Nije davno bilo nezamislivo. Veštačka inteligencija je godinama bila tema naučnih skupova, tekno-optimističnih konferencija i TED predavanja ispunjenih aplauzom. AI je trebalo da spasi svet – od bolesti, od klimatskih promena, od birokratije koja guta vreme. I dok je deo tih obećanja i dalje na stolu, nešto se fundamentalno promenilo u tome kako sve veći deo svetske javnosti gleda na ovu tehnologiju.
Oni ne sede kod kuće i ne tweettuju nezadovoljstvo. Oni izlaze na ulice.
London, San Francisco, Anej – protesti koji se ne mogu ignorisati
Dana 1. februara 2026. godine, ulicama centralnog Londona prošla je jedna od najvećih anti-AI demonstracija u istoriji. Hiljade ljudi – pisci, nastavnici, ekološki aktivisti, radnici, roditelji – marširali su kroz deo grada koji je poznat upravo kao hub tehnoloških kompanija. Protest je organizovao pokret Extinction Rebellion, a pridružili su se Pause AI, Mad Youth Organise i Together Alliance koji tvrdi da zastupa više od sedam miliona radnika, uključujući vatrogasce, bolničarke, učitelje i inženjere.
Svega nekoliko dana ranije, Reuters je izvestio da su aktivisti planirali dvodnevne protestne akcije ispred sedišta OpenAI u Londonu – „March Against The Machines“ – upozoravajući na energetske i ekološke posledice izgradnje AI data centara. U martu 2026. San Francisco je video stotinak aktivista ispred kancelarija OpenAI i Anthropic koji su tražili pauzu u razvoju naprednih AI sistema.
Godinu dana ranije, u junu 2025, Anej je bio domaćin „istorijskog“ protesta u kome su glumci, scenaristi i animatori iz više od 20 svetskih sindikata zajednički ustali protiv generativnog AI koji, kako su rekli, „ne nastoji da podrži umetnike, već da ih uništi“.
Ovo više nisu izolovani događaji. Ovo je pokret koji dobija oblik.
Ko su ti ljudi i šta tačno žele
Jedna od prvih grešaka koju prave oni koji ove proteste otpisuju kao paranoju luditista jeste pretpostavka da se radi o tehnološkim neznalicama koji se boje svega novog. Novinarka MIT Technology Review koja je prošetala londonskim protestom zatekla je nešto sasvim drugačije – finansijskog stručnjaka koji je došao sa cimerom jer je, rekao je, „subota je ionako slobodna, a ako razumeš argument i on ima smisla – zašto ne marširati“.
Demonstranti nisu homogena masa. Razlikuju se po zanimanjima, motivima i konkretnim zahtevima. Ali ako pokušamo da ih grubo razvrstamo, prepoznajemo nekoliko struja:
Radnici koji strahuju za egzistenciju. Pisci, glumci, animatori, prevodilači, grafički dizajneri, novinari – sve su to profesije koje već osećaju konkretan pritisak automatizacije. Štrajk WGA (Writers Guild of America) 2023. godine, koji je trajao 148 dana i paralisao Hollywood, bio je direktan odgovor na zahteve studija da se AI koristi za pisanje scenarija. Taj štrajk je postigao delimičnu pobedu – ali borba je nastavljena.
Ekološki aktivisti koji broje kilovate. Data centri koji pokreću AI modele troše astronomske količine struje i vode. U Britaniji, 140 kompanija je 2026. podnelo zahteve za priključenje na elektromrežu, sa ukupno potražnjom do 50 gigavata – više nego što je bio ukupan zimski vršni uvoz struje u celoj Britaniji. Organizacija Global Action Plan je jasna: nekontrolisana izgradnja AI infrastrukture direktno ugrožava klimatske ciljeve.
AI safety aktivisti koji brinu o dugoročnim rizicima. Pokret Pause AI, koji je bio jedan od organizatora londonskog marša, ne govori toliko o gubitku posla koliko o egzistencijalnom riziku – scenariju u kome sistemi veštačke inteligencije postanu toliko moćni da ih više nije moguće kontrolisati. Maksime Fournes, globalni lider Pause AI, rekao je da ne veruje da pritisak na korporacije može biti efikasan – i da je jedini put vladina regulacija.
