Digitalni nervni sistem: Da li je „pametni grad“ u Srbiji samo farsa ili IoT revolucija koja čeka da se desi?

Živimo u eri kontradikcija. U Beogradu, Nišu ili Novom Sadu, u istom danu ćete doživeti dve krajnosti: platićete parking slanjem SMS-a ili preko mobilne aplikacije (primer efikasne digitalizacije) da biste se, samo pet minuta kasnije, zaglavili u saobraćajnom kolapsu koji traje 45 minuta jer su semafori „zaboravljeni“ u 1980-im.

Svi pričaju o „Pametnim gradovima“ (Smart Cities). Ta fraza se kotrlja sa usana političara, marketinških agencija i IT direktora kao rešenje za sve. Obećavaju nam utopiju: grad bez gužvi, čist vazduh, efikasno grejanje, kontejnere koji se nikada ne prelivaju.

A šta smo dobili? Dobili smo „pametne“ klupe. Dobili smo „pametne“ info-table. Dobili smo skupe gedžete koji služe kao savršen dekor za PR fotografije, dok se fundamentalni problemi grada – saobraćaj, zagađenje, otpad – samo pogoršavaju.

Zašto? Zato što smo, kao i uvek, pobrkali alat i cilj.

Na portalu ITNetwork.rs, gde se tehnologija gleda pravo u oči, vreme je da budemo brutalno iskreni. „Pametan grad“ nije onaj koji ima najviše „pametnih“ gedžeta. Pametan grad je onaj koji koristi tehnologiju da donosi pametne odluke. A srce te tehnologije, nevidljivi heroj (ili potencijalni zlikovac) koji sve to omogućava, jeste Internet of Things (IoT), ili „Internet stvari“.

Ovo nije priča o budućnosti. Ovo je priča o sadašnjosti koja nam se dešava presporo. Ovo je dubinska analiza onoga što IoT zaista može da uradi za tri najveća urbana kancera – saobraćaj, energetiku i otpad – i zašto, pobogu, to u Srbiji još uvek ne radi kako treba.

Zaboravite na „pametne“ klupe. Vreme je da pričamo o stvarnim rešenjima.

Poglavlje 1: Demistifikacija – Šta je, dođavola, IoT (a da nije frižider)?

Pre nego što krenemo u rešenja, moramo da „otvorimo haubu“. Većina ljudi priču o IoT-u povezuje sa „pametnim“ frižiderom koji naručuje mleko (što je, ruku na srce, prilično beskorisno).

Hajde da to definišemo za odrasle.

Ako je „Pametan grad“ živi organizam, onda je Internet of Things (IoT) njegov digitalni nervni sistem.

To je gigantska, nevidljiva mreža senzora (očiju, ušiju, nosa grada) koji su povezani na internet i konstantno šalju podatke centralnom „mozgu“ (Cloud platformi) na analizu.

• Senzor za kvalitet vazduha je „nos“.
• Kamera na raskrsnici je „oko“.
• Senzor buke je „uho“.
• Senzor u kontejneru je „čulo dodira“.

IoT nije „stvar“. To je sistem koji gradu daje svest o samom sebi. Po prvi put u istoriji, grad može da „oseti“ šta mu se dešava u realnom vremenu. Tradicionalno upravljanje gradom je bilo reaktivno; gledali smo podatke od prošlog meseca. IoT omogućava proaktivno upravljanje.

Problem je što nervni sistem bez mozga (AI i platforme za analizu) i bez političke volje da se deluje na osnovu podataka, ne vredi ništa. To je samo skup skupih senzora koji proizvode buku.

Poglavlje 2: Arterije grada – Kako IoT (treba da) rešava saobraćajni pakao

Saobraćaj je problem broj jedan u svakom većem gradu u Srbiji. Beograd je redovno u svetskom vrhu po gužvama. To nije samo frustrirajuće; to nas košta novca (potrošeno gorivo), zdravlja (zagađenje) i vremena (milioni izgubljenih radnih sati).

