Postoje igre koje vam odmah kažu šta su. I postoje igre koje vam lažu – namerno, s ljubavlju, jer znaju da ćete otkriti pravo lice u pravo vreme. Apopia: Sugar Coated Tale spada u drugu kategoriju. Na prvi pogled je šarena, slatka, animirano vedra avantura sa životinjama koje govore i svetom koji se zove Yogurt. A onda, polako, krenete da kopate ispod tog šećernog sloja i počnete da nalazite nešto mnogo teže, istinskije i emotivno snažnije nego što ste prvobitno pretpostavili.
Dobrodošli u Yogurt – ali ne ostanite predugo
Mai je mlada devojčica koja se iznenada nađe u čudnom, živopisnom svetu zvanom Yogurt – carstvu gde svačija unutrašnjost, emocije i sećanja imaju fizičku formu, a životinje su punopravni stanovnici sa sopstvenim motivima i tajnama. Njen cilj je jednostavan: pronaći put kući. Ali put kući nikad nije pravi problem u ovakvim pričama.
Yogurt je nekada bio rajski svet ravnoteže i radosti. Sada ga drži u šaci tajanstveni tiranin poznat samo kao BOSS, koji polako oduzima životinjama volju, sećanja i identitet. Mai, stranac bez vidljive prošlosti, postaje nehotice uvučena u borbu za oslobođenje sveta u kome se pronašla – i u potrazi za sopstvenim identitetom koji se krije iza zamagljenih, bolnih sećanja.
Ta dualnost – veseli svet sa mračnom srži – je osmišljena sa stvarnim razumevanjem kako trauma funkcioniše: kako se oblači u boje i humor, kako se sakriva iza površinske vedrine, kako izlazi tek onda kada osoba konačno stekne dovoljno poverenja i sigurnosti da je pogleda pravo u oči.
Gameplay koji ne ostaje na mestu
Apopia: Sugar Coated Tale je mešavina žanrova koja se menja iz poglavlja u poglavlje, i to je jedna od njenih najjačih osobina. Osnova je klasična point-and-click avantura – razgovarate sa likovima, skupljate predmete, rešavate prepreke kroz kombinaciju logike i razumevanja karaktera. Ali igra se ne zadovoljava time da ostane samo to.
Ritam minigames, lagano akcioni segmenti, puzzle sekvence koje zahtevaju prostorno razmišljanje, i najambicioznija mehanika igre – takozvani „mind reading“ sistem – sve to čini da svako poglavlje nudi nešto novo. Mind reading mehanika dozvoljava Mai da bude ušla u um određenih likova i da njihove misli i strahove doslovno istraži kao fizički prostor – hodanike izgrađene od traumatskih sećanja, sobe zaključane strahom, zidove od poricanja koje treba srušiti.
Ta mehanika nije samo trik – ona je tematski savršeno usklađena sa centralnim pitanjem igre: koliko smo mi sami svesni svojih unutrašnjih prostora, i šta se krije u delovima koje ne volimo da posećujemo?
Dva sveta, jedna istina
Pored mind reading mehanike, Apopia nudi i sistem koji igrač koristi tokom čitave avanture: mogućnost prebacivanja između Fantasy World-a – živopisnog, šarenog, vizuelno toplih tonova – i Dark World-a, koji je njegova inverzija.
U Fantasy Worldu prepreke su fizičke: zaključana vrata, izgubljeni predmeti, rešivi problemi. U Dark Worldu prepreke su psihološke: iskrivljeni prostori, promenjena pravila, likovi koji govore istine koje ne bi rekli u svetlom svetu. Ta simetrija nije dekorativna – ona je srž načina na koji igra priča o traumi kao o nečemu što živi paralelno sa svakodnevnim životom, vidljivo samo onima koji znaju gde da gledaju.
Ručno nacrtani svet koji diše
Apopia: Sugar Coated Tale je vizuelno jedan od najimpresivnijih indie naslova ove veličine. Ručno crtane ilustracije sa više od sto besprekorno animiranih sekvenci daju igri karakter koji ne bi izgledalo strano ni u produkciji animiranog serijala kakvog smo gledali devedesetih i dvehiljaditih.