„Obični“ građani koji se bune protiv Big Techa. Time Magazine je u februaru 2026. pisao o grassroots pokretu koji raste podjednako u republikanski i demokratski nastrojenim delovima SAD – sa jednim zajedničkim imeniteljem: osećajem da se o nečemu što menja živote svih odlučuje bez ikakve demokratske konsultacije.
Strahovi koji nisu iracionalni
Lako je sesti i napisati komentar o tome kako su anti-AI protestanti naivni, kako tehnologija uvek na kraju donosi više koristi nego štete, kako je Lud bio poražen i kako će i ovaj put biti isto. Ali taj argument ignoriše jednu neugodnu činjenicu: strahovi koji pokreću ove ljude nisu izmišljeni.
Goldman Sachs je procenio da bi AI mogla da ugrozi ekvivalent 300 miliona punih radnih mesta globalno. McKinsey govori o 75 do 375 miliona radnika koji će biti prinuđeni na prekvalifikaciju do 2030. Ovo su podaci iz korporativnih izveštaja, a ne iz anti-tehnoloških pamfleta.
Pitanje autorskih prava i plagijata još uvek nije rešeno ni na jednom tržištu. AI kompanije su masovno koristile tekstove, slike, muziku i video bez naknade i bez pitanja autora da bi trenirale modele koji sada direktno konkurišu tim istim autorima. Sudski procesi su pokrenuti, ali zakon kaska za tehnologijom – i u međuvremenu šteta se nanosi.
Energetski otisak AI je merljiv i rastući. Microsoft je između 2020. i 2023. povećao emisiju CO2 za 29% – direktno zbog AI infrastrukture. Google za 48%. Ovo nije apstrakcija – ovo su brojevi koji se ukrštaju sa klimatskim ciljevima koje su iste kompanije javno potpisale.
I postoji treći, možda najozbiljniji strah – demokratski deficit. Odluke o tome kako će AI biti razvijena, na kojim podacima, sa kojim vrednostima, sa kojim ograničenjima, donosi šaka privatnih kompanija. Bez parlamentarnih rasprava. Bez referenduma. Bez vidljivih mehanizama odgovornosti.
Šta kažu korporacije – i zašto to ne smiruje nikoga
Reakcije AI industrije na proteste uglavnom dolaze u dva oblika, oba problematična.
Prva reakcija je minimizacija. Ovaj pokret je premali, prenaglaše rizike, ne razume tehnologiju. Ovo je klasičan odbrambeni refleks koji se ponavlja svaki put kada korporativna moć oseti pritisak odozdo – i koji skoro nikad nije tačan u potpunosti.
Druga reakcija je selektivno obećanje. „Bavićemo se etikom.“ „Formiraćemo komisije.“ „Potpisaćemo principe.“ Industrija je od 2016. do danas potpisala na desetine deklaracija o odgovornoj AI – i skoro nijedna od tih deklaracija nije imala mehanizme prinude. Maksime Fournes nije bio daleko od istine kada je rekao da su korporacije „dizajnirane da jednostavno ignorišu ovaj problem“.
Ono što nedostaje nije dobra volja – bar ne uvek. Ono što nedostaje je strukturna odgovornost. Mehanizmi koji bi osigurali da obećanja imaju posledice ako se ne ispune.
Hollywood je pokazao da je otpor moguć
U moru pesimizma vredi istaći jednu pobedu koja je pokazala da organizovani radnici mogu da izvuku ustupke čak i od najmoćnijih igrača industrije.
Štrajk WGA 2023. trajao je 148 dana. Pridružio mu se SAG-AFTRA u prvom istovremenom štrajku glumaca i scenarista od 1960. Hollywood je stao. I na kraju – scenaristi su dobili ugovorne zaštite koje eksplicitno ograničavaju korišćenje AI za pisanje skripti i zabranjuju korišćenje AI-generisanog materijala kao polazne tačke za scenariste.
