Istina je da su sudari aviona i ptica retki, ali to ne znači da aerodromi ne pokušavaju da preduzmu potrebne preventivne mere. Jedna od njih bi mogao biti autonomni dron.
Trenutno aerodromi mogu koristiti dronove na daljinsko upravljanje koji su prilično skupi, a ograničen je i broj kvalifikovanih pilota. Druga opcija su trenirani sokolovi.
Soon-Jo Chung iz kompanije CalTech se zainteresovao za ovo polje nakon što je prisustovao opasnoj situaciji 2009. godine kada se avion US Airwaysa gotovo srušio zbog sudara s pticama, ali je na kraju srećom uspešno sletio na reku Hudson.
„Pomislio sam da sledeći put možda nećemo imati toliko sreće pa sam počeo razmišljati o načinima na koje možemo zaštititi vazdušni prostor. Fokusirao sam se na istraživanje autonomije i robotike“, izjavio je Chung.
Dron se čini kao očigledno rešenje, ali predviđanje ponašanja jata ptica nije jednostavan zadatak.
„Morate biti pažljivi kada pozicionirate dron. Ako je predaleko, neće pomeriti jato, a ako se previše približi, postoji rizik da će se jato razići, a situacija izmaći kontroli“, dodao je Chung.
Stoga je tim proučavao kako se grupe životinja kreću i kako utiču jedna na drugu te su kreirali model koji opisuje kretanje ptica kao odgovor na pretnju. Iz ovoga se može dobiti putanja drona koja će imati željeni efekt, odnosno teranje ptica u određenom pravcu, ali bez uzrokovanja panike i razilaženja.
Novi softver je testiran na nekoliko lokacija, a instrukcije koje su dronovi sledili su se pokazale efikasnim.
Naravno, potrebno je još testiranja i unapređivanja modela kako bi se dobio stabilan i pouzdan sistem koji je efikasan za jata različitih veličina, brzine ptica u vazduhu i slično.
