Pre nekoliko godina izašla je mala igra pod nazivom PalWorld, a internet se kolektivno us*ao u gaće zbog toga koliko su mnogi njeni grafički resursi bili slični Pokemonima. To je punilo naslovnice, izrodilo nebrojene mimove, dovelo do tužbe ili dve. Bilo je to, u nekim oblastima, prilično očigledno. Ali jedna od najčešćih i najdoslednijih odbrana nije dolazila od tima PalWorlda, već od fanova igre koji su, u svojoj izopačenosti, bili srećni što nešto što im se sviđa postoji. Odbrana je bila da, iako malo ljudi to voli da prizna, postoji vrlo tanka linija između plagijata i omaža i, uostalom, ništa novo pod kapom nebeskom. Podsećam se na celu ovu zbrku dok pokrećem Tainted Grail: The Fall of Avalon i zatičem sebe kako dvaput proveravam da li sam upravo instalirao i pokrenuo Oblivion mod sa keltskom tematikom.
Sugestija da je Tainted Grail delimično inspirisan Bethesda-inim fantastičnim RPG-evima značila bi da su uopšte postojali i drugi faktori koji su uticali na igru. Da, menja Tamriel za Avalon, ali oba su izmišljena i, na prvi pogled, potpuno zamenljiva. Avalon je, u keltskoj i britanskoj mitologiji, poslednje počivalište kralja Artura, Kralja Nekadašnjeg i Budućeg, na koje je njegovo telo odneseno nakon njegove smrti od ruke sopstvenog sina, Mordreda. U Tainted Grailu, Artur je bio tiranin (što nije potpuno jedinstven koncept s obzirom na postojanje NeoCore-ovog King Arthur – Knight’s Tale), koji je koristio brutalne metode da vodi očajnički rat protiv Wyrdness-a, koruptivne magične sile koja se širi zemljom i njenim ljudima, manifestujući se kao kuga poznata kao Red Death. Radnja igre Tainted Grail odvija se šest vekova kasnije, kada je Avalon mračna i iskrivljena zemlja koja pati pod stiskom ponovo nastale Wyrdness-a.
Samo da se pojačaju određene asocijacije, igru počinjete u zatvoru. Drže vas Red Priests, mračni red magova i sveštenika rešenih da pronađu lek za Red Death poštenim i nepoštenim sredstvima. Mada uglavnom nepoštenim, da budemo jasni. Pre nego što vas iz ćelije oslobodi misteriozni strelac po imenu Caradoc, kreirate svoj avatar u prilično jednostavnom kreatoru likova i krećete u bekstvo.
Odabir klase je sjajno rešen. Tokom dugog ispitivanja pre vašeg oslobođenja, možete objasniti čuvaru zašto ste bili zatvoreni i šta ste radili pre toga. Ovi odgovori čine okosnicu vaše početne klase, otprilike odlučujući da li ćete biti tenkovski borac, podmukli lopov, stalkerski rendžer ili mudri mag. Naravno, postoje nijanse, i ništa nije uklesano u kamen, ali pošto je ovo u mojim očima u osnovi bila Elder Scrolls igra, ja sam se odlučio za svoj uobičajeni podrazumevani izbor dalekometnog ubice.
Čak i estetski – dođavola, čak i grafički – Tainted Grail: The Fall of Avalon izgleda kao Skyrim. A pod tim mislim da se ne radi samo o umetničkom pravcu, već o nivou performansi i vernosti. Nije to naročito lepa igra, čak i kada konačno pobegnete iz zatvora i izađete u maglom obavijene visoravni Avalona. Iako možda nije potpuno originalna, atmosfera koju dočarava je efektna i impresivna. Kada jednom izađete u svet, reference na Elder Scrolls se nastavljaju, ali čudno, počeo sam da ih primećujem sve manje i manje. Tainted Grail tka sopstvenu atmosferu, koja je možda nikada neće učiniti jedinstvenom, ali joj omogućava da razvije sopstvenu ličnost.
Svet je daleko mračniji i suroviji, za početak. To je košmarno, opresivno mesto, gde su nekada Kamelot (sa K, da) i Okrugli sto bili svetionici svetlosti i istine, ali se sada koriste u pričama upozorenja ispričanim da bi se plašila deca i propalice. Jedna od prvih stvari na koje sam naišao istražujući mapu bilo je jezero ispunjeno krvlju i mrtvim telima bez ikakvog konteksta. Govori o ranom postavljanju standarda.