Vizuelni stil se svesno menja zavisno od emocionalnog tona scene: u lakim, komičnim momentima crteži su zaobljeni, boje su pastelno vesele, animacije su preterane i crtane; u teškim, emotivno nabijenim scenama linije postaju oštrije, senke dublje, a paleta hladnija i teža. Ta promena stila nije nasilna – odvija se gradijentno i prati emocionalni tok priče tako precizno da često ne primetite trenutak promene, samo osećate da je atmosfera drugačija.
Pisanje koje stavlja karaktere na prvo mesto
Quillo Entertainment, tim od svega dvoje autora koji stoji iza igre, napravio je nešto što veliki studiji sa stotinama zaposlenih često ne uspevaju: svaki sporedni lik u Yogurtu ima sopstvenu ličnost, sopstvene motive i sopstveni razlog za prisustvo u priči.
Nema tu bezimenih NPC-ova koji postoje samo da bi vam rekli gde da idete ili da bi popunili prostor. Svaki lik koga Mai sreće ima sloj koji se otkriva kroz razgovor, svaki je promenjen interakcijom sa njom i svaki ostavlja trag u priči koji se ne zaboravlja. Recenzenti konzistentno ističu da je upravo pisanje ono što igru podiže iznad mehaničke solidnosti u nešto što se pamti.
Jedan lik koji odlazi prerano
Jedno od retkih mesta gde igra ne isporučuje pun potencijal tiče se razvoja jednog od pratećih likova koji ulazi u priču kasno, uspeva za kratko vreme da izgradi pravi karakter i emocionalnu vezu sa igračem – a onda napušta priču pre nego što je taj razvoj mogao biti doveden do kraja.
To nije fatalni nedostatak, ali je propuštena šansa koja se oseća u finalnom aktu igre. Igrači koji su se emotivno vezali za tog lika osetit će prazninu koja nije namerna i koja remeti inače besprekoran emotivni luk priče.
Minigames: svetlo i senka
Raznovrsnost gameplay sekvenci je pohvaljivana, ali nije svaka minigame jednako polirana. Dok su puzzle sekvence i mind reading segmenti gotovo uvek zadovoljavajući i tematski utemeljeni, povremene ritam i akcione sekvence variraju u kvalitetu. Neke od njih su intuitivne i zabavne; druge deluju kao da su dodane radi raznovrsnosti, a ne iz organskih narativnih razloga.
Nije to razlog da se igra odbaci – ali je primedba vredna napomene za igrače koji ne vole kada se fluentnost narativne avanture prekida gameplay segmentima koji ne funkcionišu podjednako dobro.
Tehničke napomene
Metacritic recenzije beleže određen broj manjih bugova prisutnih u igri pri lansiranju – ništa što bi slomilo iskustvo, ali dovoljno da ponekad poremeti imerziju. Developeri iz Quillo Entertainmenta su, kao mali tim, brzo reagovali na prijave problema, i stanje igre je postepeno poboljšavano patchevima od prvog dana na Steamu.
Sistemski zahtevi su skromni, igra je dostupna isključivo na PC platformi za $14.99 i ne zahteva hardver višeg nivoa za stabilan rad.
Za koga je Apopia: Sugar Coated Tale?
-
Za ljubitelje narativnih avantura koji traže priče sa emotivnom dubinom skrivenom ispod vedre estetike
-
Za igrače koje privlači ručno nacrtana animirana estetika i pisanje koje stavlja karaktere na prvo mesto
-
Za one koji su uživali u igrama poput Night in the Woods, Omori ili Undertale – igrama koje koriste slatku površinu za teške teme
-
Za sve koji veruju da se priče o traumi i ozdravljenju mogu ispričati kroz šarene svetove i životinje koje govore
Konačan utisak
Apopia: Sugar Coated Tale je igra koja zaslužuje znatno više pažnje nego što je do sada dobila. Dva developera iz Quillo Entertainmenta su napravo nešto iskreno, emotivno hrabro i vizuelno upečatljivo – igru koja razume da ponekad najtežu istinu treba obući u najšarenijem kostimu da bi uopšte mogla biti ispričana.
Nije savršena. Ima bugova, ima neravnomernih minigames i ima jednog lika koji odlazi prerano. Ali ima i Mai, i Yogurt, i priču o traumi i prihvatanju koja pogodi duboko – tačno u trenutku kada je najmanje očekujete.
Šećerni premaz je tu s razlogom. Ispod njega je nešto vredno.
