Već je nekoliko godina kako je Steam doslovno preplavljen raznoraznim horor igrama, čiji se spisak svakog meseca širi. U takvoj poplavi je ponekad teško odvojiti žito od kukolja, pa igrači ili čak i sami recenzenti lutaju u mraku i razmišljaju čemu da daju šansu i provedu uz to svoje dragoceno vreme, odnosno teško zarađeni novac. Često tako o izboru igre odluči samo neka konkretna sitnica koja igrača nekako zainteresuje. Bilo da preferirate horore sa duhovima, dobrom dozom krvi ili nekom psihološkom zapletom koja će vam pomutiti glavu, uvek imate šta da birate. Najnovije se tako među horore svrstao tajanstveno zvučni naslov Chorus of Carcosa (Steam), koji bi na prvi pogled trebalo da ima gotovo sve elemente klasičnih horora. Hajde da zajedno pogledamo da li je ovaj horor uspeo ili se svrstao u sivi prosek, ako ne i gore.
Chorus of Carcosa je primarno psihološki horor, koji je u određenoj meri povezan sa dozom krvoprolića. Pri razvoju ovog naslova autori su crpeli inspiraciju iz zbirke pripovedaka Kralj u žutom ruhu (The King in Yellow) od R. W. Chambersa. Priznajem da sam za ovo delo čuo prvi put i ni nakon manjeg istraživanja nisam mnogo pametniji šta da mislim o datoj knjizi. Ali prema svemu sudeći, radi se o hororom obojenim pripovetkama povezanim sa poezijom. Dakle, nešto između stvaralaštva E. A. Poea i H. P. Lovecrafta. Cela igra se, međutim, odvija u sadašnjosti i tome tako odgovaraju i kulise. Od početka do kraja ćete lutati nekim niskobudžetnim stambenim blokom, koji je čak čudno podeljen sa dva lifta. Svaki od njih će vas tako odvesti samo do njegove polovine. Lično žalim sve one koji žive u drugoj polovini.
Glavni lik ove „jezive“ priče tako postaje neimenovani vajar. U ovom trenutku ćete reći da se možda radi o naslovu sličnom Layers of Fear i da u igri nećete dovršavati čudnu sliku, već neku bizarnu skulpturu. To bi možda bila prilično zanimljiva ideja, ali upravo o tome se u Chorus of Carcosa ne radi. To što ste vajar je za narativnu liniju praktično bespredmetno, što je šteta. Uprkos tome, čeka vas preplitanje stvarnosti sa noćnom morom. Vreme provedeno u realnosti je, međutim, znatno duže i često mi je to više smetalo nego koristilo. Chorus of Carcosa ima prilično spor tempo, hod glavnog junaka je naporan, a samo trčanje, ako se to može nazvati trčanjem, otključava se tek u trećini igre (a igra traje otprilike tri sata).
Prvi sat ćete se tako veoma sporo motati po stambenom bloku i nadati se da ćete doći do poente. Međutim, prilično brzo ćete shvatiti da je prilično prazan, tako da ćete na nešto zanimljivo naići samo retko. Kada već pomislite da nema smisla sve istraživati, naići ćete na prvi strip. Dakle, da, Chorus of Carcosa ima i svoje kolekcionarske predmete. U početku sam se čak trudio da ih tražim, ali sam na pola igre shvatio da vam igra nikako ne pomaže u orijentaciji i da praktično nikada ne znate kada nastupa početak novog poglavlja ili prelazite u noćnu moru. Tako da ćete verovatno izabrati pogrešan put i do kolekcionarskog stripa više nikada nećete doći. Nakon završetka igre, nemate ni mogućnost izbora poglavlja, tako da ako već donesete pogrešnu odluku, uvek morate početi iznova.
Chorus of Carcosa je pre svega psihološki horor i to se oseća od početka do kraja. Noćne more su propraćene teškom i jezivom muzikom, koja je, verovatno, najbolji element ovog naslova. Zašto naš vajar ima noćne more i šta one znače, to je „možda“ negde skriveno, ali ja nekako nisam uspeo da otkrijem. Razlika između stvarnosti i noćne more je uglavnom u tome ko će vam ići na živce. U noćnoj mori će vas proganjati vaše veličanstvene skulpture, koje se tradicionalno kreću samo kada ne gledate u njih. Uprkos tome, rekao bih da su u poređenju sa našim protagonistom previše brze. U stvarnom svetu će vas posetiti vaša komšinica, muzička kompozitorka. Ona je u suštini poludela, izvadila si je obe oči i prešla u „berserker“ režim. Koga god sretne u stambenom bloku, ubiće ga. Ludih ubica smo već videli puno u raznim igrama, ali kod ove konkretne nisam siguran šta su autori hteli.
