Zamislite savršen scenarij za svakoga ko je ikada imao frustrirajući posao u kancelariji: igru o tome kako poludeti u kancelarijskom prostoru, iskaljujući sav svoj bes na nameštaju, mašinama, kompjuterima i tako dalje. Kao neko ko je imao loša iskustva sa zlostavljanjem na radnom mestu pre mnogo godina, i maštao o tačno ovakvom scenariju tokom radnih sati na dosadnom logističkom poslu, bio sam stvarno uzbuđen zbog As Per My Last Email. To je bila vrsta katarzičnog iskustva koje bih voleo da je postojalo recimo 2015. Nažalost, ono što je moglo (i trebalo) biti pun pogodak, ispostavilo se kao jedno od mojih najrazočaravajućih gaming iskustava u 2024.
Zamišljao sam da će As Per My Last Email započeti nekom vrstom uvoda koji bi vas naveo da se još više saosećate sa bezimenim protagonistom igre. Neka vrsta uvoda u njegov dosadan posao, nagoveštaj zlostavljanja na poslu ili loših kolega, bilo šta. Bilo da je to gomila teksta ili samo slika koja prikazuje frustriranog tipa u kubikulu, želeo sam nešto da pokrene ovo iskustvo. Ali ne, nisam dobio ništa. Pokrenuo sam igru i odmah bio ubačen u meni sa modovima igre, sa samo dve opcije, i to je bilo sve. Nije baš sjajan prvi utisak, čak i ako govorimo o indie igri sa nižim budžetom. Opet, ovde smo zbog razbijanja kancelarije.
Aaaa, razbijanje kancelarije je ispalo užasno. Sve se svodi na to koliko je neimpresivan i bagovit celokupni gameplay. U suštini, ubačeni ste u kancelariju, imate čekić, određeno vreme i ciljanu količinu poena. Poludite. Da li mislite da imate više načina da uništite sve oko sebe? Ne, imate samo čekić, i to je to. Nema ljudi u kancelariji koji će vas vikati na vas ili reagovati na vašu ludost. Na kraju, nema više načina da koristite čekić za uništavanje nameštaja, kompjutera i slično. Pritisnite ZR da zamahnete čekićem, uvek istim pokretom.
Zamahivanje čekićem nije ni zabavno. Naprotiv, kontrole su užasne. Količina kašnjenja u unosu je ogromna, osećao sam se kao da igram u usporenom snimku. Da stvar bude gora, igra ponekad uopšte nije registrovala moje pritiske, do te mere da sam počeo da brinem da su moji Joy-Con kontroleri postali neispravni. Ali ne, ušao sam u ekran za kalibraciju dugmadi na Nintendo Switch-u i primetio da je sve normalno. Samo As Per My Last Email nije funkcionisao kako treba. Odmah sam shvatio da protagonista odbija da zamahne čekićem kada nema nameštaja ispred njega (kakav gospodin), ali čak i kada sam bio ispred servera, ponekad bi bilo potrebno četiri, pet, sedam pritisaka ZR dugmeta pre nego što bi igra „shvatila“ da pokušavam da napravim haos.
Dodajmo još pritužbi na gomilu. Prezentacija je bila razočaravajuća, grafika je previše jednostavna, a količina uništavanja koju sam prouzrokovao bila je zapravo prilično mala. Krhotine bi čak nestajale posle nekog vremena, što je činilo da sve deluje gotovo besmisleno. Muzika je bila dosadna i zaboravljiva, a količina bagova je bila impresivno velika. Evo primera sa opcijom endless mode, gde igra nasumično generiše ogromnu kancelariju za uništavanje. Više puta sam bio pozvan izvan granica kancelarije, samo padajući u beskonačnu provaliju.
Možda zvuči kao preterivanje, ali ovo je apsolutna istina: stvarno sam se radovao igranju As Per My Last Email, da bi na kraju postala jedno od mojih najvećih razočaranja godine, ili možda čak poslednjih nekoliko godina. Bio sam oduševljen idejom igre o frustriranom kancelarijskom radniku koji može da demolira svoje radno mesto, ali zaboga, ovo je daleko od vrste igre kojoj sam se nadao. Osnovna je, spora, puna bagova. Na kraju, jednostavno nije zabavna. Nema katarze, nema razloga da je igrate duže od dva ili tri minuta, niti razloga da je probate kao neku vrstu noviteta.