Zamislite igru smeštenu u mračno srce 14. veka, u Italiji opusteloj od kuge i haosa – zvuči kao savršen recept za nezaboravnu avanturu. 1348 Ex Voto, delo italijanskog indie studija Sedleo i izdavača Dear Villagers, krenulo je upravo tim putem, ali negde usput skrenulo sa trase i zaglavilo u blatu sopstvenih nedostataka.
Priča o posvećenosti i izgubljenoj prijatelji
Igra vas stavlja u kožu Aete, mlade vitezice-lutajuće, čiji mirni život biva razoren napadom na njeno selo. Bianca, njena najdraža prijateljica i možda nešto više od toga, biva oteta, a Aeta kreće u potjeru kroz kužom zahvaćene krajeve Italije, od Apenina do Rima. Romantična podtekst između dveju žena, koji igra nežno naговešта, probudio je entuzijazam u određenim krugovima igrača koji su godinama čekali ovakvu vrstu reprezentacije u istorijskim igrama.
Aetu posuđuje glas Alby Baldwin, a Biancu Jennifer English – i oboje rade solidan posao, posebno English, čiji je lik upečatljiv uprkos tehničkim ograničenjima. Aeta je tokom putovanja često pogrešno shvaćena kao dečak, što igri daje određenu dubinu – podsećajući pomalo na Blue Eye Samurai, mada daleko manje uverljivo po pitanju borilačke veštine same protagonistkinje.
Srednjovekovna Italija kao umetničko delo
Ono što niko ne može oduzeti igri jeste vizuelna raskoš. Sedleo je, kao italijanski studio, uložio ogroman trud da verno prikaže seoske pejzaže i arhitekturu 14. veka. Izgrađena na Unreal Engine 5, igra nudi svetlucavu kamenu arhitekturu, crkve preplavljene suncem, tvrđave sa zastavama koje se vijore na vetru – sve ono što bi čovek očekivao od tog perioda. Okruženje je detaljno i atmosferično, a prolazak kroz kužna sela nosi tu specifičnu težinu koja vas podseća da je 1348. bila jedna od najtragičnijih godina u istoriji Evrope.
Linearna struktura igre znači da ne možete slobodno lutati predivnim pejzažima – što je, s obzirom na lepotu sveta koji je stvoren, prava šteta. Interakcija sa okruženjem uključuje pomeranje sanduka, istraživanje tela i skupljanje plena – hrane za lečenje, svitaka za unapređenje veština i religioznih privesaka kao kolekcionarskih predmeta. Sistem pljačkanja je zadovoljavajuć i pruža onaj karakteristični taktilni osećaj koji igrači akciono-avanturističkih igara dobro poznaju.
Borbeni sistem koji ubija zabavu
I tu nastaje pravi problem. Sedleo se pohvalio da je borbeni sistem inspirisan istorijskim evropskim borilačkim veštinama (HEMA), uz korišćenje motion capture tehnologije za animacije. U teoriji – odlično. U praksi – katastrofa.
Sistem zaključavanja na protivnika, koji je u većini modernih igara sa trećim licem potpuno standardna i funkcionalna stvar, ovde je toliko loše implementiran da postaje glavni izvor frustracije. Vidno polje je suženo do te mere da nikada ne vidite šta se dešava oko vas, a zaključavanje vas sili da pratite jednog protivnika čak i kada se aktivno borite sa nekim drugim. Rezultat? Vrtoglave rotacije kamere, borbe koje traju daleko duže nego što bi trebalo, i protivnici koji se oporavljaju čim ih pustite iz vida.
Postoje trenuci kada borbeni sistem zaista funkcioniše – kada se usposto pravi ritam pariranja, blokiranja i napada – ali ti trenuci su retki i kratkog veka. Drvo veština obećava nove poteze za jednoručno i dvoručno oružje, ali nikada ne pojašnjava koje su to tačno sposobnosti niti kako ih aktivirati. Jedina opipljiva razlika primetna je kada menjate delove oružja da biste prilagodili stil borbe.
Priča koja izgubi korak pred ciljem
Dok borilački sistem razara živce, priča dugo uspeva da vas drži prikovane za ekran. Želja da pronađete Biancu je iskrena i emocionalno ubedljiva. U jednom trenutku, Aeta sebe poredi sa Orfejem, obećavajući da neće ponoviti njegovu grešku i okrenuti se – snažna literarna referenca koja podiže igru iznad proseka.
Međutim, negde oko polovine, igra naglo menja kurs i pokušava da postane komentar na klasizam, privilegije i društvenu nepravdu. Ideja sama po sebi nije loša – naprotiv, to su večne teme. Problem je u izvođenju: poruka je površna, nedorečena, i na kraju deluje kao izdaja priče o ljubavi i posvećenosti kojoj ste sledili osam sati. Žrtve nepravednog sistema bivaju prikazane kao negativci, bez pravog razloga ili dubokog objašnjenja, što ostavlja gorak ukus.
Tehničke mane koje ne možemo prećutati
Jedna od prvih stvari koje ćete primetiti su animacije lica – ili, preciznije, njihov nedostatak. Likovi govore uglavnom donjim zubima, sa izrazima koji se kreću od ukočenih do gotovo zombijevskih. Za studio od svega 15 ljudi, razumljivo je da nije sve savršeno, ali ovo na momente narušava ionako krhku atmosferu.
Metacritic ocena od 53 boda i korisnička ocena od svega 1.1 (delimično inflatovana zbog organizovanih negativnih kampanja) govore o tome da igra nije uspela da zadovolji ni kritiku ni širu publiku. Doduše, deo te negativne kampanje nema nikakve veze sa kvalitetom igre, već sa činjenicom da u njoj postoji lezbejska ljubavna priča – što govori više o određenim segmentima gaming zajednice nego o samoj igri.
Da li vredi zaigrati?
1348 Ex Voto je igra u kojoj je potencijal vidljiv na svakom koraku – i upravo zato je razočaranje toliko veće. Predivna rekreacija Italije 14. veka, emotivna premisa i solidne glasovne izvedbe nisu dovoljni da nadoknade pokvareni borbeni sistem i priču koja se raspada taman kad treba da kulminira.
Ako ste veliki ljubitelj istorijskog okruženja i možete da pretrpite frustrirajuće borbe, možda ćete naći nešto vredno u ovoj igri. Za sve ostale – bolje sačekajte popust ili provite kratak demo pre nego što se odlučite.
