsko tržište traži originale. I ne samo originale, već neotpakovane (Sealed) ili perfektno očuvane (CIB – Complete in Box) primerke. U Srbiji, originali su bili retkost. Nintendo je bio gotovo nepostojeći u poređenju sa Segom (koja je takođe uglavnom bila „Segi“ klon).
Ako kojim slučajem imate originalnu igru kupljenu u Nemačkoj ili Austriji 1995. godine, koja je nekim čudom ostala u celofanu – da, možda imate nekoliko stotina ili hiljada evra. Ali onaj izgrebani Crash Bandicoot bez originalne kutije? On ima samo sentimentalnu vrednost.
Savremene zablude: „Čuvaću PS5 igre za penziju“
Poučeni pričama o milionima za stare igre, mnogi danas kupuju fizička izdanja za PS4, PS5 ili Nintendo Switch, ne otvaraju ih i slažu na police, nadajući se da će im to platiti školovanje dece.
Ovo je verovatno najgora investiciona strategija koju možete imati. Evo zašto:
-
Hiper-produkcija: Igre iz 80-ih i 90-ih su skupe jer su retke u očuvanom stanju. Tada niko nije mislio da će to vredeti, deca su cepala kutije. Danas? Svi su „kolekcionari“. Svi čuvaju kutije. Za 20 godina, postojaće milioni savršeno očuvanih kopija God of War: Ragnarok. Kada je ponuda velika, cena je mala.
-
Digitalna smrt: Stare igre (kertridži) su kompletne. Ubacite ih i rade. Moderne igre na disku su često samo „ključ“ za preuzimanje igre sa interneta. Verzija 1.0 na disku je često puna bagova i neigriva bez „Day One Patch-a“. Zamislite 2050. godinu. Serveri za PS5 su ugašeni. Vi imate neotpakovan Cyberpunk 2077 na disku. Pokušate da ga instalirate. Dobijete verziju punu gličeva koja ne može da se ažurira. Ta „investicija“ je bezvredna plastika.
-
Digitalna distribucija: Svet se kreće ka digitalnom. Fizičke kopije postaju fetiš, a ne potreba. Iako to može podići cenu određenim niche izdanjima (npr. Limited Run Games), mejnstrim hitovi nikada neće dostići vrednost starih igara.
Balon je (delimično) pukao, ali tržište ostaje
Nakon ludila 2021. i 2022. godine, tržište retro igara se u 2024. i 2025. godini „ohladilo“. Cene su pale. Onaj Mario od 1.5 miliona danas verovatno ne bi dostigao ni trećinu te cene. Mnogi koji su kupili na vrhuncu balona su izgubili novac.
To je klasičan ciklus spekulativnog balona (Bubble cycle).
Ipak, tržište nije nestalo. Ono se stabilizovalo. Prave, istorijski važne igre (prva Zelda, Mario, Sonic, Final Fantasy) uvek će imati vrednost, baš kao što Action Comics #1 (prvi Supermen) uvek ima vrednost. Ali dani kada ste mogli da kupite bilo koju glupost, ocenite je i prodate za profit su prošli.
Igrajte, ne špekulišite
Šta je naravoučenije ove sage o plastičnom zlatu?
Video igre su medijum stvoren za interakciju, za zabavu, za bežanje u druge svetove. Onog trenutka kada igru zarobite u plastični kavez (WATA slab), oduzimate joj dušu. Pretvarate umetnost u berzansku robu.
Ako volite igre, skupljajte ih da biste ih igrali. Napravite svoju kolekciju koja vas čini srećnim. Divite se omotima na polici. Pokažite deci šta je Super Mario World.
Ali, ako tražite mesto da uložite svoj novac za penziju – kupite zlato, akcije ili nekretnine. Plastika iz 90-ih je kocka u kojoj kuća (u ovom slučaju aukcijske kuće i ocenjivači) uvek pobeđuje, a vi ostajete sa skupom kutijom koju ne smete ni da otvorite.
Ne dozvolite da pohlepa uništi nostalgiju. Na kraju krajeva, vrednost igre nije u onome što piše na aukcijskom čeku, već u onom osećaju kada pritisnete Start.
