Zero the Kamikaze Squirrel je izdvojeni naslov iz serijala Aero the Acro-bat. Igra je prvobitno izašla u oktobru 1994. godine za SEGA Genesis/Mega Drive (PAL verzija je izašla u julu 1995.) i Super NES. S obzirom da se događaji igre odvijaju u isto vreme kao i avanture iz igre Aero the Acro-Bat 2, obe igre su objavljene istovremeno. Svojevremeno je igra bila dobro prihvaćena sa prosečnom ocenom od 80%. Da li ta ocena i dalje važi? Hajde da saznamo.
Zero the Kamikaze Squirrel prati priču istoimenog lika, antagoniste iz igre Aero the Acro-bat, koji trenutno pomaže Edgaru Ektoru u njegovom zlom planu (isti zli mozak kao u Aero the Acro-bat). Dok kuje zaveru sa Ektorom, Zero dobija pismo od svoje devojke u kojem kaže da je njihova šuma u opasnosti i da mu je otac otet. Uprkos Edgarovom odbijanju, Zero kreće u spasavanje.
Zero the Kamikaze Squirrel je 2D akciona platforma u kojoj igrači mogu koristiti nunchuks ili shurikene, zvezde za bacanje, kako bi se branili od navale neprijatelja. Shurikeni se takođe mogu bacati pod uglom od 45 stepeni kako bi se neutralisale leteće pretnje. Pazite jer ste ograničeni u pogledu ninja zvezda. Takođe možete skakati po neprijateljima, ali, opet, detekcija je izuzetno precizna.
Naš mali krzneni protagonist može hodati, trčati, skakati, duplo skakati i kliziti. Nažalost, nemate kontrolu nad trčanjem. Držanje džojstika ili d-pada levo ili desno nekoliko sekundi će automatski naterati Zeroa da trči. Neverovatno je lako naleteti na neprijatelje ili prepreke, što uzrokuje štetu jer imate malo ili nimalo vremena za reakciju.
Dupli skok dolazi u dva načina, da tako kažemo. Pritiskom na taster A drugi put dok ste u vazduhu izvešće se dupli skok srednje veličine. Ali pritiskom na taster A dva puta u savršenom tajmingu baca Zeroa još više. To deluje nasumično. Isto važi i za klizanje; bez obzira koliko puta sam pokušao da pronađem savršen tajming za klizanje, nikad nije uspelo.
Dok tipične platforme nude linearni dizajn nivoa, nivoi u igri Zero the Kamikaze Squirrel su mini-Metroidvania sami za sebe. Da, možete brzo proći kroz nivo i stići do kraja da biste prešli na sledeći, ali igra je donekle bazirana na rezultatima. Tako će prikupljanje predmeta i voća povećati vaš rezultat. Kao i kod drugih ponovnih izdanja koje je objavio Ratalaika Games, imate pristup funkciji premotavanja unazad i stanja sačuvanja.
Svaki nivo ima nekoliko skrivenih područja i tajni za otkrivanje; tako da će oni koji vole da sve otkriju imati pune ruke posla dok istražuju svaki kutak svakog nivoa. Neke tajne je lakše pronaći nego druge. Skrivena područja se prepoznaju po pumpi za vazduh; pumpanje će razneti posebna vrata kroz koja se može ući. Druge će zahtevati da skočite na palme poput drveća ili da skočite u mini balone sa toplim vazduhom.
Igra izgleda isto kao i 1990-ih. S obzirom da je ovo direktni port 16-bitne igre, ni izdavač ni developer nisu radili na ažuriranjima ili vizuelnim promenama. To znači da izgleda odlično čak i po današnjim standardima. Postoji pristojan nivo detalja u svakom nivou i likovima. Uprkos nekim svetlijim, spoljnim nivoima, ukupni ton boja deluje malo tamno. Soundtrack je u redu; ništa posebno. Ima taj Genesis/MegaDrive zvuk.
Što se tiče problema, odakle početi. Činjenica da ne možete hodati normalnom brzinom duže vreme je iritantna. Provešćete vreme start/stop tako da ne uđete u animaciju trčanja i naletite na neprijatelje i prepreke koje će vam naneti štetu. Takođe, činjenica da klizanje i dupli skok zahtevaju tako precizan tajming je frustrirajuća. Ako ne ovladate svim Zerovim veštinama, apsolutno ste izgubljeni i nećete moći daleko da napredujete u igri. Očigledno je ovo bila nečija prva igra za kodiranje. Pitam se kako je prošla QA.
Mogu da shvatim zašto je Zero the Kamikaze Squirrel bio dobro prihvaćen 1990-ih. Igra je bila iznenađujuće duboka u smislu istraživanja i mehanike igranja, ali po današnjim standardima (i višestrukim tasterima na kontrolerima), deluje arhaično i ograničeno zbog ograničenja tog vremena. Provešćete mnogo vremena pokušavajući da savladate mehaniku duplog skoka i letenja/klizanja, što je potpuno suprotno od zabave. Da je developer (studio za portovanje?) imao priliku da ponovo radi na početnom kodu kako bi ga prilagodio današnjim standardima, ova igra bi imala mnogo višu ocenu. Kako sada stvari stoje, osim ako želite da (ponovo) proživite neke od frustracija koje smo mi gejmeri doživeli tokom 1990-ih, ovo je lako preskočiti.