Klasično rešenje je „gradi još“. Još jedan most, još jedna traka. Rezultat? To se zove induced demand (indukovana potražnja). Što više puteva gradite, više ljudi odlučuje da vozi. Rešenje nije u više betona, već u efikasnijem korišćenju postojećeg betona.

Tu IoT stupa na scenu.

2.1. Adaptivno upravljanje saobraćajem (Smart Traffic Lights)

• Problem: Vaši semafori rade na fiksnom tajmeru. U 3 ujutru, vi stojite na crvenom svetlu na praznoj raskrsnici. U 5 popodne, semafor daje „zeleno“ sporednoj ulici (gde nema nikog) jednako dugo kao i glavnoj (koja je zakrčena). To je „glupo“.
• IoT rešenje: Adaptivni semafori. Raskrsnice se opremaju senzorima. To mogu biti:
  1. Induktivne petlje (usečene u asfalt – to su oni crni „kvadrati“ koje vidite).
  2. Video kamere (Computer Vision): AI „gleda“ i broji automobile, bicikliste i pešake.
  3. Radar/Lidar senzori: Mere protok i brzinu.
• Kako radi? Svi ti podaci se slivaju u lokalni kontroler ili centralni „mozak“. Algoritam (sve više AI) analizira protok u realnom vremenu.
  • Scenarij A (5 popodne): AI vidi da je glavna ulica (npr. Bulevar) krcata, a sporedna prazna. On produžava zeleno svetlo na Bulevaru i skraćuje ga za sporednu ulicu.
  • Scenarij B (Noć): AI vidi da samo jedan auto čeka u sporednoj ulici. Čim on prođe, vraća crveno i drži glavnu ulicu otvorenom.
  • Scenarij C (Incident): AI dobija podatak da je sudar tri raskrsnice nizvodno. Proaktivno menja signale da preusmeri saobraćaj na alternativne rute pre nego što nastane kolaps.
• Realnost: Beograd ima „Sistem adaptivnog upravljanja svetlosnom signalizacijom“ (AUSO). Zašto onda i dalje imamo kolaps? Zato što je sistem star, pokriva samo deo grada, i što je najvažnije, ne može da reši problem čistog volumena. Kada imate 100.000 automobila više nego što infrastruktura može da podnese, ni najbolji AI vam ne može pomoći.

2.2. Noćna mora: Pametni parking (Smart Parking)

• Problem: Studije pokazuju da do 30% gradske gužve stvaraju ljudi koji traže parking. Kruže ukrug, sagorevaju gorivo i blokiraju saobraćaj.
• IoT rešenje: Senzori.
  1. Senzori u asfaltu (In-ground sensors): Mali, bežični senzori (magnetometri ili ultrazvučni) koji se ugrađuju u svako parking mesto. Oni detektuju da li je metal (auto) iznad njih.
  2. Kamere (Vision-based): Kamere na banderama koje „gledaju“ parking i AI koji broji slobodna mesta.
• Kako radi? Svi senzori šalju podatke (Zauzeto/Slobodno) u centralni sistem. Vi, kao vozač, otvarate aplikaciju (ili gledate digitalni znak na ulici) koja vam u realnom vremenu kaže: „Ne idi u Ulicu X (0 slobodnih mesta), skreni u Ulicu Y (12 slobodnih mesta).“
• Realnost: Imamo „zonski“ sistem plaćanja (Parking Servis), što je dobro. Ali i dalje nemamo granuliranu informaciju o slobodnim mestima u realnom vremenu. Ponovo, problem cene, implementacije i održavanja (baterije u senzorima, vandalizam).

2.3. Budućnost: V2X (Vehicle-to-Everything)

Ovo je sledeći nivo, gde IoT postaje zaista moćan. Vaš auto (Vehicle) počinje da „priča“ sa svime oko sebe (Everything).