Ovo nije bila potpuna pobeda – AI u Hollywoodu nije zabranjena, i borba se nastavlja. Ali je bio signal: kada su radnici dovoljno organizovani i kada je javna podrška dovoljna, čak i najkrupniji korporativni interesi moraju da pregovaraju.
Organizatori današnjih protesta citiraju Hollywood kao inspiraciju i dokaz. Sindikati koji su ranije imali malo razloga za solidarnost – animatori u Holandiji, scenaristi u Irskoj, učitelji u Britaniji, vatrogasci i zdravstveni radnici – nalaze zajednički jezik upravo u pitanju AI.
Regulacija kao jedini pravi odgovor
Protest je simptom. Regulacija je lek.
Evropska unija je sa AI Aktom napravila prvi ozbiljan korak ka sistematskom uređenju razvoja i primene veštačke inteligencije. Zabrane visokorizičnih primena, obaveza transparentnosti za generativne sisteme, zahtev za jasnim označavanjem AI-generisanog sadržaja – sve su to elementi koji su na papiru. Implementacija je tek počela, i ostaje da se vidi koliko će biti efikasna u praksi.
SAD zaostaje. Pokušaji zakonodavne regulacije naišli su na lobistički zid koji je do sada bio skoro neprobojiv. Na državnom nivou postoji mozaik različitih zakona – California vodi u oblasti zaštite privatnosti i AI odgovornosti, ali bez federalnog okvira to ostaje nedovoljno.
Organizatori protesta su jasni: žele vladinu regulaciju, a ne korporativno samoregulisanje. Traže transparentnost o tome koji podaci se koriste za trening, kako se donose odluke o razvoju i ko snosi odgovornost kada AI sistemi naprave štetu. Traže demokratska tela – poput građanskih skupština – koja bi imala pravo glasa u odlukama koje se tiču svih.
To nisu revolucionarni zahtevi. To su zahtevi koji bi u svakom drugom industrijskom kontekstu bili podrazumevani.
Da li marševi nešto menjaju
Pošteno pitanje. I odgovor nije jednoznačan.
Protestne akcije retko same po sebi menjaju politiku – naročito kada je reč o globalnoj industriji sa dubokim džepovima i jakim vezama sa vladama. Maksime Fournes to otvoreno priznaje. Ali protesti rade nešto što je podjednako važno: pomeraju Overton prozor. Čine temu vidljivom u mainstream medijima. Daju glasnoću nezadovoljstvu koje inače ostaje u komentarima na društvenim mrežama. Povećavaju pritisak na izabrane predstavnike. I – što je možda najvažnije – pokazuju onima koji dele te brige da nisu sami.
Kada je svega nekoliko stotina ljudi marširalo kroz London zbog AI 2023, to je bila zanimljivost. Kada hiljade marširaju 2026, sa sindikatima koji zastupaju milione radnika i ekološkim organizacijama sa globalnim dosegom – to je politički signal koji je teže ignorisati.
Ono što se zapravo pita
Ispod svakog specifičnog zahteva – prava autora, energetski standardi, zabrana rizičnih primena, transparentnost algoritama – leži jedno isto pitanje:
Ko odlučuje o budućnosti?
AI nije samo alatka. To je infrastruktura koja menja tržišta rada, kulturnu produkciju, energetske mreže, zdravstvene sisteme, obrazovanje i demokratske procese. Prihvatanje da o toj infrastrukturi odlučuju isključivo korporacije koje iz nje profitiraju nije ni nužno ni neizbežno.
Protesti su, u krajnjoj liniji, argument da tehnološki napredak i demokratska kontrola nisu u suprotnosti. Da se ne mora birati između inovacije i odgovornosti. Da „jer je moguće“ nije dovoljno dobar odgovor na pitanje „ali treba li?“
Oni koji su izašli na ulice Londona, San Franciska i Aneja to govore glasno. Ostaje da se vidi da li će neko ko ima vlast da nešto promeni – zapravo poslušati.