Našoj slepoj kompozitorki je očigledno „kvrcnulo“ zbog knjige Kralj u žutom ruhu, kojom je postala doslovno opsednuta. Već smo imali igre ili filmove u kojima je slepac bio nepobediva mašina za ubijanje. Ali u ovom slučaju mi to deluje malo preterano. Slepa žena u papučama, teška 40–50 kg, masakrira ljude golim rukama? Zaista su celo to mogli smisliti i uverljivije ili u to uneti nešto natprirodno. Ovako je „stvarnost“ često veći psihički teror od svih noćnih mora. A tome još dodajmo i sveprisutne bubašvabe, za koje je domarka odgovorna za sve. Ni sam nisam sasvim siguran koja je dimenzija igre bila realnija.
Chorus of Carcosa o sebi tvrdi prilično toga, ali na kraju je u suštini walking simulator, u koji su prilično nasilno ubačene stealth deonice, koje uglavnom uopšte ne funkcionišu. Skulpture su prilično brze i zato ih je najbolje što pre izbeći, stealth kod njih nema mnogo koristi. Mogao bi funkcionisati kod slepe kompozitorke, ali i tamo je svakako. Developeri su u igru ugradili čak i zadržavanje daha, ali ni to često ne funkcioniše da vas dotična psihopatkinja ne primeti. Kontrolne tačke su takođe prilično loše osmišljene, čime se dužina nepotrebno rasteže i vi ćete tako samo nemo gledati kako ste iz nerazumljivih razloga opet umrli. Sporo hodanje plus ova snimanja tako produže igru možda i za sat vremena, čime se igra veštački produži sa ni dva sata na tri.
U Chorus of Carcosa inače nemate oružje, a ni inventar. Postepeno ćete tako u ruke dobiti samo baterijsku lampu i nekoliko ključeva, koje ćete odmah i upotrebiti. Iz monotonije vas ponekad trgnu samo zagonetke, koje su uvek povezane sa pronalaženjem kombinacije za otvaranje zaključanih vrata. One su možda najbolji element naslova. Prilično su zanimljivo osmišljene, kod nekih ćete se malo zamisliti nad rešenjem, ali uprkos tome, ne radi se o previše frustrirajućoj stvari. Drugi najbolji deo je međuigra u kojoj ćete na trenutak igrati kao kompozitorka i saznaćete nešto malo o tome šta joj se zapravo dogodilo. Međutim, zaista jezivih momenata je minimum i ništa mi se značajnije nije urezalo u pamćenje. Očekivao sam da će mi upravo noćne more naterati jezu u kosti, ali osim što su se malo inspirisale Silent Hillom, u njima nećete naći mnogo originalnosti.
Tehnička strana je takođe svakakva. Igra se hvali time da je kreirana na Unreal Engine 5 i tome bi trebalo da odgovaraju grafika i zvuk. Pa, što se tiče grafike, radi se o veoma prosečnom naslovu. Vizuelno je igra svakako bolja od nedavno recenziranog Panelaka, ali uprkos tome, ne radi se o ničemu revolucionarnom. Tome dodajte i optimizaciju koja se ponaša svakako. Igra ne koristi nikakve mogućnosti upscalinga, tako da se pripremite na česte promene frejmrejta. Nekoliko puta sam pokušao da promenim rezoluciju na 4K, ali mi je na kraju uvek u podešavanjima pokazivalo samo 2K. Zato ni ne znam da kažem koju sam rezoluciju na kraju koristio. Sam zvuk ili bolje rečeno sinhronizacija takođe dosta često nervira. Jačina sinhronizacije često varira, što deluje prilično ometajuće. I sami dijalozi su za moj ukus prilično slabo napisani, a sinhronizacija takođe ima svoje mušice. Međutim, kvalitet pojedinačnih aspekata se ogleda u ceni.
Trejler za Chorus of Carcosa me je prilično zaintrigirao, ali sam na kraju dobio igru koja se suštinski razlikuje od onoga što nam je predstavljeno. Priča je haotična, njeni pojedinačni delovi su nelogični, a noćnim morama je posvećeno previše malo vremena. Sam naslov je nepotrebno razvučen, što mu takođe ne pomaže. Koncept deluje zanimljivo, ali nam na kraju nudi veoma malo, što je šteta. Kada sumiram sve pozitivne i negativne strane, ostaje mi samo da konstatujem da se radi o prosečnom naslovu, koji će se među konkurencijom veoma brzo izgubiti.