• V2I (Vehicle-to-Infrastructure): Auto „priča“ sa semaforom. Semafor kaže autu: „Biću crven još 15 sekundi.“ Auto vam na tabli sugeriše optimalnu brzinu da „uhvatite zeleni talas“.
• V2V (Vehicle-to-Vehicle): Auto ispred vas naglo koči. On trenutno šalje signal svim automobilima iza sebe, pre nego što ljudsko oko i mozak mogu da reaguju.
• V2P (Vehicle-to-Pedestrian): Telefon pešaka koji prelazi ulicu šalje signal automobilu koji se približava.

Ovo zahteva 5G/6G mreže (zbog ultra-niskog kašnjenja) i potpunu promenu paradigme. Ali to je jedini put ka stvarnom rešenju gužvi i ka autonomnim vozilima.

Poglavlje 3: Energetske „pijavice“ – Kako IoT (treba da) rešava struju i grejanje

Energetika je drugi veliki urbani problem. Naši gradovi su „energetske crne rupe“. Grejemo se na ugalj (Problem: Beograd i drugi gradovi su zimi među najzagađenijima na svetu). Naše električne mreže su stare, gubici su ogromni.

3.1. Pametna mreža (Smart Grid)

• Problem: Imamo „glupu“ električnu mrežu. Ona radi po principu „guraj struju i moli se bogu“. Ne znamo tačno ko koliko troši u realnom vremenu. Kada dođe do kvara (npr. padne drvo na dalekovod), ceo kvart ostaje bez struje satima dok ekipe ne nađu kvar.
• IoT rešenje: Smart Grid je dvosmerna mreža. To je kao prelazak sa poštanskih pisama na live chat.
  1. Pametna brojila (Smart Meters): IoT uređaj u vašoj kući. Automatski šalje potrošnju EPS-u (ili kome već) svakih 15 minuta, umesto da čovek dolazi da očitava jednom mesečno.
  2. Senzori na mreži: Senzori na transformatorima, dalekovodima, koji mere napon, opterećenje, temperaturu…
• Kako radi?
  • Automatsko očitavanje: Nema više „procene“ računa. Plaćate tačno koliko ste potrošili.
  • Demand-Response (Odziv na potražnju): Najvažniji deo. Mreža je preopterećena u 8 uveče (svi pale šporete). Elektroprivreda može da pošalje signal (i finansijski stimulans): „Svi koji smanje potrošnju sada, dobijaju 30% jeftiniju struju.“ Ili, u budućnosti, vaš „pametni“ bojler i veš mašina automatski dobiju signal da se ne pale u „špicu“, već u 2 ujutru kada je struja jeftina i ima je viška.
  • Self-Healing (Samozalečenje): Padne drvo. Senzori trenutno detektuju lokaciju kvara. Mozak sistema automatski preusmerava struju oko kvara (kao GPS koji preračunava rutu) i izoluje samo taj mali segment. Umesto da ceo kvart nema struju 5 sati, samo dve kuće nemaju struju, a ekipa tačno zna gde da ide.

3.2. Pametno ulično osvetljenje (Smart Street Lighting)

• Problem: Ulična rasveta čini ogroman deo gradskog računa za struju. Svetla gore istom snagom u 3 ujutru na praznom bulevaru kao i u 8 uveče.
• IoT rešenje: Svaka bandera dobija „pametnu“ sijalicu (LED) sa IoT kontrolerom (povezanim preko LoRaWAN ili 5G mreže).
• Kako radi?
  1. Daljinsko upravljanje: Dispečer može da pali/gasi/dimuje svetla u celom gradu sa jednog ekrana.
  2. Automatsko prijavljivanje kvara: Sijalica koja crkne sama prijavi kvar. Nema više čekanja da građani zovu JKP.
  3. Adaptivno osvetljenje (Najbolji deo): Bandera dobija senzor pokreta. U 3 ujutru, svetla su dimovana (prigušena) na 20% snage. Kada naiđe auto ili pešak, senzor ga detektuje i pojačava svetlo na 100%. Kako se on kreće, svetla se pale ispred njega i gase iza njega.
• Rezultat: Ušteda energije može da ide i do 60-80%.

