Otkako smo postali dovoljno stari da razumemo koncept dobra i zla, oduvek nam je pričano da ako uradimo nešto loše, idemo pravo u pakao. Književnost, umetnost pa čak i video igre su pokušali da nam na najužasniji mogući način predstave pakao, ali ništa nije bilo tako uspešno kao „Agony“. Pakleno je jedina definicija koja se može dati ovom hororu koji nam predstavlja Madmind Studio, i to ne samo zbog odlične prezentacije, zbog toga što je nažalost iskustvo igranja izuzetno loše.
Na početku igre, glavni lik Amraphel biva bačen pravo u pakao, bez ideje o tome kako je tamo dospeo. Drugi likovi pate od istog specifičnog oblika gubitka pamćenja: ne mogu da se sete ničega, osim Blood Goddess, koju neumorno traže. Međutim, drugi likovi veoma dobro znaju zašto su tu gde jesu i izgleda da je to sve Amraphelova krivica. Tokom svog puta kroz pakao, Amraphel će početi da se priseća zašto je dospeo u pakao i šta je uradio da zasluži takvu sudbinu. On će takođe dobiti priliku da se približi Blood Goddess, ali to neće biti naročito lep susret.
Agony
Priča u „Agony“ je predstavljena najvećim delom kroz dijaloge sa drugim NPC-ima koji se nalaze na nekoliko lokacija, kao i putem opcionih predmeta koje treba sakupiti kao što su pisma. Priča je prepuna nekih neverovatno krvavih segmenata, pa „Agony“ definitivno nije za plašljive igrače. Neke od najgroznijih stvari u igri istovremeno deluju i donekle nepotrebno, ukoliko u obzir uzmemo činjenicu da priča i nema neku posebnu inspiraciju. Ona radi svoj posao, ali je jasno da je tim koji je razvijao ovu igru želeo da njihov doživljaj pakla bude u prvom planu.
Agony
Prezentacija u „Agony“ je zapravo ono što je najbolje u ovoj igri. Pakao nikada ranije nije delovao toliko pakleno, uz odgovarajuću upotrebu svetla i zvukova koji čine da se igrači osećaju neprijatno od početka do pakla. Zaista je teško da se ne naježite dok se krećete klaustrofobičnim lavirintima koje ćete naći u igri dok pritom slušate zvuke koji nisu baš prijatni.
Nažalost, neverovatno efektna reprezentacija pakla je otprilike jedini razlog da igrate „Agony“, pošto je iskustvo igranja ekstremno loše. Igra se odvija u prvom licu, pri čemu se igrači kreću kroz pakao dok rešavaju različite zagonetke kako bi pokrenuli priču. Glavna mana u „Agony“ je zapravo egzekucija igranja, pošto je mnogo mehanika jako loše objašnjeno, pri čemu neke od njih deluju potpuno površno. Prva neoprostiva mana je sistem čekpointa: da bi sačuvali svoj napredak, igrači moraju da pristupe Soul Mirrors. Neke od ovih Soul Mirrors je lako naći, ali većina njih je postavljena daleko jedna od drugih. Glavni problem je što Amraphel umire od jednog udarca neprijaelja, što ga primorava da traži pogodne pojedince u svojoj blizini koje će zaposeti. Igrači će vrlo često morati da se vraćaju unazad kako bi našli nekog od ovih NPC-a, a uz kratko vreme tokom kojeg je zaposedanje likova dozvoljeno, neće vam trebati puno da umrete i ponovo se vratite na prethodni čekpoint. Ovo ne bi bio veliki problem kada bi završene zagonetke ostale završene, pošto smo par puta morali da počnemo sa čekpointa koji je blizu završene zagonetke da bismo saznali da moramo sve da rešimo ispočetka. Ovo je neverovatno iritantno, naročito ako u obzir uzmemo i to da zagonetke i nisu nešto preterano kreativne.
Agony
Većina zagonetki uključuje nalaženje pravih predmeta i njihovo postavljanje na pravo mesto. Drugi tip zagonetki koji se može naći više puta jesu one koje uključuju crtanje simbola, koje igrači moraju da kopiraju sa neodređenih predmeta u blizini. Još jedna od veoma čestih zagonetki su lavirinti, po kojima igrači moraju da se kreću dok izbegavaju neprijatelje i aktivne objekte, što im otvara put do izlaza. Stvari postaju zanimljivije onda kada igrači razviju svoje moći, koje se mogu unaprediti sistemom veština koji iskreno deluje pomalo neusklađeno u ovakvoj igri. Svi demoni imaju neke jedinstvene moći i sposobnosti, pa eksperimentisanje deluje zabavno u početku. Nažalost, sistem ne ispunjuje svoj potencijal zbog činjenice da on i nije toliko bitan, osim u nekoliko specifičnih situacija. Pored toga, igra ima problema i sa tempom: igrači povremeno moraju da se suočavaju sa brojnim neprijateljima u kratkom vremenskom razmaku, nasuprot onim periodima u kojima sve deluje zaista prazno. Takođe je lako zaglaviti se bez ikakvog razloga zbog dizajna nivoa. Postoje saveti, koje igrači mogu koristiti onoliko često koliko to izaberu u meniju opcija.
Agony
Iako je prezentacija generalno veoma dobra, kao što smo na početku i naveli, tu i tamo ima i problema. Ukoliko se igra ne igra sa Ultra podešavanjima, ona možda neće delovati baš najbolje. Zvučna podloga je generalno takođe dobra, ali pozajmljivanje glasova je upitno, što šteti osećaju uključenosti u ceo taj svet.
Na kraju, deluje kao da „Agony“ nedostaje jasan smisao za pravac, osim njene neverovatne prezentacije. Ima tu par interesantnih mehanika, ali one nisu objašnjene na pravi način ili su pak toliko površne ili čak unazađene stvarnim dizajnom nivoa. Baš prava šteta, pošto pakao nikada ranije nije izgledao tako dobro kao u ovoj igri.