’Cuphead’ priča priču o istoimenom glavnom liku koji je do guše u kockarskim dugovima. Da stvari budu još gore – njegov kladioničar je sam Đavo. Jedini način na koji se može izvući iz dugova jeste da radi kao agresivna agencija za uterivanje dugova, boreći se protiv svih ostalih koji Đavolu duguju novac sve dok ne isplate svoje dugove.
Ono po čemu je „Cuphead“ specifična jeste to što retko gubi vreme terajući vas da se borite protiv nevažnih, manjih protivnika. Većina igara se fokusira na to gde i kako nalazimo ove propalice. „Cuphead“ odustaje od lova i dovodi nas direktno do ovih gubitnika. U suštini, ova igra je niz borbi protiv bosseva, a sve borbe su zaista različite i specifične na svoj način. Živu šoljicu za čaj na kraju ipak zasenjuju likovi poput gigantskog cveta, zle karnevalske vožnje i živahne glumice sa Brodveja.
Što se tiče teme, „Cuphead“ je prilično neodlučna. Postoji određena kohezija u zapanjujuće dobroj estetici iz 1930-ih (kao i pratećoj džez muzici koja je takođe fantastična), ali nema puno sličnosti između različitih neprijatelja. Ali je i to u redu! Oni su dosledno predstavljeni kao nezavisni izazovi i pobeđivanje bilo kojeg od njih čini vam se kao pravi događaj. Ne mora nužno biti ikakvih veza između njih, osim naravno činjenice da su svi dužnici.
Cuphead
Zapravo, ovakva varijacija verovatno više ide u prilog igri. „Cuphead“ zbog toga ima neku vrstu prilike, tj. šansu da pusti mašti na volju i vidi gde će je to odvesti. Čini se da prilika nije prokockana, pošto je veliki broj borbi zaista iskustvo za pamćenje – naročito one u više etapa. Svaki boss postaje sve više zastrašujući kako vreme prolazi – ne samo zbog sve boljih taktika, već i zbog fizičkih transformacija kroz koje prolaze. Napredak u svakoj borbi je podjednako logičan i prelep.
Cuphead
Na kraju svakog neuspelog pokušaja postoji animacija koju lako možete zanemariti, a koja eventualno postaje ono što definiše „Cuphead“ iskustvo. Ta animacija ima oblik merača sa siluetom koji pokazuje koliko ste blizu kraju. Posvećeni igrač će se retko vraćati unazad po toj šipki u narednim pokušajima. Svaki odeljak predstavljen je preprekom nasumičnih obrazaca, a tu prepreku moguće je ukloniti jedino razumevanjem i učenjem. Kada konačno napravite veliki pomak, neće biti teško ponoviti taj uspeh.
Cuphead
Ključ je, bar na početku, u razumevanju sopstvenih sposobnosti pre nego što pokušate da razumete koje sposobnosti imaju neprijatelji. Iako je to u određenoj meri nejasno, manevri juriša i pariranja su važni koliko i samo pucanje. „Cuphead“ sadrži varljivo snažne platformerske mehanike, što verovatno nećete shvatiti dok sami ne uspete da se provučete kroz posebno opasno mesto. Osećaj za to je prirodniji nego što izgleda.
Ovo je neophodno, jer se „Cuphead“ zapravo više oslanja na platformisanje nego što se to čini na prvi pogled. Pored tolike blještave pucnjave koja se događa, takođe postoje i konstantno skakanje i izbegavanje koje su još bitnije. Iako je u prvom planu beskrajna ofanzivna baražna vatra, biće vam neophodna snažna defanzivna igra. Jin i Jang.
Cuphead
Sve ovo je dopunjeno sa pregršt veština između kojih možete da birate. Nismo sigurni da li je prava reč za njih „unapređenja“, jer one to zapravo nisu. Uglavnom su samo međusobno različite, a neke od njih čak imaju i negativne strane. Na primer, jedan tip pucanja ima dug domet ali čini malo štete, dok drugi ima srednji domet i čini srednji nivo štete. Amajlije – koje su poput pasivnih sposobnosti – pružaju opcije poput dodatnog života po cenu umanjenja štete koju činite, ili automatskog pariranja nakon skoka. (Pariranje je od naročite važnosti. Pariranjem ružičastog neprijatelja značajno punite merač za Ex i Super napade.)
Cuphead
Potrebno je da pratite dosta toga, što savršeno odražava to što svaka bitka obuhvata puno stvari o kojima morate da razmišljate. Ekran je u svakom trenutku prepun različitih radnji, što ponekad može biti previše. Međutim, sve ima smisla. Svi napadi neprijatelja su na određeni način predodređeni. Samo morate naučiti na šta da pazite. To je ponekad lakše reći nego učiniti, naročito kada u isto vreme pazite na, recimo, tri različite vrste napada. Međutim, „Cuphead“ je uvek fer. Teška, ali fer.
Cuphead
Naoružani tim znanjem, shvatićete da je ofanziva više orijentisana ka strateškom kretanju nego čistoj sili. Lako je pogoditi neprijatelja. Teže ih je pogoditi sa mesta gde niste u opasnosti. Teoretski je ovo moguće sa skoro bilo koje lokacije. Možete pucati u osam različitih pravaca, što predstavlja ono što je najslabije u ovoj igri. Nišanjenje se zaključava držanjem dugmeta, a funkcioniše za pucanje u bilo kom pravcu. Međutim, uvek je neobično i nezgrapno. Napadi poput razdvojenog metka pokrivaju nekoliko pravaca u isto vreme, što se čini kao bolji način za pristupanje komplikovanim situacijama.
Cuphead
Najverovatniji razlog zbog kojeg nema nišanjenja od 360 stepeni je to što je „Cuphead“ verovatno dizajnirana bez uzimanja u obzir desne palice na kontroleru. Osnovne kontrole su zbunjujuće i smešne. Skok, napad i juriš su smešteni na dugmićima s gornje strane kontrolera, zbog čega je skoro nemoguće koristiti sva tri jedan posle drugog. (Imajte na umu da će vam prst biti zalepljen za dugme za pucanje veći deo vremena.) Kako bi zaobišli ovo, namestili smo juriš na desni okidač, pa smo desni palac mogli da koristimo samo za skok i pucanje. Moramo priznati da su ovi problemi uglavnom samo manje neprijatnosti.
Neverovatan stil ove igre zapravo skriva njenu magičnu kompleksnost. Ona je mnogo više od izuzetno teške pucačine sa umetničkim dodatkom. Za razliku od većine igara ovog tipa, zaista će vas naterati da razmišljate. Zaista je pohvalno to što „Cuphead“ primorava igrače da razumeju kako igra funkcioniše. Oni koji nemaju strpljenja da uče neće daleko dogurati. To je prava vrsta stoičnosti koja karakteriše dobar dizajn igre. Ne možemo dovoljno pohvaliti ovu igru, ali smo dali sve od sebe.