Poglavlje 4: Smeće koje nas (ne) guši – Kako IoT (treba da) rešava otpad

Ironično, ovo je tehnološki najjednostavniji problem za rešavanje, a u Srbiji je možda i najvidljiviji neuspeh. Kontejneri koji se prelivaju su slika i prilika neefikasnog javnog preduzeća.

• Problem: JKP (Javno Komunalno Preduzeće) ima fiksne rute. Kamion ide svakog utorka i petka. Potpuno je nebitno da li je kontejner prazan (gube gorivo i vreme dolazeći bezveze) ili je prepun (preliva se već od srede, stvarajući ekološki i zdravstveni problem).
• IoT rešenje: Pametni kontejneri (Smart Bins).
• Kako radi?
  1. U kontejner (ili podzemni kontejner) se ugradi ultrazvučni senzor.
  2. Senzor meri „udaljenost do vrha smeća“ i tako zna procenat popunjenosti (npr. 85%).
  3. Ima i senzor temperature (da javi ako se zapali) i senzor nagiba (da javi ako ga neko obori).
  4. Sve to radi na bateriju koja traje godinama i šalje podatke preko low-power mreže (LoRaWAN, NB-IoT).
• Mozak sistema: Podaci stižu u softver. Dispečer u JKP više ne gleda fiksni raspored. On gleda mapu grada sa statusom svakog kontejnera.
• Optimizacija ruta: Dispečer (ili algoritam) kaže: „Danas kamion 3 preskače Ulicu X (kontejneri na 30%), ali mora dvaput da ide u Ulicu Y (kontejneri na 95% i prete da se izliju).“
• Rezultat:
  1. Nema više prelivanja. Grad je čistiji.
  2. Ogromne uštede. JKP troši drastično manje goriva (kamioni ne voze „prazni“), manje haba vozila i treba mu manje ljudi za isti posao.
• Realnost: Ovo je „low-hanging fruit“ (lako dostižan cilj). Neke opštine u Srbiji (Čačak, Novi Sad) su pilotirale ovo. Zašto nije svuda? Novac za inicijalnu investiciju, birokratija, otpor u javnim preduzećima prema bilo kakvoj promeni koja uvodi transparentnost i efikasnost. Lakše je kupiti novi kamion (gde je provizija veća) nego softver (gde je korist dugoročna).

Poglavje 5: Nevidljiva pretnja – Kad „pametan“ grad postane „glup“ i opasan

A sada, oštra istina koju IT stručnjaci moraju da znaju. Svaki „pametan“ uređaj je, po definiciji, ranjiv uređaj. Što je grad „pametniji“, to je njegova površina za napad (attack surface) veća.

Ako ste vlasnik e-commerce sajta, plašite se da vam haker ukrade bazu kupaca. U redu. Zamislite sada da ste gradonačelnik i da vam haker… ugasi grad.

Ovo nije naučna fantastika. Ovo je realnost.

• Napad na saobraćaj: Šta ako haker preuzme kontrolu nad centralom za semafore? Može da upali sva zelena svetla na Slaviji u isto vreme. Može da stvori kolaps u celom gradu kao vid ucene (ransomware).
• Napad na energetiku: Ovo je najstrašniji scenario. Haker upada u Smart Grid (pametnu mrežu). Može da izazove blackout (zamračenje) celog grada. Može da pošalje lažne komande i fizički uništi transformatore.
• Napad na podatke (Privatnost): Grad je prekriven „pametnim“ kamerama koje prepoznaju lica (da, pričamo o beogradskim kamerama). Senzori prate svaki vaš korak. Vaš pametni merač zna tačno kada ste kod kuće, kada spavate, kada kuvate ručak.
  • Pitanje: Ko poseduje te podatke? Grad? MUP? Privatna firma koja održava sistem? Kineska kompanija koja je prodala kamere?
  • „Pametan grad“ je jedan korak od „Orvelovog grada“ (grada totalnog nadzora). Bez brutalne regulative o privatnosti (kao GDPR, ali za gradove) i transparentnosti, mi gradimo digitalni zatvor.

