Opšte je poznato da je horor odličan žanr za mlade filmske stvaraoce. Pruža mnogo prostora za kreativnost sa potpuno poremećenim pričama, i možete osmisliti siguran hit (ili barem ostvariti profit) sa vrlo malim budžetom i vizijom. Mislim da se isto ne može reći za horor igre. Cenim kada jedan developer, ili vrlo mali tim, odluči da napravi niskobudžetni indie horor, posebno onaj sa retro uticajem, ali rezultati nisu uvek impresivni. Primera radi, pričajmo o Don’t Let Him In. Vrlo loša igra, ali igra koju gotovo da mogu da poštujem.
Tokom godina recenzirao sam mnoge loše igre, i verujem da sada mogu lako razlikovati lošu igru sa vizijom od „asset flip-a“ koji je napravljen da brzo zaradi uz minimalan trud. Don’t Let Him In spada u prvu kategoriju. To je loša horor igra, koja me nije uplašila niti me dugo angažovala, ali je imala originalne elemente, jedinstvenu viziju, i, koliko god priča bila loša… pokušali su. Pali su katastrofalno, ali ipak, pokušali su.
Da budem fer, sama premisa nije loša. Igra se vrti oko troje prijatelja koji voze putem na putu ka rok koncertu. Stvari postaju čudne kada prime autostopera i puste ga u auto (eto, tu je i razlog iza naslova). Halucinacije, loši dijalozi, užasni borbeni segmenti i brzopleta montaža prate radnju, ali sama premisa je gotovo prihvatljiva. Očigledno je inspirisana Silent Hill-om, i pokušava da prenese osećaj zarobljenosti u limbu, gde vaša unutrašnja razmišljanja počinju da vas proganjaju u stvarnom svetu… barem na početku.
Ne želim da otkrivam završne činove ovog jednočasovnog iskustva, ali prestaje da bude psihološka priča, favorizujući par (zaista loših) borbenih scena sa obrtima i otkrićima nalik Scooby-Doo-u. Igra je gotovo postajala zanimljiva kada je pokušavala da bude o unutrašnjim demonima i slično, čak i ako je to značilo da je prvih 45 minuta gameplay-a sastavljeno od šetanja po vrlo malim okruženjima, skupljanja pola tuceta slagalica i dovoljne količine lekova da zabave Lindsay Lohan iz sredine 2010-ih na jedno popodne.
Mislim da bi ovo moglo da funkcioniše kao niskobudžetni indie horor film. Zaplet nije beznadan; samo bi zahtevao masovno prepravljanje i gomilu revizija. Trajanje je gotovo idealno za horor, a s obzirom na malo natprirodnih elemenata koji su uključeni u ovu priču, ne bi bio potreban veliki budžet za specijalne efekte. Kao igra, međutim, ovo jednostavno ne ispunjava očekivanja. Čak i ako su grafika inspirisana PS1 erom donekle šarmantna, nema straha, nema tenzije, ništa. Izdržaćete je sat vremena, dobiti platinum trofej, i nikada više nećete brinuti o njoj.
Najbolje što mogu reći o Don’t Let Him In je da, da, postojao je iskren pokušaj da se napravi indie horor u Silent Hill stilu sa vrlo malim budžetom. Nažalost, ovo bi bio prihvatljiviji pokušaj da je u pitanju film, a ne deo interaktivne “zabave.” Čak i ako su postojali mikroskopski nagoveštaji nade u premisi, igra je opterećena užasnim kontrolama, sa svega par loših borbenih sekvenci, minimalnim trajanjem i zaista lošom izvedbom. Možete dobiti platinum trofej za manje od sat vremena, ali vi zaslužujete bolje od toga.