Jedna stvar koja mi se zaista svidela je način na koji Tainted Grail integriše sakupljanje resursa. Umesto da samo prilazite resursima i klikćete na njih, možete pecati, rudariti ili koristiti lopatu za iskopavanje zakopanih sanduka i skrovišta. To daje robusniji osećaj besciljnom lutanju, kao i brojne tačke interesa sa kojima još nećete moći da interagujete. Deo napredovanja i karaktera i narativa je u razvoju sposobnosti da se pređe u Wyrd, gde duh samog kralja Artura deluje kao mentor i vodič iz svojih nejasnih razloga. Izleti u ovaj podzemni svet često rezultiraju sticanjem moći i sposobnosti koje vam omogućavaju da interagujete sa drevnim artefaktima moći, otvarajući svet na postepen, zadovoljavajući način.
Nažalost, zaista je teško potpuno se osloboditi Elder Scrolls uticaja. Napredovanje nivoa je vrlo slično. Primanje udaraca u mojoj slatkoj maloj kapuljači rezultiralo je iskačućim tekstom koji objavljuje da mi je „Light Armour increased“ (lagani oklop se povećao), dok će samo trčanje i skakanje povećati Athletics i Acrobatics. To je toliko očigledno derivativno da me je zaista nateralo da kažem „ha“ više puta. Kada dostignete novi nivo karaktera kombinovanjem 10 povećanja veština, imate drveća veština za napredovanje koja, srećom, izbegavaju da budu prave konstelacije, mada samo za dlaku.
Baš kao u igrama koje su na nju tako snažno uticale, Tainted Grail: The Fall of Avalon prolazi sa mnogo toga jednostavno zato što je dobra. To je dobra igra. Svet je ogroman i opasan, blaga su brojna i čuvana, vaši neprijatelji su brojni i zli. To je svet u kojem ćete stalno sretati ljude skrivene u ruševinama utvrđenja ili improvizovanim kampovima koji jedva čekaju da vam daju poslove umesto obučenih vojnika kojima su okruženi, gde će trgovci i kovači posvetiti vreme da vas nauče zanatima, kao i da vam prodaju svoju robu. To je carstvo dalekih misterija koje ćete želeti da otkrijete i moćnih sposobnosti koje ćete želeti da naučite.
Ipak, povremeno se bori pod teretom sopstvene ambicije, najviše kada je reč o performansama. Igram na 4070 RTX i nemam problema sa pokretanjem igara kao što su Wukong ili Assassin’s Creed Shadows, a ipak Tainted Grail povremeno „štuca“. Morao sam da smanjim brojne postavke, uključujući udaljenost crtanja objekata (draw distance) da bih sprečio problematično pojavljivanje objekata (asset-pop) i kašnjenja tekstura, a ima trenutaka kada fizički engine jednostavno ne može da se nosi sa tim, pa se igra usporava do puzanja. Imao sam nekoliko rušenja, neke bizarne AI neprijatelje, i više od jednog problema sa pukim podizanjem stvari sa stolova ili polica. Takođe, ne očekujte previše od eksperimentalnog trećeg lica. Tu je ako želite da ga koristite, ali animacija je malo čudna i radi vrlo, vrlo čudne stvari sa svetom igre.
Awaken Realms ipak priča solidnu, uverljivu priču. Scenario je pristojan, ali ponekad bolno anahron, kao kada opkoljeni vojnik ne može da vam da nikakve informacije jer je to „iznad njegove platne kategorije“ ili kada neki od ovih likova u drevnoj keltskoj zemlji imaju snažne američke akcente i zvuče kao da vam služe piće u baru u Čikagu. Malo je neskladno i svakako je uticalo na moju uronjenost u igru, ali drugima to možda neće toliko smetati.
Ipak, Tainted Grail: The Fall of Avalon uravnotežuje ove nedostatke intuitivnim sistemima za izradu koji podstiču istraživanje i sakupljanje resursa, a da pritom ne podleže preteranom grindovanju. Borba je malo „šugava“, ali zadovoljavajuće teška, a sposobnost da istovremeno koristite oružje i magiju i neprimetno prelazite između tri opreme čini izgradnju lika uživanjem. Sve je puno pozadinske priče i sitnih detalja, zaranjajući u istoriju ovog sveta sa gomilama podataka preuzetih iz nagrađivanog TTRPG-a iz kojeg je nastao.
Uprkos nekim očiglednim uticajima koje ne nosi toliko na rukavu koliko se njima prekriva od glave do pete, Tainted Grail: The Fall of Avalon uspeva da bude odličan akcioni RPG sa zanimljivim, mračnim svetom za istraživanje i mnogim izazovima za savladavanje. Povremeno pati u pogledu performansi, ali programeri će bez sumnje nastaviti da podržava i poboljšava igru nakon njenog izlaska u verziji 1.0. Ako možete ili da zanemarite ili u potpunosti prihvatite Elder Scrolls ukus, pronaći ćete duboku, uzbudljivu avanturu koja će vas zabavljati satima.