Realnost (Balkanski mentalitet): Naša najveća pretnja nije sofisticirani haker. Naša najveća pretnja je nemar. To je javna nabavka gde se kupi najjeftiniji IoT senzor, koji ima default lozinku admin/admin123. To je JKP čiji je server u „sobi kod portira“ i nije „pečovan“ (ažuriran) 5 godina.

Poglavje 6: Mozak operacije – Zašto IoT ne vredi ništa bez „Digitalnog Blizanca“

Hajde da pretpostavimo da smo rešili sve: imamo senzore za saobraćaj, energetiku i otpad. I rešili smo bezbednost. Šta sada?

Imamo 10 različitih sistema koji „ne pričaju“ jedan sa drugim. Parking servis ima svoje podatke. Gradska čistoća svoje. EPS svoje. To je i dalje „glupo“.

Prava „pamet“ dolazi kada se svi ti podaci sliju na jedno mesto. Taj koncept se zove Digitalni Blizanac (Digital Twin).

• Šta je to? To je živi, 3D model grada u kompjuteru. To nije samo mapa. To je model koji diše.
• Kako radi? Svi IoT senzori šalju podatke u ovaj model. Vi na ekranu gledate stvarno stanje grada. Vidite gde je gužva, gde je zagađenje, gde je kvar…
• Prava magija (Simulacija): Mozak Digitalnog Blizanca (pogonjen AI-jem) sada može da radi simulacije.
  • Pitanje (Urbanista): „Šta će se desiti ako zatvorimo Ulicu Kneza Miloša za saobraćaj?“
  • Odgovor (Stari način): „Pojma nemam, hajde da probamo pa da vidimo haos.“
  • Odgovor (Digitalni Blizanac): „Čekaj sekundu.“ AI pokreće simulaciju. Na osnovu stvarnih podataka o kretanju, on simulira šta će se desiti. „Kolaps na Gazeli će se povećati za 30%, ali ako u isto vreme pojačamo liniju 37 za 20%, efekat se smanjuje.“

Grad konačno dobija mogućnost da testira odluke pre nego što ih donese u stvarnom svetu.

Od „pametne klupe“ do „pametne odluke“

Vratimo se na početak. Problem Srbije nije nedostatak tehnologije. Imamo svetske IT stručnjake. Imamo pristup senzorima. Imamo startup scenu.

Problem je što tretiramo „Pametan grad“ kao projekat, a ne kao proces. Kupujemo gedžete, ne gradimo sisteme. Fokusiramo se na hardver (senzore), a ignorišemo softver (podatke, AI) i, što je najvažnije, ljude (edukaciju, volju).

Našim gradovima ne upravljaju IT vizionari. Upravljaju njima partijski kadrovi u javnim preduzećima koji se plaše svake promene koja donosi transparentnost. A IoT, u svojoj suštini, jeste alat za transparentnost. On meri. On beleži. On ne laže.

Dokle god nam JKP „Gradska Čistoća“ radi po modelu „gazda Mile ujutru crta rute po tefteru“, pametni kontejner je samo bačen novac. Dokle god nam je najvažnije da kupimo „pametnu klupu“ da je presečemo na otvaranju, a ne Smart Grid koji se ne vidi, ostaćemo zaglavljeni u gužvi, mraku i smeću.

IoT revolucija se dešava, sa nama ili bez nas. Pitanje je da li ćemo je iskoristiti da konačno rešimo decenijske probleme, ili ćemo je samo iskoristiti za još jednu rundu skupog PR-a.