Postoji nešto u napuštenim urbanim centrima u SAD-u što me istovremeno deprimira i uznemirava. Kada god posetim porodicu u Americi i zateknem se u nekoj zapuštenoj tržnoj zoni ili drugom mestu pogođenom lošim američkim urbanističkim planiranjem i zavisnošću od automobila, ne mogu da izbegnem osećaj nelagode.
Devil’s Hideout, point-and-click horor igra koju je razvio indie programer Cosmic Void, odvija se u jednom takvom napuštenom američkom gradu i uspeva da dočara taj osećaj straha, čak i ako je njena jeziva atmosfera pomalo nespretno izvedena.
Igra vas stavlja u ulogu Lauren, koja pokušava da spase svoju nestalu sestru od kultista. Laurenino putovanje počinje u bolnici, ali ubrzo ceo bezimeni grad postaje „Đavolje skrovište“, a neobjašnjive stravične pojave počinju da se dešavaju. Skeletne ruke iskaču iz zidova, leševi vise sa udica u lokalnoj mesari, a tela padaju sa krovova ili se pojavljuju u gomilama bez očnih jabučica. Čak se i klaun, koji podseća na Pennywise-a iz „It“-a, pojavljuje na sceni.
„Nasumična pojava“ je prigodan izraz za opis mnogih elemenata u zapletu igre, koji se prenosi solidnom, ali ne spektakularnom glumom. Postoje naznake da je Lauren možda imala dublju ulogu u nestanku svoje sestre i aktivnostima kulta, i polako se počinje nazirati mogućnost da grad predstavlja uništenu projekciju Laureninog uma, ili nešto slično tome, nalik na Silent Hill. Međutim, do toga ne dolazi, jer Devil’s Hideout uglavnom baca na igrača niz horor elemenata preuzetih iz raznih medija bez previše povezivanja. Dodajte malo The Shining-a ovde, malo Lovecraft-a tamo. Čak se pojavljuju i neki nesrećni klišei iz horor filmova, poput očiglednog (spojler): jedina osoba druge boje kože je prva koja umire.
Spomenuti klovn u stilu Pennywise-a je dobar primer stilske pomešanosti igre, jer se jednostavno pojavi bez objašnjenja da bi izneo neke informacije i postavio dva zagonetka. Ova nesređena prezentacija zapleta podseća me na prethodnu igru Cosmic Void-a koju sam recenzirao, Tachyon Dreams Anthology. Ta igra se bavila putovanjem kroz vreme i svemirskom komedijom na način koji je bio u redu, ali nije uvek uspevao da postigne koherenciju. Devil’s Hideout pada u sličnu zamku, ali u ovom slučaju, lakše je oprostiti. Ovo je horor igra, a horor ne mora uvek biti objašnjen. Odsustvo objašnjenja dodatno pojačava osećaj nadrealnosti, iako nisam siguran da će svi igrači to tako prihvatiti.
Nadrealnost igre je dodatno pojačana neobičnim korisničkim interfejsom. Scene igre su prikazane iz prvog lica, a vi morate kliknuti na objekte na ekranu kako biste komunicirali s njima, slično igrama sa skrivenim objektima. Postoji opcija koja ističe sve interaktivne objekte, što mi se svidelo, a u donjem levom uglu nalazi se mali inventar. Na retkim mestima gde Lauren sretne NPC-a s kojim može komunicirati, taj lik se pojavljuje u vašem inventaru kao „predmet“ koji možete koristiti u kombinaciji sa drugim predmetima – zanimljiv izbor.
Obično preferiram avanture iz trećeg lica, ali ovaj pristup funkcioniše kada Devil’s Hideout ubaci tamne ekrane osvetljene samo krugom svetla iz Laurenine lampe. Pripremite se na brojne jump scare trenutke, dok se jezive manifestacije pojavljuju u krugu svetlosti lampe u neočekivanim trenucima. Dijalozi se pojavljuju kroz portrete likova na dnu ekrana, što je standardno za starije avanture, ali ovde nema okvira oko tih portreta, pa često narušavaju perspektivu kada se pojave.
Ovaj problem je posebno uočljiv kada se portret male Lauren postavi naspram ogromnog lica važnog NPC-a u centru ekrana. Ovaj vizuelni pristup me podseća na igru Call of Cthulhu: Shadow of the Comet iz 1993. godine, koja po grafičkom stilu i dizajnu likova ima mnogo sličnosti sa Devil’s Hideout.
Kada je reč o zagonetkama, očekujte dozu konfuzije. Iako nema ništa toliko neverovatno kao čuveni zagonetni brkovi od krzna mačke iz Gabriel Knight 3, neki zagoneti se približavaju tom nivou apsurdnosti. Predmeti se pojavljuju na neočekivanim mestima (zašto je teleskop urezan u telo leša?) i često ćete morati da klikćete na sve što možete dok ne pronađete pravu kombinaciju predmeta.
Uprkos svojim manama, Devil’s Hideout uspeva da stvori atmosferu koja me je naterala da zažmurim na te nedostatke. U najuzbudljivijim trenucima podsetila me je na priču Stephena Kinga, i to ne samo zbog klauna. Grad koji je izgubio svu svoju nevinost i postao žrtva zla zvuči kao nešto što bi King napisao. Igra možda nije savršena, ali me je ostavila s osećajem da bih želeo još – što je retkost kada je reč o napuštenim američkim gradovima.
